Пређи на садржај

Шваном

С Википедије, слободне енциклопедије
Шваном
Хистолошки препарат шванома Антони А и Антони Б
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностонкологија

Шваном или неурином је претежно доброћудни или доста ретко злоћудни тумор нервног ткива који настају од Шванових ћелија које окружују периферне, кранијалне и аутономне нерве. Код човека могу бити присутни на различитим местима тела али су доминантно локализовани, у до 45% случајева, на глави и врату и могу имитирати различиту патологију. Најчешће се класификују према нерву са кога полазе и према месту где се налазе на глави и врату.[1][2]

Шваноми расту споро, што отежава њихову дијагнозу и лечење оболелих, и зато захтевају спровођење одговарајућег дијагностичког протокола ради диференцијалне дијагнозе малигних и бенигних лезија. Локализација шванома условљава терапијски приступ болеснику.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Код човека 5% свих бенигних тумора чине шваноми, а 25–45% екстракранијалних шванома налазе се на глави и врату и немају предилекцију с обзиром на расу и пол.

Малигни шваноми су реткост и могу да чине око 5% мекоткивних саркома.[3][4]

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

Шваноми су тумори нервног ткива који потичу од Шванових ћелија које окружују периферне нерве. Екстракранијални шваноми код 25–45% болесника налазе се на глави и врату и најчешће се јављају у парафарингеалном простору, првенствено вестибуларне гране VIII кранијалног нерва, мада тумор може захватити било који од III. до XII кранијалног нерва. Шваноми који су пореклом из симпатичких живаца или ганглија, јако су ретки.[1]

Аутори наводе да се само код 47% болесника може одредити порекло шванома и то ако су захваћени већи нерви.[5] Одвајање тумора од нерва теоријски је могуће у току хируршког захвата.[6] Шваноми су одвојени од нерва фиброзном капсулом, за разлику од неурофиброма где је нерв интегрални део неоплазме, и зато мора бити у току терапије отклоњен заједно са тумором.

Тумор својим растом потискује и компримира суседни церебелум, понс и кранијалне нерве. Обзиром на спор раст, у тренутку када постану симптоматски многи од ових тумора су већ велики, па и цистично измењени.

Патохистологија

[уреди | уреди извор]

Шваном настаје из овојнице живца, тумор граде Шванове ћелије и колагени ванћелијски матрикс. Хистолошки термини Антони тип А и Антони тип Б описују различите обрасце раста. Ткиво типа А је компактно и грађено је од издужених вретенастих ћелија. Ткиво типа Б има мање густу организацију, често са цистичним просторима.

Могу се јавити изоловано или у склопу неурофиброматозе типа II, када типично настају обострано вестибуларно.

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

У зависности од места настанка, нерва који је захваћен и величине тумора они дају различите симптоме и знакове болести.[7][8] Шваноми се најчешће манифестују као спорорастуће масе, а бол и неуролошки дефицит упућују на потенцијалну малигност.[9]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
МРТ главе — стрелицама означен шваном слушног живца

Магнетна резонанца је супериорнија у дијагнстици шванома од компјутеризоване томографије у диференцирању тумора од инфламаторних промена или здравог ткива и нарочито је значајна код одређивања могуће границе интракранијалне екстензије тумора. Позитронска емисиона томографија препоручује се, такође, као потенцијално корисна метода снимања.[10]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечење шванома као и већине тумора је примарно хируршко, мада може бити и конзервативно.[11]

Хируршко лечење

Иако су ови тумори, углавном, бенигни, њихова ресекција може бити удружена са значајним постоперативним морбидитетом. Због могућег неуролошког дефицита удруженог са ресекцијом ових тумора, поједини аутори сугеришу конзервативнији приступ као што је енуклеација тумора, пре него ресекција од или са нервом.[12] Такође, поједини хирурзи заговарају и искључиво праћење болесника уколико тумор не изазива значајне симптоме, па се тако нпр. сматрају да лечење шванома средњег ува треба одложити све док не наступе оштећења слуха, јер је успех операције у смислу враћања слуха ограничавајући, и да зато са интервенцијом не треба журити.

Хируршки приступ туморима фаринкса отежан је због лимитираног интраоперативног приказа тумора и близине важних неуроваскуларних структура. Препоручују се два приступа: спољашњи - трансцервикални приступ. и трансорални приступ директном ендоскопијом.[13][14]

Иако су шваноми углавном бенигни, њихова ресекција из спољашњег слушног ходника може бити удружена са значајном постоперативном ожиљном стенозом. Адекватан приступ подразумева комплетну ексцизију са минималним оштећењем незахваћених околних структура. Могућ је трансмеатални, ендаурални и ретроаурикуларни приступ.[15]

Терапија избора за шваном носног септума је хируршко лечење. Различити приступи као што је латерална ринотомија са спољашњом етмоидектомијом, Caldwell Luc приступ (midface degloving) или ендоскопски ендоназални приступ препоручују се у зависности од екстензије тумора.[11]

Конзервативно лечење

Конзервативно лечење је могуће, али уз велики опрез, јер тумори могу да униште нервна влакна и да изазову трајан оштећења.

  1. ^ а б Дас Гупта Т, Брассфиелд Р, Стронг Е (1969). „Бенигн солитарy сцхwаннома (неуролеммома)”. Цанцер. 24: 355—66. .
  2. ^ „Вестибуларни шваном и параганглиом - тумори уха и базе лубање”. Синтеза. Приступљено 20. 1. 2022. 
  3. ^ Баилет, Ј. W.; Абермаyор, Е; Андреwс, Ј. C.; Роwланд, Ј. П.; Фу, Y; Даwсон, D. Е. (1991). „Малигнант нерве схеат тумоурс оф тхе хеад анд нецк: а цомбинед еxпериенце фром тwо университy хоспиталс”. Ларyнгосцопе. 101: 1044—9. .
  4. ^ „Сцхwаннома: симптоми, узроци, лијечење и још много тога”. Здравље вашег тијела (на језику: хрватски). 16. 6. 2020. Приступљено 20. 1. 2022. 
  5. ^ Бисwас, D.; Марнане, C. Н.; Мал, Р.; Балдwин, D. (2007). „Еxтрацраниал хеад анд нецк сцхwанномас--а 10-yеар ревиеw”. Аурис Насус Ларyнx. 34 (3): 353—9. ПМИД 17376620. дои:10.1016/ј.анл.2007.01.006. .
  6. ^ Росен, Ф. С.; Поу, А. M.; Qуинн ФБ Јр (2002). „Обструцтиве супраглоттиц сцхwаннома: а цасе репорт анд ревиеw оф тхе литературе”. Ларyнгосцопе. 112 (6): 997—1002. ПМИД 12160298. дои:10.1097/00005537-200206000-00011. 
  7. ^ Леу, Y. С.; Цханг, К. C. (2002). „Еxтрацраниал хеад анд нецк сцхwанномас: а ревиеw оф 8 yеарс еxпериенце”. Ацта Отоларyнгол. 122 (4): 435—7. 
  8. ^ Моукарбел, Р. V.; Сабри, А. Н. (2005). „Цуррент манагемент оф хеад анд нецк сцхwанномас”. Цурр Опин Отоларyнгол Хеад Нецк Сург. 3: 117—22. 
  9. ^ Малоне, Ј. П.; Wха-Јоон, L.; Левин, Р. Ј. (2005). „Цлиницал цхарацтеристицс анд треатмент оутцоме фор нонвестибулар сцхwанномас оф тхе хеад анд нецк”. Ам Ј Отоларyнгол. 26 (2): 108—12. 
  10. ^ Беаулиеу С, Руин Б, Дјанг D, Цонрад Е, Турцотте Е, Еарy ЈФ (2004). „Поситрон емиссион томограпхy оф сцхwанномас: емпхасизинг итс потентиал ин преоперативе планнинг”. Ам Ј Роентгенол. 182 (4): 971—4. .
  11. ^ а б Берлуццхи M, Пиазза C, Бланзуоли L, Баттаглиа Г, Ницолаи П (2000). „Сцхwаннома оф тхе насал септум:а цасе репорт wитх ревиеw оф тхе литературе”. Еур Арцх Оторхиноларyнгол. 257: 402—5. 
  12. ^ Катз, А. D.; Пассy, V.; Каплан, L. (1971). „Неурогеноус неопласмс оф мајор нервес оф фаце анд нецк”. Арцх Сург. 103: 51—6. 
  13. ^ Оцхиаи А, Такахасхи Х, Хираyама M, Накаyама M, Нисхиyама К, Нагаи Х; et al. (2002). „Хyпопхарyнгеал неуринома:репорт оф тwо цасес”. Ацта Отоларyнгол. 547: 100—3. 
  14. ^ Хуанг, C. M.; Леу, Y. С. (2002). „Сцхwаннома оф тхе постериор пхарyнгеал wалл”. Ј Ларyнгол Отол. 116: 740—1. 
  15. ^ Галли, Ј.; д'Еццлесиа, А.; Ла Роцца, L. M.; Алмадори, Г. (2001). „Гиант сцхwаннома оф тхе еxтернал аудиторy цанал: а цасе репорт”. Отоларyнгол Хеад Нецк Сург. 124 (4): 473—4. ПМИД 11283512. дои:10.1067/мхн.2001.114797. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).