Пређи на садржај

Александар Андрић

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Андрић
Датум рођења1816.
Место рођењаАустријско царство
Датум смрти4. август 1876.
Место смртиБукурешт

Александар Андрић (Купиново, почетком 1816 - 4. август 1876, Букурешт) аустријски граничарски интендантски официр, књижевник и новинар.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Срему, у месту Купинову.[2] Службовао је као царски и краљевски лајтант у Банату (Панчеву и Ковачици) и Лици - Госпићу (1841).[3]

Неколико година (негде између 1835-1845) у команди граничарске компаније Ковачица, службује до пензије. Затим живи у Панчеву где се бави књижевношћу. Током живота поручник Андрић се интензивно бавио књижевним радом, публицистиком и превођењем са немачког на српски. Писао је приповетке, које су изашле и посебно, као књига "Приповетке" у Будиму 1845. године. У Сегедину је исте 1845. године штампао и практичну књигу о узгоју свилених буба - производњи свиленог конца. Писао је песме и краће литерарне и историографске написе, у туђим и својим листовима. Писао је дописе из банатске Границе и прилоге у новинама: "Сербскиј народни лист" Пешта (1840-1845), "Пештанско-будимскиј скоротеча" Пешта (1841-1844), "Сербскиј летопис" Пешта (1842), "Нови сербски летопис" Пешта (1841). Бавио се новинарством, а по пензионисању био издавач својих новина и календара.[4]

Као ангажовани и заслужни Србин изабран је 1848. године у Главни одбор Српског покрета у Карловцима.

У старости је (1870) прешао у Букурешт, где је наставио са новинарским радом. Његова штампарија је сада штампала књиге у Румунији.[1] Уређивао је он букурештански лист на немачком језику "Freier Orient" (Слободни Оријент). У Букурешту, покреће и "Восток" - српско-бугарски лист 1874. године. У "Подлистку Востока" објављивао је политичке коментаре на првој страни. Он је 1875. године основао у Букурешту "Словенску дружину", чији је био први, привремени председник. Поручник Андрић је и умро у румунској престоници, 23. јула 1876. године, а тамо и почива на румунском православном гробљу. На његовој сахрани је било мноштво људи, сви тамошњи многобројни Срби, а једино никог није било из српског посланства.[5]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

У оквиру политичког листа "Световид", излазила су два књижевна подлиска: "Зимзелен" (1847-1862) и "Светозор" (1854). Издавао је забавник Зимзелен - као Србско-народни месецеслов, четири годишта, свако у другом месту. Тако је први изашао 1846. у Београду, други 1847. у Сегедину, трећи 1848. у Суботици и последњи четврти 1849. године у Карловцима.[6] Био је дакле издавач и уредник српског политичког листа Световид (1852-1870)[7], који је излазио у Темишвару,[8] Бечу, па Београду од 1860. године. Те године је основао у Београду и прву приватну штампарију. Андрић је набавио штампарију 1856. године и са њом у Бечу објављивао календаре и књиге. Издавао је своје календаре "Бршљан" (1861) и "Немачко-српски календар" за 1864. годину - на немачком језику у Београду. Донео је исту у Београд након "падања по стечај" у Бечу 1859. године.[9] Своју штампарију нудио је власник на продају Матици српској, али није дошло до реализације. У својој београдској "Књигопечатњи", Андрић је 1865. године објавио поред много туђих наслова и своја сабрана књижевна дела (песме и приповетке), у две књиге.[10] Штампао у својој штампарији у Београду 1861-1862. године две књиге својих и преведених туђих приповедака, под насловом: "Целокупна дела Александра Андрића".[11]

Док је живео у Београду, изабран је 29. јула 1864. године за почасног члана Српског ученог друштва у Београду. Претходно је од 13. јануар 1863. године редован члан Друштва српске словесности. Поручник Андрић је од 1864. године био члан Књижевног одељења Матице српске.[12] Редован члан те елитне српске културне институције постао је још 1843. године, када је у њену касу уплатио 200 форинти.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 20. 
  2. ^ "Књижевна историја", Цетиње 2008.
  3. ^ "Голубица", Календар за 1841, Београд 1841.
  4. ^ "Световид", Беч 1857.
  5. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 3/2001. године
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1. новембар 1909.
  7. ^ Љубивоје Церовић, Љубомир Степанов: "Срби у Румунији", Темишвар 2000.
  8. ^ Светислав Шумаревић: "Позориште код Срба", Београд 1939.
  9. ^ "Дело", Београд 1. октобар 1911.
  10. ^ "Вила", Нови Сад 1865.
  11. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1862. године
  12. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1979.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]