Букурешт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Букурешт
рум. București
Bucharest-Calea-Victoriei-Aerial-View.jpg

Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Основан 1459.
Становништво
Становништво
 — 2011. 1.628.426[1][2]
 — густина 7.142/км2
Агломерација 2.000.000
Географске карактеристике
Координате 44°26′00″ СГШ; 26°06′00″ ИГД / 44.433333° СГШ; 26.1° ИГД / 44.433333; 26.1Координате: 44°26′00″ СГШ; 26°06′00″ ИГД / 44.433333° СГШ; 26.1° ИГД / 44.433333; 26.1
Ндм. висина 60-90 м
Површина 228 км2
Букурешт на мапи Румуније
Букурешт
Букурешт
Остали подаци
Градоначелник Габријела Фиреа[3]
Веб-сајт
pmb.ro

Букурешт (рум. București) је главни град и индустријски, културни и трговински центар Румуније. Он се налази у јужном делу земље, у историјској покрајини Влашка, на реци Димбовици. Букурешт чини истоимени град-округ у Румунији, док га окружује у потпуности округ Илфов.

Букурешт носи епитет „Малог Париза“ или „Париза Истока“.

Букурешт се простире се на 228 km2 и према последњем попису из 2011. године у граду је живело 1.628.426 становника[4]. То га чини шестим градом по величини у Европској унији, ако се гледају управне границе самог града.

Етимологија[уреди]

Постоји неколико теорија о томе како је Букурешт добио име. Према једној од њих, град носи име по оснивачу, који се звао Букур, а био је (опет према различитим изворима) пастир, принц, ловац, рибар или одметник.[5] Један од најславнијих османских путописаца, Евлија Челебија, забележио је да је Букурешт добио име по извесном Абу Каришу (Abu-Kariș), из племена Бани Куреиш (Bani-Kureiș). Трећа теорија потиче из 18. века, од швајцарског путника Франца Шулцера, према којем назив потиче од речи bucurie, која на румунском језику значи срећа, задовољство. Претпоставља се да је порекло речи из дачког језика. Још једна теорија датира из 19. века, из књиге штампане у Бечу, у којој је забележено да назив Букурешт потиче од букових шума.[6]

Географија[уреди]

Поглед на град из сателита

Град Букурешт развио се у средишњем делу румунске покрајине Влашке и то у њеном источном делу, познатом као Мунтенија. Данас је главни град Румуније асиметрично постављен у оквиру граница земље. Тако је Букурешт од северне границе државе удаљен преко 500 km, док је ка југу он удаљен свега 65 km од Дунава, који чини државну границу ка Бугарској. Букурешт је удаљен 265 km од Црног мора.

Букурешт је образован у средишњем делу Влашке низије и надморска висина износи 88 метара. Терен у граду је раван до мало валовит. Град се данас налази на две реке, на Колентини и Дамбовици. Река Колентина пролази кроз само језгро града и делимично тече подземно (вештачки изграђени тунели), док река Дамбовица, која пролази кроз северни део града, гради низ од 7 језера, која су данас место на којем грађани Букурешта проводе слободно времене. Град је богат парковима, од којих је најпознатији Цишмиђу.

Клима[уреди]

Клима у граду је умерено континентална, особена по топлим и сувим летима и хладним зимама.

Клима Букурешта
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 17,1
(62,8)
22,6
(72,7)
27,0
(80,6)
32,2
(90)
35,0
(95)
39,0
(102,2)
41,2
(106,2)
40,7
(105,3)
37,2
(99)
35,0
(95)
24,8
(76,6)
18,4
(65,1)
41,2
(106,2)
Средњи максимум, °C (°F) 1,5
(34,7)
4,1
(39,4)
10,5
(50,9)
18,0
(64,4)
23,3
(73,9)
26,8
(80,2)
28,8
(83,8)
28,5
(83,3)
24,6
(76,3)
18,0
(64,4)
10,0
(50)
3,8
(38,8)
16,5
(61,7)
Просек, °C (°F) −1
(30)
0,8
(33,4)
5,8
(42,4)
11,5
(52,7)
16,9
(62,4)
20,7
(69,3)
22,6
(72,7)
22,4
(72,3)
17,6
(63,7)
11,7
(53,1)
5,2
(41,4)
0,2
(32,4)
11,2
(52,2)
Средњи минимум, °C (°F) −5,5
(22,1)
−3,3
(26,1)
0,3
(32,5)
5,6
(42,1)
10,5
(50,9)
14,0
(57,2)
15,6
(60,1)
15,0
(59)
11,1
(52)
5,7
(42,3)
1,6
(34,9)
−2,6
(27,3)
5,7
(42,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −24,0
(−11,2)
−26,1
(−15)
−19,9
(−3,8)
−7,0
(19,4)
−1,1
(30)
1,6
(34,9)
7,0
(44,6)
5,0
(41)
−3,0
(26,6)
−8,0
(17,6)
−18,8
(−1,8)
−25,6
(−14,1)
−26,1
(−15)
Количина падавина, mm (in) 40
(15,7)
36
(14,2)
38
(15)
46
(18,1)
70
(27,6)
77
(30,3)
64
(25,2)
58
(22,8)
42
(16,5)
32
(12,6)
49
(19,3)
43
(16,9)
595
(234,3)
Извор: worldweather.org, Погода и Клима

Историја[уреди]

Букурешт 1837.
Смотра гарде испред краљевске палате у Букурешту почетком прошлог века

Подручје града Букурешта било је насељено још од праисторије. Међутим, као градско насеље Букурешт се спомиње тек крајем средњег века, па стога спада у најмлађе престоне градове Европе.

Букурешт се први пут спомиње 1459. године као „Утврђење од Букурештија“ (Citadel of Bucureşti) и убрзо постаје седиште влашког војводе Влада III Дракуле. Ускоро град добија на значају и постаје такмац северно постављеном Трговишту, средњовековној престоници Влашке. Ово је делом било узроковано и чвршћим везивањем Влашке за Османско царство преко Дунава.

Нестабилност и чести ратови на овом подручју у следећим вековима нису спречили раст и развој града. У 17. веку Букурешт су спалиле Османлије. После тога град се почео развијати у смеру који се и данас види у градској уличној мрежи са средиштем у четврти Липшани. Тада град постаје и најважније седиште Влашке, а сигурно после 1698. када се овде премешта Врховни суд Влашке. Ово није осигурало град, па је Букурешт током 18. и 19. века неколико пута био освајан од стране Хабзбурга и Русије, а 1848. године град је био поприште Револуције 1848/49.

Када су се 1861. Влашка и Молдавија ујединиле у краљевину Румунију, Букурешт је постао престоница. Ово је дало полет граду и он је током следећих пола века доживео нагли успон и раст становништва. У развоју Букурешта краљевина се ослањала на Француску, па су у граду изграђене многе палате, булевари и паркови. Велики део зграда изградиле су стране архитекте, најчешће Французи и Италијани. Тада је град добио надимке „Мали Париз“ или „Париз Истока“. Развој града био је прекинут у Првом светском рату, када је град био под немачком окупацијом од 1916. до 1918. Међутим, после рата Букурешт постаје средиште тзв. „Велике Румуније“, једне од највећих држава у Европи, што је граду дало нагли успон и раст.

Током Другог светског рата град није много страдао, али је комунстички режим из корена изменио град. Посебно се ово везује за раздобље Николаја Чаушескуа (1965-89. ), када је град доживео масовну урбанизацију и трансформацију добрим делом и разарањем старог и вредног урбаног ткива. Додатно, марта 1977. је град задесио снажан земљотрес, у коме је погинуло око 1500 људи и уништено много старих зграда.[7]

Године 1989. десила се Румунска револуција, која је била посебно „крвава“ у Букурешту. После тога град и државу задесиле су године дубоке кризе, па је Букурешт први пут у историји опао по броју становника у време мира. Од 2000. са брзим интеграцијама Румуније у ЕУ град је доживео поновни раст и брз развој. Данас је Букурешт велико градилиште.

Демолиције у Букурешту под Чаушесковим режимом, 1987.

Срби у Букурешту[уреди]

Током 16. и 17. века било је Дубровчана трговаца у Букурешту и другим румунским градовима. У путничком дневнику Јакова Бонгарса из 1585. године, види се да у Букурешту постоји фрањевачки манастир и да је у граду "дубровачка властела". Такође, по једној католичкој статистици из 1643. године било је 10 Дубровчана у Букурешту.[8]

У Букурешту је током 19. века било изгнаника из кнежевине Србије, владара династија Карађорђевића и Обреновића. Уз њих су биле породице и пратња, саборци, сарадници, слуге и поданици других положаја.

Вуков српски речник, тумачен немачким и латинским речима, купио је 1818. године Стеван Васиљевић Живковић из Букурешта. Живковић је иначе српски књижевни радник, преводилац "Телемака" и "издатељ Благдјетелне музе".[9]

Против кнеза Милоша Обреновић подигао је 1819. године буну Миљко Петровић, брат "Хајдук" Вељка Петровића, са својих 42 арнаута. То је "Миљкова буна" настала због отпуштања из службе неколико арнаута, у којој је као организатор умешан пуковник Стеван Живковић.[10]

Једну српску књигу набавио је књаз Милош Т. Обреновић, и то платио 30 примерака. Уз њега се јављају Константин од Хадија "руски кавалер" - пет примерака, и велико-купци браћа Аврамовићи из Браиле, такође по пет примерака. Остали пренумеранти су били: Алекса Стојановић, Господар Ефрем (Јеврем) Т. Обреновић, Госпођа Томаније Е. Обреновић, Господар Милош Е. Обреновић, Госпођа Ана Константиновић рођена Обреновић, Божидар Рајовић секретар Јевремов, Милинко Димитријевић управник двора Јевремовог. Од грађана букурештанских, купили су књигу Михаило Ивановић трговац, Димитрије К. Манаф трговац, Параскева Карибибер трговкиња и Кириак Пана Киронић трговац.

Другом приликом српску књигу су опет купили Обреновићи, књаз Милош (10 егземплара), Ефрем (пет) и Ефремов син Милош (два). Скупљачи претплате били су Букурештанци, Вујица Јованов, Шљивић и Јован Божић.

Један српски књижни наслов имао је много пренумераната (64) у Букурешту, поменућемо само неке вредније пажње те 1854. године: Константин Хадија кавалер и секретар књаза Милоша Обреновића, Јован Ивелић трговац синовац грофа Ивелића, Константин Атанасијевић носилац златне ленте ордена Св. Владимира, служитељи на двору књажевом - Милинко Теодоровић, Вељко Станојевић, Ђорђе Петровић Шабчанин и Аркадије Маринковић; закупци спахилука у Влашкој - Арон Недељковић, Ђорђе Недељковић, Јосиф Симоновић, Божидар Рајовић и Димитрије Манаф. Ђорђе Ђерман родом из Разлога поседник спахилука Буко, Михаил Демаја секретар Симићев, Димитрије Мариновић књажев књиговезац, Јосиф Јакшић живописац и други претежно трговци.

Српску ћириличну књигу узели су 1839. године други становници Букурешта: архимандрит манастира Бистрице у Бесарабији, Србин Гаврил, Михаил Герман књажевски српски агент, Димитрије Мустаков саветник агенције, Захарије Стемповски драгоман (преводилац) агенције, Стефан Пазарац главни надзиратељ књажевских добара, Димитрије Михаиловић писар, Ђорђе Герман банкар, Христо Хаџи Параскева трговкиња, Никола Јовановић (из Доброте), Мартин Милашевић (из Новог Сада) и Стеван Димитријевић (из Милановца).[11]

Скупљач претплате за књигу Симе Милутиновића Сарајлије у Букурешту, и "сву Валахију, Молдавију и Одесу" био је тамошњи "сербско-књажевски агент" Михаил Феодоровић Герман (1837).

Претплатници српске књиге у Букурешту се понављају, јер је реч о културним потребама образованих родољуба. Тако се помињу 1837. године у списку купаца историјске књиге: архимандрит Гаврил Петровић настојатељ бесарабијског манастира Бистрице, Поликарп Цанковић архимандрит и настојатељ влашког Римнијског манастира, Михаил Герман књажевски српски саветник и носилац Султановог ордена, са својом породицом, Стојан Симић књажевски саветник и носилац руског ордена Св. Владимира 4. класе, Димитрије Мустаков књажев саветник и Николај Герман главни ћумрукџија (цариник) београдски, Стеван Пазарац савјетник и надзиратељ мошије Појане, Марко Хаџи Стило чиновник књажевства, Димитрије Новаковић надзиратељ мошије Мавродина, Јован Гавриловић секретар агенције, Христо Мустаков, Ђорђе Герман ревизор, Василије Топлицки чиновник Србије, те Ђорђевићи браћа Смедеревци, Сима Пазарац ученик, Никола Вујић, Лазар Малешевић, Василије Недељковић и Игњат Стојановић.[12]

Купци једне бугарске књиге у Букурешту били су 1836. године, судећи по првом на списку - Срби. Од укупно 57 презимена, њих 16 има српску верзију. Тако је 10 егземплара узео архимандрит Бистрицког манастира у Влашкој, Србин, Гаврил Поповић, а поред њега су - Јордан Геновић (са 10), Јован Недељковић, Симеон Недељковић, Константин Михаил Панковић, Марко Георгијевић, Константин Николајевић Мустаков, Стефан Табаковић, Ангел Пантелејмоновић, Константин Атанасовић, Василиј Георгијевић, Тончо Христовић а са стране Михаил Поповић из Ловића, Теохар Христодуловић из Турнова.[13]

Године 1841. у Букурешту је био српски конзулат, при којем су радили конзул Николај Герман (ту и 1837) и секретар Георгије Малетић родом из Баната.[14] Филозофска књига која описује Марка Аурелија читана је у Букурешту 1844. године. Зналци српског језика у том влашком граду образовали су пренумерантски пункт. Били су то учени људи попут: Адам К. Германи "каваљер Грчког краљевства", Ђорђе Ницецко секретар дирекције Окне Влашке, Ђорђе Германи, Марко Г. Германи, Димитрије Кома из Битоља надзиратељ спахилука манастира браће Германи, Ђорђе Коца надзиратељ спахилука Ељани браће А. Германи.[15] Претплатник књиге збирке српских песама био је 1846. године Алекса Симић "каваљер" са три егземплара, у Букурешту.

Граматику српску тражили су 1850. године у "Букреш.-у" српски поглавари у изгнанству. Били су то Обреновићи и њихови сарадници: кнез Милош, кнез Михајло и господар Јефрем Обреновић - укупно 50 примерака, а уз њих и из породице Германи - Никола, Јован и Ђорђе са још 20 егземплара, за бројне не наведене тамошње читаоце.[16] Видаковићеву популарну књигу узео је претплатом 1857. године у Букурешту, ц и к официр лајтант Манојло Теодоровић Србин родом из околине Шапца.[17] Руски историјски роман преведен на српски језик набављан је и у Букурешту. Као купци те књиге јављају се 1857. године: браћа Рајовићи (5 комада), Лазар Хаџи Стојло трговац, Николај Герман рачуновођа, Костадин Михајловић писар селски, Лиман Лошовић трговац, Филип Радосављевић надзорник села Клежана и Никола Вујатовић писар у Клежану.[18] Српске књиге је 1860. године наручивала књижара К.А. Розетија у Букурешту.

Александар Андрић пензинисани граничарски лајтант у Банату, бавио се интензивно књижевним радом. Имао и своју властиту штампарију, коју је неколико пута селио. Под старе дане штампао је своја "Сабрана дела", која су била тражена и у Букурешту. Тамошњи мали пренумерантски пункт је 1863. године наручио неколико примерака збирке његове поезије. Били су то грађани: Хаџи Јован Пејић, А. Думбовинчано, Марко Ст. Рајовић, Мојсило Ст. Рајовић, Василије Живановић секретар Књажевске србске агенције.[19]

Осамдесетих година 19. века било је Срба предузетника у Букурешту. Помињу се у то време Сотир Михајловић кафеџија "Код Лондона" и Светозар Пјевчевић предузимач.[20]

Становништво[уреди]

Центар града

Град Букурешт данас има око 2 милиона становника на градском подручју, док метрополитенско подручје обухвата око 2,6 милиона људи. Током развоја града број становника се кретао следећим темпом:

Демографија
1948. 1956. 1966. 1977. 1990. 2002. 2011.
1,041,807 1,177,161 1,366,384 1,807,239 2,127,194 1,926,334 1.628.426

У односу на број становника Румуније, у Букурешту је 2002. године живело 8,9% становништва државе.[4]

Букурешт спада и у најхомогеније престонице Европе будући да етнички Румуни чине 97% становништва града, док су мањине Роми са 1,4% и Мађари са 0,3%. Некада значајни Грци, Јермени и Јевреји данас броје симболичан број припадника. Претежна већина градског становништва је православна — 96,1%, од чега су четвртина активни верници.

Управна подела[уреди]

Станица "Титан" метроа у Букурешту

Град Букурешт чини истоимени град-округ у Румунији, док га окружује у потпуности округ Илфов. Град је подељен на 6 општина — сектора.

Привреда[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.


Саобраћај[уреди]

Букурешт као милионски град има развијен јавни градски превоз. Градом саобраћају аутобуси, тролејбуси, трамваји, али је најважније превозно средство Букурештански метро са 4 метро линије.

Град је главни саобраћајни чвор у Румунији. У граду постоје три велике железничке станице, а на северном ободу града смештена су два међународно значајна аеродрома: већи Аеродром „Хенри Коанда“, некад Отопени и мањи Аеродром „Аурел Влајку“, некад Банеаса.

Култура[уреди]

Као престоница велике државе Букурешт има веома развијен културни живот са бројним позориштима, музејима, библиотекама, галеријама, културним центрима. Ту су и државна опера и филхармонија.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. Catiusa Ivanov (23. 06. 2016). „Gabriela Firea, primarul ales al capitalei, despune astăzi jurământul”. Realitatea TV. 
  4. 4,0 4,1 [1]
  5. Б92; Занимљивости о називима градова
  6. Romania insights; Bucharest (енглески)
  7. In your pocket-Bucharest (енглески)
  8. "Београдске општинске новине", Београд 1899. године
  9. Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник", Беч 1818. године
  10. "Историјски часопис", Београд 14-15/1963-1965. године
  11. Јован Стејић: "Нови прилог за душевну забаву", Нови Сад 1839. године
  12. Сима Милутиновић: "Историја Сербије од почетка 1813. до краја 1815. године", Лајпциг 1837. године
  13. Иван Кајданов: "Кратко начертаније на всеобшћата историја", Будим 1836. године
  14. Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године
  15. "Похвала Марку Аурелију", превод, Београд 1844. године
  16. Ђуро Даничић: "Мала српска граматика", Беч 1850. године
  17. Милован Видаковић: "Љубомир у Јелисијуму", Београд 1857. године
  18. "Опсада Севастопоља", превод, Нови Сад 1857. године
  19. Александар Андрић: "Сабрана дела - Стихотворенија", Београд 1863. године
  20. "Застава", Нови Сад ?

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]