Корисник:Аппле боy123/песак
Витез[уреди | уреди извор]
Витез је у прошлости (пре свега у средњем веку) био ратник који је следио племића, или је био племић који је следио краља.
Данас се, у неким земљама, титулу витеза додељује монарх. У неким земљама као нпр. Велика Британија витезови се ословљавају са сер.[1]
Корени[уреди | уреди извор]
Појам витез се први пут јавља у старом Риму (лат. еqуитес). Витез је најчешће описиван као слуга Круне и Бога, мада је такође веома често и богати млади племић.
Фигура витеза из Персије је довела до теорије по којој су средњовековни витезови апсорбовали многе традиције које су до њих дошле из Персијско-византијских ратова.
У средњем веку, термин витез се односио на опремљеног наоружаног војника. Изворно, витезови су били ратници на коњима, али се титула касније почиње везивати за племство и социјални статус, понајвише због цене опреме за коњаника.
На почетку коњаници нису били толико важни у рату, јер су пешаци били најважнији у свим северноевропским армијама. Током времена коњица је добијала све већи значај у војној тактици европских армија. Један од разлога је био тај што су пешаци у борби у знатно неповољнијем положају у односу на коњицу.[1]
Витешка каријера[уреди | уреди извор]
Ако отмена породица жели да њихов син догура до витеза отпремиће га неких седам година у домаћинство каквог племића, обично ујаку или ленскоме господару. Овде ће дечак постати паж и учиће се добрим манирима и јахању. Са неких четрнаест година ступиће као штитоноша у службу витеза.
Тада ће учити како да барата оружијем и да бди над господаревим оклопом и коњима. Каткад че пратити свог витеза у бој, помагаће му да обуче оклоп и притрчаће му ако буде рањен или остане без коња. Добар штитоноша зна да одапне стрелу и да на гозби реже месо. Ако помаже завидно умеће кад наврши 21. годину, промовисаће га у витеза.[1]
Оклоп[уреди | уреди извор]
Гвожђе[уреди | уреди извор]
До 15. века се за израду користило искључиво гвожђе. У то време оклопи су тежили од 20 до 25 килограма.[1]
Челична мода[уреди | уреди извор]
Од 15. века пуна витешка опрема подразумева целовит плочаст оклоп довољно глатких површина да одбију врх или сечиво мача. Захваљујући јединственом дизајну, оклоп постаје релатовно лак, а ипак ублажава силину ударца. Плочасти оклопи често подржавају грађанску ношњу. Неки су оклопи делимице црно бојадисани, и да би метал дуже трајао, и украса ради; неке су оружари, бојадисали плаво. Поједине комаде би резбарили оштром алатком, а од 16. века користи се киселина за изводјење шара - тај прцес се зове радирање. Златним и позлаћеним оплатам улепшавају се ивице и понеки детаљ. Тек у ретким случајевима позлаћује се читав оклоп.[1]
Витезово оружије[уреди | уреди извор]
Мач је најважније витешко оружије, заправо симбол самог витештва. Све до позног 13. века у бици се тукло двобридним мачем за сечење; како је плочасти оклоп узимао маха, то се више ценио зашиљени мач, јер је делотворније наносио убод кроз међупростор измедју плоча.Својих пет минута добио је и буздован, којим се непријатељ снажно потресао. Али, пре него исуче мач или потегне буздован, витез обично јуриша на свом коњу на непријатељеа са спуштеним копљем. Копља су током средњег века расла у дужину, а отприлике почетком 14. века почињу да се уграђују и кружни рукобрани (вамплате). Бој се водио и другим врстама оружија: у седлу витез понекад завитла кратку секиру, а оружијем са дугачком држаљом када се бори прса у прса.[1]
Витешки кодекс и закон части[уреди | уреди извор]
Витез је морао да се придржава стриктним правилима понашања. Идеали витезова су били витешке врлине; код по коме су били под заклетвом, мада је то чешће део романтичне легенде него што је то било у стварности. Ти кодекси понашања су били пропагирани од стране цркве, која је промовисала идеале доброчинства је покушавала да витезове претвори у ратнике за хришћанство.[1]
Витезови Излазећег сунца (Самураји)[уреди | уреди извор]
Није само Европа имала своју ратничку класу; Јапан је развио друштво слично феудалном уређењу Западне Европе. Пандан европском витезу био је самурај. I самурај је ратник, често се бори на коњу, служи свог господара и има сопствене слуге.[1]