Децебал

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Децебал
Decebal's portrait.png
Децебал краљ Дачана, лик уклесан у стену са румунске стране Ђердапа
Датум рођења1. век
Датум смрти106.
ОтацСкорило
Период87-106.
ПретходникДурас
Лик краља Децебала исклесан изнад Ђердапске клисуре

Децебал је последњи краљ Дачана који је владао у раздобљу од 87. до 106. године. После готово једног века неслоге, ујединио је дачанска племена и дуго је успешно одолевао римској експанзији. Године 85. и 86. Децебал је прелазио Дунав и пљачкао његову десну обалу.[1] До појаве императора Трајана, Римљани су плаћали данак Дачанима. Али, и поред све упорности, није се могао одупрети надмоћној војсци цара Трајана, која је у два наврата продрла у земљу Дачана. После пада дачанске престонице Сармигетуса 105. године, Децебал је наставио отпор на северу земље. Након што је био опкољен, извршио је самоубиство.[2] Тиме је нестала и самосталност Дачана, а њихова земља постала је римска провинција Дакија.

Децебалово право име је било Диурпанеј, али је након победа у ратовима током 84—85. године против Римљана, назван Децебал што вероватно значи „снага Дачана“ (balus је изведено из индоевропског корена *бал чије значење је снага и Деце што је вероватно генитив множине речи Даци, а у преводу би значило Дачана или од Дачана).

Референце у култури[уреди]

У савременој Румунији, где се Дачани сматрају прецима данашњих Румуна, Децебал је због своје дуготрајне, упорне и већим делом успешне борбе против освајача добио статус националног хероја, те му је посвећен велики број књижевних и уметничких дела. Међу њима се истиче спектакуларни историјски филм Дачани Сергиуа Николескуа из 1966. где је Децебалов лик тумачио Амза Пелеа. Децебалово самоубиство је такође 2005. реконструисано и у другој епизоди британске играно-документарне серије Life and Death in Rome. Његов портрет великих димензија, уклесан је на једној стени на румунској страни Ђердапске клисуре, у Казану.

Фото-галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1931.
  2. ^ "Просветни гласник", Београд 1888.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]