Емулација мреже
Емулација мреже је техника за тестирање учинка стварних апликација преко виртуелне мреже. Другачија је од симулације мреже где чисти математички модели соабраћаја, модели мреже, канала и протокола се примењују. Циљ је да успе учинак, предвиди утицај промене, или са друге стране да се оптимизује технологија доношења одлука.
Методи емулације[уреди | уреди извор]
Мрежа емулација је чин увођења уређаја за тестирање мреже (обично у лабораторији) који мења проток пакета на такав начин да опонаша понашање производње, или живе, мреже — као што је ЛАН или ВАН. Овај уређај може бити или опште намене рачунар трчања софтвера за обављање емулације мреже или наменски уређај емулације.[1] Уређаји уграде променљиве количине атрибута стандардне мреже у своје дизајне, укључујући: повратно време преко мреже (латенција), количину доступног протока, дати степен губитка пакета, дуплирање пакета, прерасподелу пакета, корупцију и модификацију пакетића, и/или озбиљност мрежног џитера. Виши крај мрежних емулатора може да имитира типични Лајер 1 типичне грешке као што су Грешка Бита, губитак сигнала, излаз ротације бита и други.
Познато је да су мреже несавршене - приватне или јавне. Оне уводе кашњење и грешке. Оне иду доле. Оне испуштају пакете. Примарни циљ емулације мреже је да створи окружење где корисници могу повезати своје уређаје, апликације, производе и/или услужити и проценити њихов рад, стабилност, функционалност против мреже сценарија реалног света. Једном тестиран у контролисаном окружењу против стварног стања мреже, корисници могу имати поверења да ће ставка која је тестирана наступати како се од ње и очекује.
Емулација, симулација и генерација саобраћаја[уреди | уреди извор]
Емулација се разликује од симулације у томе да мрежа емулатора изгледа да је мрежа; крајњи -системи као што су компјутери могу бити везани за емулатор и да се понашају као да су спојени са мрежом . Мрежа емулатора опонаша мрежу која повезује крајње системе, а не саме крајње системе.
Симулатори мреже су обично програми који раде на једном рачунару, узимајући апстрактни опис мрежног саобраћаја, као што су ток процеса долазак и принос статистичких података о перформансима, као што су тампон попуњености у функцији времена.
Ови производи се обично налазе у развоју и осигурању квалитета окружења пружалаца услуга, мреже и опреме, као и предузећа.
Софтвер мрежне емулације[уреди | уреди извор]
Програмери обично желе да анализирају време одзива и осетљивост на губитак пакета апликације клијент-сервер, и опонашају специфичан приступ мрежи (вајфај/3Г/4Г/ транслантик комуникација итд.) са различитим повратним временом, протоком, брзином грешке, напуштањем мреже и апликацијом губитника. Емулатори за ту сврху долазе у различитим облицима, укључујући оне базиране на претраживачу или интегрисани развој окружења уређаја.
Најпопуларнија симулација мреже пакета софтвера ОПНЕТ[2] и НетСим такође имају моделе емулације за emulation modules за реално време интерконекције.
Софтвер за генерисање саобраћаја[уреди | уреди извор]
Представа мреже под максималним условима пропуста може се анализирати мерењем мрежног саобраћаја у "тестбеду" мреже, користећи генератор мреже у саобраћају, као што је иперф. Генератор саобраћаја шаље лажне пакете, често са јединственим идентификатором пакета, тако да је могуће пратити испоруке пакета на мрежи помоћу мрежног анализатора.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Rothenberg, Jeffrey (1998). „"Criteria for an Ideal Solution." Avoiding Technological Quicksand: Finding a Viable Technical Foundation for Digital Preservation.”. Council on Library and Information Resources. Washington, DC. Приступљено 08. 03. 2008.
- ^ OPNET Technologies, Inc. Announces Initial Public Offering of 4.0 Million Shares of Common Stock at $13.00 Per Share