Корисник:Једнорог7/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Педагошком факултету у Врању Универзитета у Нишу. Датум уноса: октобар—децембар 2017. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
| Р-16 | |
|---|---|
 | |
| Употреба | |
| У употреби | 1961–1976 |
| Корисници | Совјетски Савез |
| Производња | |
| Произвођач | Плант 586 , Глусхко ОКБМ , Хартрон ОКБ |
| Спецификације | |
| Тежина | 140.6 тоннес (154.98 тона) |
| Дужина | 30.4 м (99.73 фт) |
| Пречник | 3.0 м (9.84 фт) |
| Машина | 6x РД-217/218/219 фирст, тwо-стаге, сторабле лиqуид (АК27И + УДМХ) |
Систем навођења | инертиал гуиданце |
Р-16 (ракета)[уреди | уреди извор]
Р-16 је прва успесна интерконтинентална балистицка ракета развијена од стране Совјетског Савеза. На западу је била позната као СС-7 Саддлер, и унутар Русије носила је ГРАУ индекс 8К64 _ТОЦ_
Опис[уреди | уреди извор]
Ракета је била дуга 30,4 м, имала је прецник ок 3 м и лансирну тезину од 141 т. Максимални домет је био 11000 км са 5-6 Мт термонуклеарном бојевом главом и 13000 км са 3 Мт бојевом главом. Ракета је имала ЦЕП (енгл. цирцулар еррор пробабле) од 2,7 км
Историја[уреди | уреди извор]
У току развоја, велики неуспех догодио се 24. октобра 1960. године, када је прототип ракете експлодирао на платформи који је убио више од 100 људи. Након деценија прикривања, влада је коначно открила овај инцидент, назван катастрофом Неделин.
Након кашњења у вези са смрћу већине људи који су радили на пројекту, први лет пројектила одржан је 2. фебруара 1961. године. Почетна оперативна способност постигнута је 1. новембра 1961. године. Пројекат је наставио да служи до 1976. године, са максималним бројем упосленика који је постигнут 1965. године са 202 пројектила. Совјети су имали мање од 50 ових ракета распоређених 1962. године током кубанске кризе. Могуће је да је само око 20 привремених лансера Р-16 било оперативно током висине кризе.
Р-16 је била права интерконтинентална ракета прве генерације и огромно побољшање у односу на углавном експерименталну Р-7 Семyорка. Пројекат је користио несиметрични диметилхидразин као бипропелант у комбинацији са црвеном испарењима азотне киселине. Совјети су га првобитно распоредили на мекане локације које нису биле заштићене од нуклеарног напада. У нормалној дужности, ракете су биле смештене у хангаре, и требало је од једног до три сата да их избаце, да их загреју и да дођу до спремности за лансирање. Ракете би могле остати на гориво само неколико дана због корозивне природе оксиданта горива азотне киселине. Након тога, гориво би морало бити уклоњено и пројектил се вратио у фабрику ради обнове. Чак и када је био подстакнут и у положају упозорења, совјетским пројектилима и даље је било потребно чекати до двадесет минута да би у својим системима вођења спинули жироскопе прије него што је лансирање било могуће. Упркос овим недостацима, Р-16 је несумњиво био први успјешни интерконтинентални балистички пројектил развијен од стране Совјетског Савеза. Совјети су били упознати са рањивошћу ракете, а од 1963. године неколико ракета Р-16У се налазило у силосима, са око 69 лансера за силос. Сваки лансирни комплекс састојао се од три силоса груписане заједно из економских разлога како би им омогућили коришћење заједничког система за пуњење горива, чинећи их рањивим за појединачни У. С. пројектил. Контролни систем ове ракете дизајниран је на ОКБ-692 [2] (Харков, Украјина).
Оператор[уреди | уреди извор]
Совјетски Савез
Стратешке ракетне снаге су били једини оператор за Р-16
Спољашњи линкови[уреди | уреди извор]
"Катастрофа на Байконуре: почему погибли 124 человека во главе с маршалом" Катастрофа на Баиконуру