Википедија:Уживо/Викиманија 2015.

Поглед из хотела

Једанаеста Викиманија је ове године одржана у Мексико ситију, Мексико, и то у хотелу Хилтон. Из Србије и, уопште, са српског говорног подручја, присуствовали смо Вељко и ја. Вељку је Викимедија Србије спонзорисала пут и смештај, док сам ја добио стипендију Задужбине.

Пре конференције

У Мексико Сити сам стигао у недељу, 12. јула, у вечерњим часовима. Понедељак и уторак сам искористио за обилазак самог града, као и Теотивакана, фамозног комплекса пирамида и храмова.

Претконференција

Среда и четвртак су били претконференцијски дани, када су се поред стандардног Хакатона одржавале и тематске радионице, и то већи број њих. Првобитна намера ми је била да учествујем у Хакатону, по први пут у животу, али се то ипак није десило, јер сам морао да учествујем на другим догађајима.

Среда, 15. јул

Постер на првом претконференцијском дану

Првог дана сам учествовао у нечему што се звало „Learning Day“. Можда бисмо то могли да преведемо као „дан учења о учењу“. Овај претконференцијски програм је организовао скуп запослених у Задужбини Викимедија, из тима „Learning & Evaluation“. Пошто ово није био део програма саме конференције и пошто сам овоме присуствовао као члан одбора Викимедије Србије, нећу превише детаљисати.

Дакле, уводну реч је дала Роузмери Рајн, шефица свог тима, онда смо се сви у просторији представили и након краћег „разбијања леда“, кренули смо са сесијама. Било је речи о СМАРТ циљевима, имали смо групну активност за оцењивање постојећих предлога грантова, имали смо две туре „кратких излагања“, где сам између осталих и ја имао краћу презентацију о процесима запошљавања у ВМРС, затим је било представљање алата за лакше праћење метрика, презентација о техникама „ангажовања волонтера“ и радионица „АБЦ-Д причања прича“. На крају смо завршили „фејл фестом“, односно примерима неуспешних пројеката у Викимедијиној заједници и начинима на које се могло научити нешто из њих.

Четвртак, 16. јул

Другог дана сам учествовао у Образовној претконференцији. Ово је био други дан исте, где је првог дана, у среду, био програм који је мени ионако био незанимљив. Пошто је публика била језички мешовита, било је изазова у извођењу програма и на енглеском и на шпанском, али смо на крају некако успели. Мене је Флор Каудајс, шефица Образовног програма Задужбине, замолила да учествујем у програму као неко ко ће помоћи у сесијама-радионицама, где бих био „фацилитатор“.

Најпре је Луис Вила отворио дан, а онда смо се одмах поделили у две групе, где смо имали неко време да се фокусирамо на једном од четири понуђена проблема и да покушамо да нађемо решење. По истеку задатог времена, по представник из обе групе је дао кратки резиме урађеног. Затим је Алехандо Пишители из Аргентине представио пројекат на ком он ради у Аргентини, а онда смо опет у неколико група дискутовали о образовним стратегијама за почетак рада на Википедији. Ја сам у својој групи био задужен за записивање примера и стратегија, и касније за презентовање. Последња сесија је била типа „world cafe“, где је постојало више тематских столова, а присутни су могли да иду од стола до стола и прикључују се дискусијама које су им интересантне. Првобитно је требало да имамо две ротације људи, али због недостатка времена и удубљености људи у дискусије, на крају смо имали само једну ротацију. Ја сам, заједно са Флор, водио једну од пет група, а она се тицала млађих ученика, односно стратегија за укључење ученика нижих разреда у Викимедију, а да то није писање чланака које им не пристаје.

Петак, 17. јул

Отварање

Конференција је званично почела стандардним отварањем, где је прво приказан уводни видео фајл, затим нам је добродошлицу пожелео главни организатор, Иван Мартинез, а онда је уследило пленарно предавање Лајле Третиков, сада већ не толико нове извршне директорке Задужбине. Лајла је дала кратак историјат Википедије, неколико мотивационих порука, а онда је кренула са плановима: протекле године је извршена стратешка консултација са великим бројем људи, у циљу израде нове стратегије Задужбине. Дала је укратко статистике и главне исходе процеса. Изнела је формулу „технологија + заједница = иновација“, и споменула је пројекат „Revscore Article Quality Assessment“, који има за циљ да што више склони са људи терет детекције лоших измена. Споменула је и недавне изборе за поверенике одбора Задужбине, као и релативно нов алат који је постављен на све Викимедијине пројекте: Превод садржаја. На крају је закључила да смо ми најотворенији пројкат на свету и да треба да будемо још отворенији. Након Лајлиног излагања, пар маријачија и неколико девојака су изашли на сцену и играли уз традиционалну мексичку музику, будући да је постао обичај да се на Викиманијама на отварању прикаже делић локалне културе. Није објашњено зашто није било говора градоначелника Мексико Ситија, који јесте стајао у распореду, али претпостављам да је морао да откаже због неких других ангажмана.

Лајла Третиков, уводно предавање

Након овог пленарног увода, почеле су сесије. Овог пута, програм је био подељен у и до 8 трекова, тј. 8 паралелних сесија. Са толико опција, увек је био проблем одлучити се на шта тачно отићи. Пошто је ове године поред мене само Вељко био присутан, заједно смо се договарали које ћемо сесије посећивати, како би дошло до што мање преклапања.

У првом блоку сесија, две трећине сам био на треку везаном за технологију, а у последњој трећини сам био на сесији из трека везаног за заједницу. Најпре је Кунал причао о финализацији СУЛ, односно јединственог логина. Ово је прича која мучи Викимедијине девелопере већ годинама и коначно је приведена крају. Наиме, Кунал је причао о позадини целе ситуације, о терминологији, циљевима и баговима, као и о процесу финализације СУЛ, тј. начину на који су се обједињавали налози, елиминисали дупликати и сл. На крају је дао преглед шта је следеће на листи акција. Такође је споменуо и занимљивост у томе да су током овог процеса сарађивали са програмерима из Фејсбука, будући да је један од багова потицао из једног програмчића који су они направили за своје потребе. Више о сесији овде.

Друго предавање са називом „Како смо убрзали Визуелни уређивач“ било је занимљив преглед, који су Роан Катау и Ори Ливнех дали. Почели су са максимом „Перформансе значе“, а онда су причали о томе како су све мерили брзине, како су сарађивали са програмерима из Гугл кроума, какве су све проблеме имали — проблеми у софтверу који је ВУ користио, али и сопствене грешке, како на фронтенду, тако и у бекенду и у оквиру кеширања. Причали су још и о психолошким побољшањима, односно о перципираним перформансама. На крају су одговорили на неколико питања из публике. Више о сесији овде.

Последње предавање у блоку, као што већ рекох, било је у оквиру трека везаног за заједницу. Наиме, предавање је држала Васја Атанасова, са бугарске Википедије, а назив је био „100 вики дана“. Реч је о изазову, који је она покренула раније ове године и циљ је да се у оквиру 100 дана, сваког дана напише по један чланак на Википедији. На почетку је објаснила шта ово јесте, а шта није — није такмичење, али јесте само-изазов. Такође, не мора да буде баш 100 дана, већ можете поставити сами себи циљ — важан је дух, а то је побољшавање Википедије. Овај изазов такође има и друштвену страну, где је циљ сваки дан на друштвеним мрежама објављивати прогрес, дизати хајп о томе и на неки начин давати peer pressure, али поента је свакако да се уредник забави. Васја је после причала о одабиру тема и дала је неколико савета:

• немојте писати сјајне чланке, јер ће вас то изморити
• немојте писати баш ни клице, јер можете ви то боље
• ако је могуће, можете добити два за један — ако је у току неко такмичење, можете истовремено учествовати на такмичењу и писати чланке за „100 вики дана“

Још нека питања на која је Васја покушала да да одговор су „Шта ако се нешто деси па не могу да један дан напишем чланак?“ или „Шта радити кад се изазов заврши?“. На крају је завршила са неколико „интерних шала“, будући да је неколико десетина уредника широм света одлучило да се прикључи овој акцији и постоји група на Фејсбуку где се размењују искуства, идеје и сл. За све заинтересоване, могу се пријавити овде. Више о сесији овде.

Други блок сесија који сам данас посетио исто се тицао заједнице и финансија. Прва сесија под шармантним називом „Покажите нам новце“ имала је за циљ да представи преглед истраживања рађеног унутар Задужбине, а у вези са тиме где су све новци у покрету одлазили, тј. у које делове света и за које сврхе. Четворочлани тим је радио на подацима из фискалне 2013. године, где је огранцима дато око 20 милиона долара. Будући да је већи део тих средстава отишао Викимедији Немачке. Један од закључака јесте да је 98% новца отишло на „глобални север“, односно 2% у „глобални југ“, а представили су разне поделе по групама прихода и расхода, односно категорије трошкова, а на основу јавно доступних информација које су сами огранци објављивали. На крају су представили „научене лекције“ и уследила су питања из публике и одговори. Једно од важнијих питања је било да ли постоји жеља да се стандардизују финансијски извештаји које огранци морају да подносе, где је одговор дао Гарфилд Берд, шеф администрације и финансија Задужбине, и то следећи: стандардизовани финансијски извештаји би свакако олакшали процес прикупљања и анализе података везаних за трошења, али би били већи терет за огранке, који свакако треба више да се баве програмским стварима него претераном администрацијом, тако да се то за сада неће тражити. Више о сесији овде.

Другу сесију је водио Тилман Бајер, некадашњи чекјузер са немачке Википедије, а сада запослени у Задужбини, који је имао предавање са називом „Неуспеси који су нас учинили бољим“. Он је навео неколико прича које су биле лоше за заједницу или акције које су на неки начин биле окарактерисане као неуспеси, али из којих смо нешто научили и које се нису касније поновиле:

• инцидент са компанијом Video Professor (2008)
• форковање шпанске Википедије (2002)
• ВМФ запослила осуђеног криминалца (2007)
• ВМФ пројекат-катализатор — Глобални југ (2010 — 2014)
• пад Википедије за Божић 2003.
• чести проблеми у развоју софтвера

Више о сесији овде.

Последњи блок сесија за петак којем сам присуствовао тицао се образовања. Наиме, прву трећину сам пропустио, јер сам се спремао за другу трећину. Ана Ковал, која је запослена у Задужбини на позицији менаџера образовања, и која је задужена за просторе источне Европе и Азије, имала је панел сесију под називом „Падови, протоколи и претходно планирање: панел о најбољем искоришћавању образовног програма“, и имала је око дванаесторо нас панелиста, који смо представници огранака или организација из својих земаља. Пошто нас је било пуно, било је потребно окупити нас и припремити нас, а онда смо заједно ушли и започели свој панел. Свако је имао по минут-два да у најкраћим цртама представи по један „пад“, односно неуспех који је његов образовни пројекат доживео, а затим по један „протокол“, односно процес или праксу која је установљена и која чини образовни програм бољим. На крају је Васја Атанасова у најкраћим цртама представила свој „Водич за преживљавање“, који она даје својим студентима на Универзитету у Пловдиву. Више о сесији овде.

Зико ван Дајк

Последње предавање из последњег блока сесија држао је Зико ван Дајк, који ради на прављењу новог викија за децу. С обзиром на то да Википедија није намењена деци, што за читање, што за писање, људи су настојали да направе пројекте који приближавају енциклопедију деци, али и децу енциклопедији. Тако су настали Викикидс, Викидија и још неки пројекти, али сви они имају своје предности и мане. Зико, зато, заједно са својим тимом прави Клексикон, који не би требало да има типичне мане које овакви пројекти имају. Пројекат помаже Викимедија Немачке, а хостује извесна компанија ЗУМ. Више о сесији овде.

Овим је завршен програм првог дана Викиманије. Након овога, присуствовао сам такозваном „Образовном састанку“, који је био намењен свима који су се интересовали за образовање на Википедији и Википедију у образовању. По обичају, овакви скупови су у потпуности неформални и групе људи необавезно причају о било чему. На овом састанку су била доступна разна пића, а и понешто за набости, односно неке грицкалице за јело. Међутим, након пар сати је почео „Састанак за функционере“, који се већ традиционално одиграва петком увече током Викиманије и има за циљ да окупи све функционере на Викимедијиним пројектима и поједине запослене из Задужбине. Састанак су посетили и Џими Вејлс и Лајла Третиков, тако да се може рећи да је окупљање било „битно“. На овом окупљању је пак било нешто конкретнијег за појести, тако да гости свакако нису остали гладни. Око пола десет је био фајронт, па смо се разбежали, свако на своју страну.

Субота, 18. јул

Други дан конференције је обично и најпопуњенији садржајем. Тако је било и ове године, па су следећих пет блокова предавања за мене прошла на следећи начин.

Engaging with Community Engagement, панелисти

Најпре сам присуствовао сесијама везаним за заједницу. Под називом „Engaging with Community Engagement“, овај једночасовни панел је требало да нам приближи челне људе из сектора за „комјунити ингејџмент“ Задужбине. Шеф тог сектора, Луис Вила, водио је панел, а панелисти су били, као што рекох, челници сваког тима, и то:

• Сарадња са заједницом
  • Џејмс Александер
  • Андре Клапер
  • Речеј диСербо
• Здравље заједнице
  • Роузмери Рајн
  • Сико Баутерс
• Програми
  • Флор Каудајс
  • Џејк Орловиц

На почетку су представили мапу „комјунити ингејџмента“, која личи на мапу неког метроа, где се види како се послови преплићу и доста зависе од онлајн заједница, а онда се свако од панелиста укратко представио, односно више представио свој ресор. У међувремену су посетиоци на папирићима записивали своја питања, тако да је Луис онда одабрао неколико питања, на која су панелисти давали одговоре. Сама питања нису била нешто изазовна и тешка, али ми је драго да су одговорили на моје питање. Више о сесији овде.

Други део се тицао „Стања Википодатака“, где је Лидија Пинчер из Викимедије Немачке дала пресек стања Википодатака. Од три жељена сценарија коришћења Википодатака, два су испуњена, а један још увек није. Наиме, Википодаци се користе као провајдер података и као централно место за прикупљање података, али још увек није испуњена „судбина“ Википодатака као места за обележавање података. Лидија је навела „велике победе“ у протеклом периоду и уз то дала пригодне статистике. Уз често коришћење „тагклауда“, навела је која су најчешћа својства коришћена на Википодацима, као и најчешћи концепти. Причала је и о растућем прихватању Википодатака и употреби истих у оквиру Викимедијиних пројеката, а посебно ван Викимедијиних пројеката. Споменула је и пројекат Freebase, чији ће садржај бити преточен у Википодатке, а дала је и неколико примера употребе Википодатака у чланцима, где је, као у случају инфокутије, јасно да текст поново постаје читљив, али се онда мало отежава уређивање, тако да тим ради на олакшавању тога. Споменула је и изазове који предстоје у будућности, као што су квалитет података и поверење у исте. Навела је да око 78% измена на Википодацима чине ботови, а мање од једног процента нерегистровани корисници. Википодаци су пети пројекат по броју нових корисника и трећи пројекат по броју активних уредника. Закључила је излагање наводивши да су потребни бољи алати за рад са Википодацима, да се очекује још већа употреба Википодатака ван Викимедијиних пројеката и да ће се остварити више квалитетнијих партнерстава зарад побољшања пројекта. Више о сесији овде.

Никлас Лакстром

У другом блоку сесија, интересовао сам се за технологије. Прво су Моиз Сајед и Дан Гари, обојица програмери у Задужбини, имали занимљиво предавање „Да ли фејлујемо кориснике када претражују?“ где су желели да представе тренутно искуство корисника са претрагом и начине на који се то искуство може и хоће побољшати. Навели су четири мере ефективности претраге:

1. задовољство корисника
2. време претраге како га корисник перципира
3. проценат неуспелих претрага
4. употреба АПИ-ја

Моиз и Дан су дали статистике за ове четири мере, и то увек за четири платформе: десктоп корисници, мобилни корисници, андроид апликација и iOS апликација. Једна од статистика је да и да 61% посетилаца није нашло оно шта су тражили, што настоје да побољшају. На питање „како претрага треба да изгледа?“, дали су неколико предлога, којим би се побољшала интероперативност различитих пројеката и повећао број информација који се представљају кориснику. Тренутно се, пак, највише баве смањењем процента неуспелих претрага. Више података о овом подухвату се може наћи овде. Више о сесији овде.

Моријел Шотлендер

Другу сесија из овог блока држао је Брајон Вибер, програмер у Задужбини. Предавање се звало „Будућност структурираних докумената“, а по наслову се види да је циљ био да се нађе бољи начин за складиштење референци. Наиме, Брајон је анализирао тренутни систем референцирања, који није баш прегледан за уређиваче, јер референце чине „блобове“ у сред текста. Пре нуђења свог коначног предлога решења, мало се играо са неким предлозима како је овај проблем могуће решити убудуће; нпр. везивањем референци за реченице или делове реченице помоћу посебне синтаксе или посебним акцијама у Визуелном уређивачу. Након тога је предложио другачији приступ, где би Википодаци садржали све податке везане за референце, тако да чланци користе Википодатке уместо самих референци. Прешао је укратко преко потенцијалних проблема са оваквом имплементацијом, а онда је публика могла да подели са осталима своје идеје и евентуална питања у вези са овим. Више о сесији овде.

Дени Хорн је након овога имао сесију под називом „User(s) talk(ing)“, где је представио екстензију Flow, односно њен део Workflows, која има за циљ да поједностави процесе заједнице тако што би смањила непотребно учешће ботова, корисника, категорија, шаблона и сл. у самим процесима, као што су избор администратора, чланци за брисање и сл. На многим пројектима, а посебно на енглеској Википедији, постоје веома загуљене процедуре за предлагање нечега за нешто и често се људи губе у мору шаблона које морају на исправан начин да попуне. Дени је дао један реалан пример са енглеске Википедије, који звучи веома лудо и замршено, али се користи свакодневно. Ова нова екстензија, чија је израда и даље у току, би требало дакле да неструктуриране дискусије претвори у структуриране, и то преко алатке која је названа Workflow Pattern Builder, која би требало да покрије све ове процесе заједнице. Представљени су све очекиване могућности ове алатке, са посебним освртом на претрагу архива. У делу са питањима, доминирали су цинични Украјинци, који су из неког разлога сматрали да је ово непотребно и да се све може лако решити преко шаблона и сл. Изгледа да нису у потпуности схватили поенту овога, као и чињеницу да ово никад неће бити обавезно за употребу. Више о сесији овде.

После ручка, у трећем блоку сам такође присуствовао трима сесијама везаним за технологије. Прва сесија под називом „Дизајнирање превођења садржаја“ тицала се управо релативно новог додатка за Медијавики — Content Translation, алата којим се може на релативно лак начин вршити превод са једне Википедије на другу. Сесију су водили Пау Гинер и Нирзар Пангаркар из Задужбине. Наиме, онлајн машински преводиоци који за сада постоје нису превише корисни и немају пуно успеха и ако неко покуша да сними машински преведен чланак на такав начин, неће дуго опстати. Зато су неки паметни људи дошли на идеју да развију алатку за превођење садржаја, што уз помоћ машинског превода, што без. Имају четири основна принципа:

1. слобода превода — преводи не морају бити један на један
2. контекстне информације — уређивање „раме уз раме“
3. фокус на преводу
4. квалитет је најбитнији — контролисати колико уредници мењају машински преведене текстове, пратити брисања чланака насталих кроз ову алатку итд.

Причали су и о основним функционалностима ове алатке, објаснили су сиве линкове у алатки, презентовали нову страницу за приказ доприноса уредника итд. Из публике је било неколико занимљивих предлога за побољшањем, али су и овде цинични Украјинци морали да минирају расправу. Више о сесији овде.

У другој сесији је било речи опет о Content Translation алатки, али овог пута „испод хаубе“, а сесију су водили Картик Мистри и Никлас Лакстром, такође из Задужбине. Причали су о архитектури целе екстензије и о томе које све технологије користе. Што се тиче мобилних уређаја, тренутно нема баш подршке, али планирају да је уведу за таблете. Што се тиче аутоматског/машинског превода, користи се постојећи алат отвореног кода Apertium, који подржава 30 језичких парова, а користе и речничку библиотеку у Јаваскрипту, која се користи за три језика. Причали су и о проблемима приватности и тока података, као и осталим проблемима са којима су се сусрели и о наученим лекцијама до сада. Више о сесији овде.

Луис вон Ан

У трећој сесији, под називом „Nothing Left but Always Right“, коју је водила Моријел Шотлендер, опет запослена у Задужбини, било је речи о великој проблематици тзв. „РТЛ језика“, односно писама која се пишу с десна на лево. Моријел је прво објаснила шта јесте, а шта није језик — свакако, писмо није језик. Од свих Википедија, око 260 се пише на писмима која су ЛТР, док је око 16 комада РТЛ, од који су ту велики пројекти као што су Википедије на арапском, фарси, хебрејском и сл. Моријел је причала о менталним и визуелним моделима и проблемима који се јављају у употреби РТЛ писама на интернету, будући да је веб прављен са енглеским језиком на уму. Прогресивно је приказивала на примерима све веће и веће проблеме: прво основни проблеми са самим РТЛ писмом на вебу, затим у комбинацији РТЛ и ЛТР писама кад је реч о интерфејсу и садржају, а онда и о комбинацији РТЛ и ЛТР писама у самом садржају, те на крају о граничним случајевима мешања садржаја писама различитих дирекционалности. Наравно, објашњавала је и како се неки од тих проблема решавају. На крају нам је објаснила Уникодов бидирекциони алгоритам и проблеме које он носи са собом. Више о сесији овде.

У претпоследњем блоку, прешао сам на сесије везане за заједницу. Најпре су Лејн Расбери и Дороти Хауард причали о узнемиравању у Викимедији, са посебним освртом на Википедију, и то енглеску. Направили су попис свих ситуација које би могле да се сматрају узнемиравањем и навели су, наравно, зашто то не ваља за све нас. Очекивано, закључили су да су жене највеће мете узнемиравања, посебно од стране мушкараца. Такође су причали и о ономе што су назвали „секундарна траума“, а то је ситуација када особа А види да се дешава малтретирање/узнемиравање особе Б према особи Ц. Када се у заједници деси нека врста узнемиравања, људи то пријаве на видљивом месту у заједници, али се на крају ништа не деси. Дороти и Лејн су желели да покрену дискусију о томе шта треба да се уради у оваквим случајевима. Неки од предложених модела су били арбитража, модерација, кажњавање, превенција и подршка жртвама. Такође сматрају да би Задужбина могла да интервенише када су посреди озбиљне претње. Више о сесији овде.

Модерни музеј Соумаја

У другом делу су Арон Шо и Кристл Чанг имали занимљиво предавање „Разумевање јаза у роду и вештинама ван Википедије“, где су представили истраживање једне вики заједнице, и то по роду, старости и способностима односно вештинама на интернету. У уводу су дали осврт на претходну анкету из 2012. године, где су од 122 учесника 56% биле жене. Међутим, ово новије истраживање је много веће и свеобухватније и поредило је родни јаз, који је свеприсутан на интернету, па тако и на Википедији, са јазом између вештина коришћења интернета. Главна претпоставка је да што су корисници мање вешти на интернету, мања је разлика у родној структури, односно да заступљеност мушкараца у односу на жене расте како се повећавају способности рада на интернету. Предавачи су причали о методологији, расподелама, начинима узорковања и прелиминарним резултатима, који не сугеришу да постоји корелација из почетне претпоставке. Више о сесији овде.

Последњи блок је био посвећен пленарном предавању „Давање слободног образовања свету“ Луиса вон Ана, оснивача Дуолинга, сајта/апликације за бесплатно учење језика. Луис је пореклом из Гватемале, па је вероватно то био разлог зашто су га позвали да одржи твз. „киноут“ предавање. Он је човек који је осмислио Кепчу, која се у неком облику користи на већини сајтова на свету, па између осталог и на Википедији, и поред основне сврхе да разлучује да ли је корисник жив човек или (ро)бот, искористили су тај механизам да дигитализују велики број књига. Тако је око 1.1 милијарда људи већ помогла у препознавању бар једне речи. Међутим, тема говора је био Дуолинго, тако да се врло брзо фокусирао на њега. То је сајт који је осмишљен пре 4-5 година, а пре 3 године је лансиран. Кроз кратко време је постао најпопуларнији начин за учење језика, а познат је и по томе што уопште не подучава граматику, већ се све учи кроз примере. Разлог зашто га је уопште направио је тај да 1 до 2 милијарде људи учи за њих нове језике, а велики проценат њих су сиромашни људи, који типично хоће да науче енглески. Луис је дао основни преглед функционалности и објаснио како Дуолинго ради, укључујући и неке стратегије за задржавање или мотивисање корисника. Такође је рекао и да стално тестирају и поправљају Дуолинго. Након што је велики број савладао језике преко Дуолинга, истраживање је дало закључак да је 34 сата проведених учећи преко Дуолинга еквивалентно једном семестру учења језика у стандардној школи. Једна новотарија коју су недавно увели јесу сертификати, јер је често људима потребан доказ за познавање језика, а све већи број универзитета у САД почиње да признаје сертификат Дуолинга. Посебан разлог зашто су сертификати корисни јесте тај што добијање сертификата за познавање енглеског језика кошта око 250 долара, а полагање се може вршити само у већим градовима — добијање сертификата преко Дуолинга је драстично јефтинији начин да се то постигне. На крају, било је око пола сата времена за једно десетак питања из публике и Луисових одговора.

Након званичног програма у суботу, присуствовао сам ЦЕЕ састанку, односно састанку огранака, корисничких група и осталих представника из региона централне и источне Европе. Присуствовало је око четрдесетак људи и сви смо седели у једном великом кругу. Након представљања свих присутних, причали смо о статусу у том тренутку предстојећег Викикампа, који је у међувремену одржан у Македонији, а затим о и даље предстојећем ЦЕЕ кампу, тј. ЦЕЕ конференцији, која ће бити одржана у граду Тарту у Естонији — датуми су 10. до 13. септембар. Било је речи о програму те конференције, као и о томе да Естонци морају да до краја јула поставе предлог за грант. Након неких других ситнијих тема, укључујући и предлог да се Викиманија 2018. одржи негде у ЦЕЕ региону, овај састанак је окончан, будући да смо ускоро морали да журимо на бусеве.

Википедијанци разгледају експонате у музеју

Наиме, постојао је организован превоз од Хилтона до музеја Соумаја, где је одржана традиционална журка другог дана Викиманије. Међутим, због кише која је у међувремену почела, саобраћај је, као и у Београду, доживео колапс и било је проблема са превозом. 4 буса су у 19 часова одвезли један део учесника, али уместо да друга тура дође око пола 8, нешто после тог времена нам је најављено да ће бусеви доћи са закашњењем од око сат времена, и да је препорука да у групицама кренемо таксијем, како бисмо што пре стигли тамо. Ја сам заједно са Вељком, једном Уругвајком и Флор из Задужбине, ухватио један такси тако да нисмо превише окаснили у доласку у овај споља модерни музеј. Првих пола сата смо искористили да бесплатно обиђемо цео музеј и погледамо поставке, које укључују слике и скулптуре многих познатих уметника од 16. до 20. века. Штета је што тих пола сата нису били довољни, јер је експоната пуно и на неколико нивоа. Међутим, око 9 сати смо сви спуштени у приземље, где је направљена групна фотографија свих присутних учесника. Након тога, почео је „мини-концерт“, где је извесни локални четворочлани бенд свирао искључиво Битлсе. Уз храну у облику малих тако-залогаја и безалкохолно пиће, полако смо прешли из мода необавезног разговора у мод игре на сцени. На крају, након добрих сат и по свирке, журка је завршена и враћени смо бусевима назад у хотел.

Недеља, 19. јул

Последњи дан овогодишње Викиманије за мене је почео са три предавања из групе сесија везаних за заједницу. Прво у групи је било предавање Тобија Негрина „7 ствари које знамо о нашим читаоцима. Трећа ће вас расплакати“. На жалост, пропустио сам тачку један, због кашњења на предавање, али остале ствари које је Тоби навео су дате испод. Сви подаци су

1. ...
2. знамо да им је стало
3. знамо да донирају
4. знамо да нас посећују — имамо 20 милијарди прегледа месечно; када је реч о „рефералима“, односно о сајтовима са којих се долази до Википедије, велики део чине посете са претраге Гугла, док су посете са друштвених мрежа скоро занемарљиве; највећи раст у читаности са мобилних уређаја је забележен у Кореји, Индонезији и Јапану; Индија је интересантна по томе што има прегршт језика, али опет 90% саобраћаја тамо је ка енглеској Википедији; и наравно, оно што је очекивано, енглеска Википедија у свету води по укупном броју посета, који чини око 45% укупног броја
5. знамо ко су — однос мушкараца и жена је око 50%/50%, што у САД што у Холандији, где су рађена истраживања; што се тиче старости, у „глобалном југу“ су заступљенији млади, док су у САД и Холандији чешћи читаоци средњих година; међутим, анализом донатора се дошло до закључка да су они у просеку старији
6. знамо шта читају — биографије одузимају 44% тема које се читају, а 17% чланака које су посетиоци читали везани су за забаву; међутим, напомена ту је да и међу биографијама има доста биографских чланака о људима из света забаве, тако да је закључак да је макар на енглеској Википедији преко 50% тема које се читају из поља забаве
7. имамо много података, али има и доста оног што не знамо; изазовно је балансирати приватност читалаца и разумевање њихових кључних карактеристика. Више о сесији овде.

У другој сесији, Џејмс Форестер и Тревор Парскал, обојица запослени у Задужбини, причали су о томе шта је следеће у развоју Визуелног уређивача. Заправо, прво су причали о томе шта су урадили у протеклих годину дана како би побољшали ВУ: направили су нови, конзистентнији дизајн, омогућили јаснији контекст, боље манипулисање линковима, аутоматско форматирање референци, уређивање табела, претрагу медија фајлова итд. Оно што је планирано за будућност јесу мобилно уређивање, које би ускоро требало да постане доступно, слање фотографија и осталих датотека кроз ВУ, измена мета-података, аутоматско снимање измена у ВУ, један језичак за уређивање итд. Више о сесији овде.

Кирил Симеоновски из Македоније је потом причао о „Лову на главе волонтера“, односно о потрази за запосленима на високим извршним местима. Најпре је направио дистинкцију између лова на главе, који се спроводи за високе позиције, и обичног „регрутовања“, који је за ниже позиције; лов подразумева да се циљано траже и позивају кандидати, док регрутовање подразумева јавни позив и касније процесе селекције. Економским терминима и теоријама, објаснио је разлоге зашто је то тако. Волонтери у основи свог ангажовања имају алтруизам, док запослени имају егоизам. Причао је о областима за које има смисла радити лов на главе, као и о каналима за лов на главе. Такође је битно добро упарити волонтере и запослене, што би подразумевало да се волонтери не баве пословима којима се баве запослени, а да запослени не добијају немонетарне бенефите које волонтери добијају. Више о сесији овде.

У другој тури сесија нисам учествовао у програму, јер је у исто време био заказан састанак председавајућих људи из Викимедијиних огранака и тематских организација. Овога пута нам је гост био Џими Вејлс и са њим смо причали о тренутно актуелним темама. Пошто је састанак био затвореног типа, нисам у могућности да јавно известим о њему.

Панелисти који воле да „ангажују волонтере“

У следећем термину сам био на два предавања, један из блока везаног за заједницу, а други за правне ствари. Кејси Харолд је водила панел сесију у вези са „ангажманом волонтера“. Најпре је одржала уводну реч, са кратком презентацијом, где је причала о „администрацији волонтера“ и спектру волонтерских ангажмана — волонтери могу бити ангажовани у нашем покрету на много нивоа: најпре, могу само да просто буду укључени, затим да пружају подршку, затим да имају активно учешће, и на крају могу да преузму улогу вође. Панелисти су били Сидни Пор, Џејк Орловиц и Аксл из Шведске. Иако је сесија замишљена као панел, где би посетиоци могли да постављају питања, није заправо било времена за то, већ је Кејси поставила три питања, на која су сви панелисти дали одговор:

1. Како додатно ангажовати постојеће волонтере?
   • Лични позиви за активности у оквиру покрета често имају много јаче ефекте него општи позиви.
   • У оквиру пројеката, потребно је дефинисати јасне улоге за специфичне потребе како би људи могли лакше да се идентификују са тим улогама — уколико није јасно шта све треба да се уради, људи неће бити толико заинтересовани за ангажовање.
   • Волонтере треба ценити и давати им признања, као што су споменице, сертификати, захвалнице... а некима помаже дати им још посла.
2. Како знати шта је волонтерима потребно и како?
   • Потребно је стално опипавати пулс заједнице, користећи све могуће начине.
   • Анкете су добар начин да се сазнају потребе волонтера — згодне су због анонимности и времена да се напише одговор.
   • Волонтери воле осећај припадности, тако да је потребно дати им то.
3. Како наћи нове волонтере?
   • Потребно је одржавати сталну хипер-видљивост. На пример, давати примере волонтера, постављати њихове слике и сл. Правити позиве за акцију.
   • Организовати повремено пријемчиве кампање, као што је недавна Inspire кампања Задужбине.

Више о сесији овде.

У другој сесији је Ребека Котон причала о „инжењерингу волонтерства“, односно о организовању заједнице. По растућој комплексности, могуће је организовати следеће: 1) састанке уживо — то је макар лако, 2) уређивачке маратоне — ово је мало теже, јер можда захтева неку инфраструктуру, 3) Вики воли нешто или слична такмичења — ово је доста теже, јер треба мислити о жирију, набавци и достављању награда и сл. Ствари се додатно компликују кад се нпр. организује конференција. Закључак је да је за успех потребна инфраструктура, али како да је омогућимо доступнијом? Одговор је да треба комуницирати тамо где се заједница налази. Ребека је направила мини-истраживање прегледа страница на мети, енглеској и немачкој Википедији, које се тичу дељења ресурса као што су књиге и закључила да, узимајући у обзир све параметре, страница на енглеској Википедији допире до већег броја људи него она на немачкој Википедији. Главни закључак је да ресурсе за организовање заједнице треба учинити што доступнијим како би заједнице лакше могле да постигну успех. Више о сесији овде.

Џими Вејлс држи свој говор

Последња сесија последњег дана, па дакле последња сесија ове Викиманије, била је „Стање викија 2015“, коју је држао Џими Вејлс, оснивач Википедије. Почели смо сада већ традиционалном игром устајања и седања. Прво су сви устали, а онда су прогресивно кретали да седају људи који су почели да уређују од 2015, па 2014, 2013 итд, све док нисмо дошли до 2001. године, када је само једна особа стајала. После тога, стајали су они који су били на бар 5 Викиманија, а онда они који су били на макар 10. Након овога, Џими је споменуо награде и признања које је Википедија добила у претходном периоду, а то су награда Принцезе од Астурије и Еразмус награда. Причао је о слободи изражавања и споменуо извештај транспарентности Задужбине, где је најбитнији закључак тај да од 234 захтева од владе за уклањање или измену података на Википедији, ниједан није услишен. Следеће о чему је причао је то да се људи плаше и навео је три случаја: 1) филтрирање или блокирање садржаја у Кини, 2) застрашивање или притисак од стране владе, са примером Венецуеле, 3) филозофски проблем: ако владе могу да контролишу све изворе на неком језику, неутрална тачка гледишта би онда захтевала да се осврне ка изворима на другим језицима; такође, ако су неки корисници искључени од уређивања, због блока који је влада неке државе увела, онда пристрасност осталих корисника постаје наглашенија, јер искључени корисници не могу да поделе своје виђење. Због свега тога, Џими је овом приликом најавио отварање Фондације Џимија Велса, која има за циљ да се бави хуманитарним проблемима опресије људи широм света. Фондација ће се у почетку финансирати од пола милиона долара које је Џими добио у Дубаију и за почетак имају запослену једну правницу са специјализацијом у људским правима. Стога је Џими апеловао да сви који имају проблеме у вези са својом слободом изражавања затраже помоћ и моћи ће да је добију преко Фондације. Након овога, уследила је церемонија доделе награде за Википедијанца године. Међутим, овог пута уместо да објави ко је Википедијанац године, објавио је да је, зарад заштите идентитета извесног Википедијанца из Венецуеле, који је имао проблема са својом владом, овог пута награда додељена in pectore, односно у тајности — Џими зна ко је и име ће бити обзнањено чим се стекну сигурносни услови за тако нешто. Џими је онда урадио један „in memoriam“ за недавно преминулог веома активног уредника Википедије на језику малајалам, BabuG. Такође је имао и јавне похвале за двоје Викимедијанаца: Сузану Мкрчјан из Викимедије Јерменије, за константно и успешно одржавање Викикампова, и Сатдипа Гила, за помоћ драстичног развоја Википедије на пенџапском језику.

Патрисио Лоренте се захваљује организационом тиму

Након Џимијевог говора, Патрисио Лоренте, члан одбора повереника Задужбине Викимедија, а однедавно и председавајући истог, обратио се свима и кренуо да захваљује, и то:

• Џимију за своју презентацију
• спонзорима и партнерима
• локалном организационом тиму
• Рејчел, Зибранду, који су организовали дводневни хакатон, и Ели Јанг, запосленој у Задужбини, искључиво на позицији организатора Викиманије
• многобројним локалним волонтерима.

После тога се публици обратила Јоланда Пенса, главна организаторка Викиманије 2016. године, која ће бити организована у селу Есино Ларио, на северу Италије. После краћег видео-клипа, у коме смо могли да видимо делиће живота у том италијанском алпском селу, Јоланда је објаснила зашто је одабран баш Есино Ларио — „зато што можемо!“ је био главни одговор, али још један разлог је што је то место већ део Викимедијине оставе, а и зато што се у њему налази 6 метара високи теремин, којим свира соко. Такође су најавили и већи број стипендија у односу на ову годину, што је доста охрабрујуће. Након овога, конференција је званично затворена и, у недостатку даљег програма, људи су остали да чаврљају међусобно и друже се до ко зна кад.

Међутим, неколико нас се врло брзо покупило и отишло на аеродром. Неки су се враћали кућама, а Џош и ја смо настављали пут даље.

После Викиманије

Дакле, као што рекох, Џош и ја смо наставили пут даље. Отишли смо у Канкун на 5 дана, где смо уживали у врућини, влажности, мору, мексичкој кухињи, Чичен Ици и сл.

Закључак

Ја са колегиницом из Мађарске

Све у свему, био је ово незабораван пут и веома добро организована Викиманија, мени осма по реду. Конференцијски простор и хотел су били одлични, па самим тим и храна на конференцији, тако да су свих пет звездица заслужени. Програм је био солидан — било је доста избора и углавном нисам долазио у ситуацију да не знам на коју ћу сесију, јер ниједна не делује занимљиво. Неколико запажања и коментара за крај:

• причао сам са Смрити из Задужбине, која ме је контактирала пре пар месеци у вези са најавом да ће један мобилни оператер покренути кампању Википедија Зеро у Србији; нова информација је да се прве акције очекују већ у септембру
• за разлику од већине претходних Викиманија, овог пута ми је деловало као да су запослени из Задужбине, којих је било ко плеве, били доста ближи и приступачнији волонтерима, чак некад самоиницијативно; не знам да ли је то због тога што су имали команду да то раде, или је то просто до самих људи, који су се знатно променили у односу на претходне године
• Вељко и ја смо покушали да остваримо сарадње у смислу заједничких пројеката са неким другим огранцима или са самом Задужбином, па ћемо да видимо шта ће од тога успети
• причао сам и да запосленима у Задужбини у језичком тиму програмера, па ћемо можда добити малу протекцију када су посреди проблеми са конверзијом, које често имамо; такође сам им пренео багове у Content Translation екстензији, које сам сам уочио док сам радио на њој
• упознали смо и американку српског порекла, Роузи Стивенсон-Гуднајт, која је веома активна на енглеској Википедији, посебно око писања чланака на тему жена.

Драго ми је што сам имао прилику да присуствујем овом догађају и радујем се Италији догодине. --Ф± 01:08, 10. август 2015. (CEST)