Пређи на садржај

Диана Арбус

С Википедије, слободне енциклопедије
Диана Арбус
Датум рођења(1923-03-14)14. март 1923.
Место рођењаЊујорк САД
Датум смрти26. јул 1971.(1971-07-26) (48 год.)
Место смртиЊујорк САД
ЗанимањеФотограф
СупружникАлен Арбус

Диана Арбус (diːˈæn ˈɑːrbəs/; 14. марта 1923 - 26. јула 1971)[1] била је америчка фотографкиња.[2][3][4] Арбус је радила на нормализацији маргинализованих група и нагласила важност правилног представљања свих људи. Радила је са широким спектром субјеката, укључујући; стриптизете, извођаче карневала, нудисте, патуљци, деца, мајке, парови, старији људи и породице средње класе.[5]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је као Диана Немеров (Диана Немеров), 14. марта 1923. у Њујорку, у имућној јеврејској породици која ју је потицала да постане сликарка. Међутим, након средње школе одустала је од сликарства зато што су јој говорили да је одлична у томе, а она је мислила “ако сам толико добра, није вредно труда.” У једном интервјуу касније је признала да јој се "породично богатство одувек чинило понижавајућим. Било је то као да сам принцеза у неком одвратном филму чија је радња смештена у некој трансилванијски опскурној средњоевропској земљи.”

У доби од 14 година заљубила се у пет година старијег Алена Арбуса, за којег се и удала четири године касније. Прву кћерку, Дун, добили су 1945. (која ће постати списатељица), а другу, Ејми, 1954. (која ће постати фотографкиња). За време Другог светског рата, Ален је радио као војни фотограф, а након рата су заједно отворили студио и започели каријеру комерцијалних фотографа, при чему је Ален фотографирао, а Диана радила као стилисткиња. Но, неколико година касније схватила је да жели бити уметница, док се Ален желио опробати као глумац.[6]

Графит слике "Идентичне близнакиње".

Године 1956, Диана је напустила студио и три године касније растала се од Алена. Потражила је менторство фотографкиње Лизете Модел и почела радити за часописе попут Есквајера и Базара. Током ’60-их добила је две стипендије Гугенхајм и пребацила се с Никонове 35-милиметарске на Ролејфлеxову камеру с два објектива, која даје оштрије фотографије средњег формата по којима ће остати запамћена. Године 1967. имала је прву велику изложбу, насловљену New Documents, у МоМА-и коју је курирао Џон Шарковски.

Диана је једном приликом рекла:

Њена метода укључивала је успостављање личне везе са субјектима, а желела је ухватити “простор између онога што људи јесу и онога што мисле да јесу.” За њу неки кажу да, с једне стране, показује или чак слави оно што ‘нормални’ гледаоац не примећује, док други пак кажу како њени субјекти привлаче пажњу управо зато што уносе немир у уметничко и друштвено поље “нормалних” људских субјеката.

Међу најпознатије њене фотографије убрајају се Младић с увијачима код куће на West 20th Street (1966.), Идентичне близнакиње (1967.), Млади патриота са заставом (1967.), Голи мушкарац као жена (1968.) и Јеврејски див код куће с родитељима у Бронксу (1970.).

О својим необичним субјектима је говорила:


Занимали су је непознати људи, успостављала је комуникацију, одлазила у њихове домове, посећивала нудистичке кампове, циркусе, лутала градом, верујући како нико не би видио те ствари да их она није фотографисала.

Међутим, нису сви одобравали њен рад и методе – сматрали су фотографије узнемирујућим и одбојним, а њен приступ експлоататорским, без емпатије. Сузен Сонтег је у тексту America, Seen Through Photographs, Darkly те портрете назвала анти-хуманистичкима.


Фотографкиња се, сматра Сузен, понаша попут неке врсте “супертуриста” који само посећује свет чудног и не покушава га сместити у контекст.

Сличан став дели феминисткиња Џерман Грир, која је и сама позирала за Арбус ’70-их.


Можда најгрубљи био је писац Нормал Мејлер, који је изјавио да је “дати камеру Диани Арбус исто што и дати ручну гранату детету”; међутим, неки кажу да је Мејлер то рекао зато што је био незадовољан тиме како га је Арбус приказала на фотографији – заваљеног у наслон, раскречених ногу.

За последњу серију коју је направила (постухумно насловљену Untitled), Арбус је добила допуштење да фотографише у институцији за ментално болесне у Њу Џерзију. Фотографије откривају отклон од њене пређашње технике: комбинујући непредвидивост флеша с дневним светлом те хватајући субјекте у покрету, Арбус је пригрлила случајност и мањак контроле. Бившем супругу Алену написала је да су фотографије “врло мутне и промењиве, али неке су предивне. Рекла је:"напокон оно што сам тражила, и чини се да сам открила сунчево светло, светло касног зимског поподнева.”

Међутим, Дианине депресивне епизоде и промене расположења постајале су све учесталије.


Смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

После дугогодишње депресије, извршила је самоубиство [2]- у јулу 1971, у доби од 48 година, прогутала је таблете барбитурата, легла у каду и пререзала вене.

Годину дана након самоубиства, Арбус је постала прва фотографкиња чији су радови изложени на Венецијанском бијеналу, а исте године одржана је и велика ретроспективна изложба у МоМА-и која је касније обишла целу САД и Канаду.

Њена млађа кћи Дун и пријатељ Марвин Израел уредили су књигу Diane Arbus: an Aperture Monograph која се данас сматра једном од најважнијих фото-књига у историји.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bosworth, Patricia (1984-05-13). „DIANE ARBUS, HER VISION, LIFE, AND DEATH”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24. 
  2. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Estrin, James (2018-03-08). „Diane Arbus Called Her Portraits ‘A Secret About a Secret. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24. 
  4. ^ Lubow, Arthur (2003-09-14). „Arbus Reconsidered”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24. 
  5. ^ Lubow, Arthur (2016). Diane Arbus : portrait of a photographer (First edition изд.). New York, NY. ISBN 978-0-06-223432-2. OCLC 950881745. 
  6. ^ а б „Dajen Arbus - Fotografkinja nakaza”. Lola (на језику: бошњачки). 2018-04-29. Архивирано из оригинала 24. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-24. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Документарац о њеном животу и делу