Пређи на садржај

Аристофан Византионски

С Википедије, слободне енциклопедије

Аристофан Византионски (Грчки: Ἀριστοφάνης ὁ Βυζάντιος; Aristophánēs ho Buzántios; Византион, око 257Александрија, око 185–180 пре нове ере) био је хеленистички грчки научник, критичар и граматичар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Познат је на основу свог рада о Хомеровим делима, али и по раду о другим класичним ауторима као што су Пиндар и Хесиод. Убрзо се преселио у Александрију и учио код Зенодота, Калимаха и Дионисија Јамба.

Наследио је Ератостена на месту главног библиотекара Александријске библиотеке у шездесетој години. Међу његовим ученицима су били Калистрат, АристархСамотракски и можда Агалија . Наследио га је Аполоније „Класификатор“ (не мешати са Аполонијем са Родоса, претходним главним библиотекаром Александрије).[1] Аристофанов ученик, Аристарх из Самотраке, биће шести главни библиотекар Александријске библиотеке.[2]

Бавио се утврђивањем и исправањем детаља ауторства дела.[3]

Све што је преживело од обимних списа Аристофана Византијског је неколико фрагмената сачуваних кроз цитате у књижевним коментарима каснијих писаца, неколико аргумента дела грчке драме и део речника.[4] Најновије издање постојећих фрагмената уредио је Виљем Ј. Слејтер.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Montanari, Franco; Matthaios, Stefanos; Rengakos, Antonios (2015). Brill's Companion to Ancient Greek Scholarship (2 Vols.) (на језику: енглески). BRILL. стр. 100—101. ISBN 9789004281929. 
  2. ^ Probert, Philomen (2006). „Evidence for the Greek Accent”. Ancient Greek Accentuation: Synchronic Patterns, Frequency Effects, and Prehistory. Oxford University Press. стр. 15—52. ISBN 0199279608. doi:10.1093/acprof:oso/9780199279609.003.0002. 
  3. ^ H. G. Evelyn-White, tr. Hesiod II: The Homeric Hymns and Homerica (Loeb Classical Library 503), 2nd ed. 1936 fr. 4.
  4. ^ The Americana: A Universal Reference Library. 2. New York City, New York: Scientific American Compiling Department. 1912. Приступљено 21. 7. 2017. 
  5. ^ Aristophanis Byzantii fragmenta, Berlin: Walter de Gruyter, 1986.

Литература

[уреди | уреди извор]