Мач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Делови мача
мач
Бронзани мач

Мач је оружје за блиску борбу, мада постоје и друге намене, као што су украсне или ритуалне. Састоји се од зашиљене једностране или двостране оштрице, причвршћене за држач (балчак) и заштићене металном навлаком (ток, корице или каније). Прецизна дефиниција појма варира са историјском епохом или географским регионом који се разматра. Мач се састоји од дугог сечива причвршћеног за балпки. Сечиво може бити равно или закривљено. Забадајући мачеви имају оштри врх на сечиву, и углавном су прави; расецајући мачеви имају заоштрену оштрицу на једној или обе тране сечива, и они су често закривљени. Многи мачеви су дизајнирани за обе намене пробадање и сечење.

Историјски гледано, мач је настао у бронзаном добу, повећавањем димензија и тежине ножа. Најранији примерци потичу из око 1600 п. н. е. Мачеви гвозденог доба остали су кратки и без накрснице. Спата, која се развила у касној римској војсци, је претходник европских мачева средњег века, који су испрва усвојени као мачеви миграционог периода, и тек су у средишњој етапи Средњег века, развијени у класични армијски мач са накрсницом. У енглеском језику је реч sword произашла из староенглеске речи sweord.[nb 1][1][nb 2]

Неевропски мачеви укључују мачеве са једном оштрицом, као што је блискоисточни симитар, кинески дао и јапанска катана.

Кратка историја мача[уреди]

Прва оружја која се могу назвати „мачевима“ датирају из периода око 3300 п. н. е. Они су нађени у Арслантепу, Туркса, и направљени су од арсенична бронзе. Они су око 60 cm (24 in) дуги.[2][3] Неки од њих су украшени сребром.

Стари Грци су израђивали мачеве. Због непостојања довољно квалитетног метала (мачеви су се првобитно израђивали од бронзе) ти мачеви су били кратки и углавном су се развијали у правцу постизања што веће инерције за задавање што јачег ударца. Римљани су први употребљавали челичне мачеве (гладиус, спата). Римска техника мачевања се наслањала на грчку те су и мачеви били слични, са том разликом што је у римској војсци мач био главно а у старој грчкој - споредно оружје.

На почетку средњег века у Европи долази до развоја квалитетнијег челика и нових легура те мачеви постају гломазни и тешки. Средњовековна спата се развија од римске. Феудални витезови су, између осталих, користили и веома тешке мачеве који су се морали држати са обе руке - дворучни мач, који су касније преузеле разне најамничке групе широм Европе. Постојала је и нарочита синтеза у виду једноипоручног мача који се могао користити и са једном и са две руке (тзв. енг. bastard). У средњем веку, најбољи мачеви су прављени у Пасауу. Касније се том центру придружују многи други оружарски центри. Преко дамаска су увожене сабље (тзв. димискије) у Европу. Иако су по Дамаску добиле име, оне у израђиване у разним радионицама Блиског, али највише Средењг истока.

Номадски народи Азије су се углавном ослањали на сабље које су се у коњичким јуришима показале као незамењиве те су истима извршили јак утицај на Европске мачеве у истом периоду. Развој мачева и мачевања у Јапану имао је јако необичан ток (чему је сасвим сигурно допринела географска изолованост те земље) те су ратници ове земље остали ослоњени на катане или јапанске мачеве.

Са приближавањем Новог века, мачеви губе на војној намени, маси и величини. Једино се сабља задржава у формацијској употерби међу коњичким јединицама и као део парадне униформе, међу официрима.

Врсте мачева[уреди]

Мачеви се разликују по тежини, облику, периоду па и посебној намени за коју су прављени. По намени мачеви се могу поделити на: борбене, спортске, украсне, ритуалне, плесне (као реквизит) и остале.

Основна подела борбених мачева је на лаке и на тешке. Лаки борбени мачеви се могу поделити на: сабље, рапире и шпаде. Тешки борбени или дуги мачеви се могу поделити на: дворучне, једноипоручне (популарнији под називом bastard) и једноручне.

Спортски мачеви су: (спортски) мач, (спортска) сабља и флорет.

Викиншки мачеви

Мачеви данас[уреди]

Са развојем ватреног оружја мач је попримио углавном симболичко значење те га у данашњим војскама искључиво држе ради декорације. Приликом предаје мач се предаје непријатељу, а приликом деградације се официру мач узима и ломи.

Мачем се данас ипак највише служе спортисти који се баве мачевањем.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Староенглеска реч sweord је сродна са старовисоконемачком речи swert, старонордијски речи sverð, која има праиндоевропски корен *swer- „повредити, посећи“. До око 1500. године спеловање swerd(e) је било далеко заступљеније од sword(e). Иregularи губитак слова /w/ у енглеском изговору потиче из истог периода око 1500. године, и присутан је и у малом броју других речи.
  2. Латински језик је имао речи ensis, гладијус и спата, као термин за мач који се користио у касној Римској армији, и spatha је постала извор речи за мач у романским језицима, као италијанска реч spada, иберијска espada и француска epée. Обе речи gladius и spatha су позајмљене речи у латинском; ensis је био генерички термин за „мач“ у класичном латинском, и она је била у широкој употреби у ренесансном латинском, док је средњевековни латински углавном користио gladius као генерички термин.

Референце[уреди]

  1. Charles Barber, Joan Beal, Philip Shaw, The English Language, Canto Classics, 2nd revised edition, Cambridge University Press, 2012, pp. 206.
  2. „Oldest Swords Found in Turkey”. Приступљено 30. 12. 2016. 
  3. Frangipane, M. et.al. 2010: The collapse of the 4th millennium centralised system at Arslantepe and the far-reaching changes in 3rd millennium societies. ORIGINI XXXIV, (2012), стр. 237-260.

Литература[уреди]

  • Aleksić, Marko (2007). Medieval swords from Southeastern Europe. Beograd. ASIN: B004HAW76E. 
  • Allchin, F.R. in South Asian Archaeology 1975: Papers from The Third International Conference of The Association of South Asian Archaeologists In Western Europe, Held In Paris (December 1979) edited by J.E.van Lohuizen-de Leeuw. Brill Academic Publishers, Incorporated. 106–118. ISBN 978-90-04-05996-2.
  • Prasad, Prakash Chandra (2003). Foreign Trade and Commerce In Ancient India. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-053-2. 
  • Edgerton (2002). Indian and Oriental Arms and Armour. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-42229-9. 
  • Withers, Harvey J S. (2006). World Swords 1400–1945. Studio Jupiter Military Publishing. ISBN 978-0-9545910-1-4. 
  • Naish, Camille (1991). Death Comes to The Maiden: Sex and Execution, 1431–1933. Taylor & Francis Publishing. ISBN 978-0-415-05585-7. 
  • Burton, Richard F .The Book of The Sword. Cosimo, Inc. 2008. ISBN 978-1-60520-436-9.
  • Gravett, Christopher (1997). German Medieval Armies 1000-1300. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-657-6. 
  • Wertime, Theodore and Muhly, J. D.. eds.The Coming of The Age of Iron. Yale University Press. 1980. ISBN 978-0-300-02425-8. .
  • Kirkland, J. Michael (2006). Stage Combat Resource Materials: A Selected and Annotated Bibliography. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30710-2. 
  • McLean, Will; Forgeng, Jeffrey L. (2008). Daily life in Chaucer's England. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-35951-4. 
  • Green, Thomas A. . Martial Arts of The World: An Encyclopedia.V.1. ABC-CLIO. 2001. ISBN 978-1-57607-150-2.
  • Evangelista, Nick (1995). The encyclopedia of the sword. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-27896-9. 
  • Smith, William (1843). A dictionary of Greek and Roman antiquities. Michigan University Press.
  • Comnena, Anna. (1928). The Alexiad. Ed. and trans. Elizabeth A. Dawes. London: Routledge. Available at the Internet History Sourcebook

Спољашње везе[уреди]