Корисник:Марина.ирина/песак
Дијабетес код деце и адолесцената је хронични метаболички поремећај. Код деце као и код одраслих, карактерише се повећаном концентрацијом глукозе.
Како посумњати на дијабетес?[уреди | уреди извор]
Код старијих се релативно лако посумња на шећерну болест јер се јављају прилично јасни симптоми и знаци: узимање много течности (стручно се овај симптом зове полидипсија), појачан апетити и узимање хране (полифагија), али је присутно и чешће обилно мокрење (полиурија).
Код деце важи правило – што је дете млађе то је теже на време открити шећерну болест. Код адолесцената се могу јавити горе поменути знаци болести, али код мале деце настају велики проблеми у раном откривању дијабетеса. Ако једна беба много пије и једе то се (скоро увек с правом) приписује здравом апетиту, а не болести. Са друге стране нема рутинских лабораторијских контрола нивоа шећера у крви (као на пример крвна слика или преглед урина) које би можда наговестиле појаву ове болести.
Психичко приватање обољена[уреди | уреди извор]
Клиничка дијагноза "Дијабетес мелитус"(шећерна болест) је драматичан преокрет у животу сваког пацијента. Осим објашњавана настанка болести, и начина на који се испоставља,пацијенту се мора објаснити:
-Потреба да живи нормално са болешћу која траје читав живот.
-Потребу да свакога дана прима инсулин.
-Потребу да свесно и редовно спроводи,од лекара назначен,дијатетски режим.
-Потребу да редовно контролише ниво шећера у урину и крви.
-Потребу да се врше редовни лекарски прегледи.
Није ни најмаје једноставно задржати потребан квалитет живота, у ситуацији која се из корена мења. Живот детета пре постављања дијагнозе је био у потпуности прилагођен његовој психичкој конституцији и имао опуштен ток. Након дијагнозе треба задржати неопходан квалитет живота у промењеним околностима. Опуштеност је тешко постићи када се дружите са часовником(инсулин и оброци на време) и вагом (мерење оброка и телесне тезине).Ова нова правила живота доводе до појаве осећања безнадежности,усамљености и мање вредности.
Психички стадијуми привикавања болести у адолесцентном узрасту[уреди | уреди извор]
Код адолесцената реакција на болест може бити нешто другачија:
1.Негација болести ("Ја немам шећер.");
2.Љутина ("Зашто сам то баш ја?")
3.Несигурност ("Шта ће бити,како да живим са тим?")
4.Разочарење ("Ја не могу овако сваки дан.")
5.Стрес ("Има толико много да се научи и да се ради.")
6.Изолација ("Ја сам другачији,ја сам обележен.")
Сматра се да свега једна трећина адолесцената има позитиван став према болести. Већина адолесцената заузима неодговарајући став према сопственој болести:
- Игнорисање-непризнавање постојања проблема доводи до лоше метаболичке контроле. У бунтовним тинејдзерским годинама реакција игнорисања и одбацивања је честа.
- Експлоатација-подразумева прихватање режима који налаже да болест бива условљена наградом. Овакав незрели вид прихватања болести доводи до неодговарајуће,лоше метаболичке контроле болести.
- Потпуно покоравање-ситуација у којој је дете стално депресивно или анксиозно, што доводи до лошег одговора на постављен захтев за одговарајућу метаболичку контролу болести.
Познавање ових фаза је важно за дете пошто му омогућава да разуме психичке проблеме који му се дешавају од момента постављања дијагнозе. За лекара познавање фаза прихватања болести има велико значење. Наиме инсистирање на едукацији у периоду када пацијент није спреман да прихвати информације које му се нуде је контрапродуктивно (Ово је у корист сопствене штете[1]). Потребно је избећи инстистирање на упознавању са проблемима везаним за шећерну болест у фазама када за то нису спремни ни сам пацијент као ни његови родитељи.
Самоконтрола[уреди | уреди извор]
Да би се остварили добри терапијски циљеви и да би се постигла одговарајућа метаболичка контрола,потребно је одржавање постигнуте регулације шећерне болести.
Постоје две методе за одржавање постигнуте регулације болести:
1.Редовни лекарски прогледи
2.Самоконтрола(Као што сама реч каже,контрола коју дете само спроводи)
Лекарска конрола је на првом месту едукација коју врше лекар и одговарајућа медицинска екипа(педијатријска сестра,психолог,дијететичар,дијабетолог),а на основу разговора са пацијентом и објективног утврђивања квалитета постигнуте контроле. Наиме да би лекар утврдио постигнуте резултате,ослања се не само на информације које добије од пацијената,његових родитеља,погледом дневника и лекарским прегледом већ и на одређене лабораторијска испитивањ( шећер у крви,шећер и ацетони у мокраћи, ХбА1ц и ГХб у крви,ниво липида-масти у крви).
На основу овако утврђених чињеница о стању болести,лекар даје савете и упутства за даљу регулацију болести. Ипак лекарска контрола,иако изузетно важна,може да доведе до жељених резултат само уколико пацијент има добру самоконтролу.
Шта се контролише и када?[уреди | уреди извор]
1.лекарска контрола-свака 3 до 4 месеца;
2.Контрола ХбА1ц-свака 3 до 4 месеца;
3.Одређивање количине шећера у 24-часовној мокраћи-једанпут месечно;
4.Контрола липида-једном годишње;
5.Преглед очног дна-једном годишње;
6.Неуролошки прегле (ЕЕГ,ЕМГ)-једном годишње;
7.Хормони других жлезда(Т3,Т4,ТСХ,кортизол,антитела)-једном годишње;
8.Протеинурија,микроалбуминурија-једном годишње;
9.Профил гликемије по савету лекара.
Самоконтрола-шта дете може само[уреди | уреди извор]
Општа и за свакога важећа правила се не могу дати.Потребно је индивидуално оспособљавање за постизање општег циља-добре метаболичке контроле. Последњих година постоји тенденција препоручивања строге и честе самоконтроле. У принципу препоручује се мерење следећег:
1.Шећера у крви
2.Шећера и ацетона у урину
3.Телесне тежине
Општа упутства за планирање исхране[уреди | уреди извор]
Деца као и родитељи морају познавати и поштовати неколико општих правила исхране:
1.Забрањене су само оне врсе храна и пића које садрже концентрисани или воћни шећер;
2.Укупну количину хране која се узима у току дана требало би поделити на 5-6 оброка;
3.План исхране је индивидуалан(зависи од узраста,пола,телесне активности,личних животних навика);
4.План исхране мора да омогући нормалан раст и развој детета.
О укупним калоријским потребама говори следећа таблица:
| Пол | Узраст(Годиште) | Калоријске потребе |
|---|---|---|
| Оба пола | 0,0-0,5 | кг x 115 |
| Оба пола | 0,5-1 | кг x 105 |
| Оба пола | 1-3 | 1300 ( 900-1800) |
| Оба пола | 4-6 | 1700 (1300-2300) |
| Оба пола | 7-10 | 2400 (1650-3300) |
| Девојчице | 11-14 | 2200 (1500-3000) |
| Девојчице | 15-18 | 2100 (1200-3000) |
| Девојчице | 18-22 | 2100 (1700-2500) |
| Дечаци | 11-14 | 2700 (2000-3700) |
| Дечаци | 15-18 | 2800 (2100-3900) |
| Дечаци | 18-22 | 2900 (2500-3300) |
У плану исхране треба обезбедити такав избор намирница да енергија потиче из следећих извора у наведеном односу
| Однос | Намирнице |
|---|---|
| до 30% | масти |
| 55% (50-60%) | угљени хидрати |
| 15% (12-20%) | беланчевина |
План исхране мора задовољити распоред величине појединачних дневних оброка. СЛедећа таблица нам добро објашњава тај распоред:
| Однос | Дневни оброк |
|---|---|
| 20-25% | доручак |
| 10% | ужина |
| 20-25% | ручак |
| 10% | ужина |
| 20-30% | вечера |
| 10% | ужина |
Лечење инсулином[уреди | уреди извор]
Инсулин је хормон који се лучи у панкреасу у његовим бета ћелијама. Овај хормон се лучи директно у крв и изазива пад концентрације шећера у крви. Основна улога инсулина је да дозволи пренос шећера из крви до ћелија. Без инсулина све ћелије гладују.
Када инсулин мора да се употребљава?[уреди | уреди извор]
Инсулин мора да се употреби код следећих болести и у следећим ситуацијама:
1.Дијабетес мелитус тип I (шећерна болест тип I,инсулин зависни дијабетес,дијабетес код младих);
2.Дијабетичарска кома;
3.Понекад код тешких инфекција и операција;
4.Код шећерне болести типа II када су исцрпљени сви други облици лечења,односно резерве инсуилна.
Типови инсулина[уреди | уреди извор]
Постоје две основне поделе инсулина:
1.Подела према пореклу( животињски,хумани)
2.Подела према времену трајања дејства( краткоделујуће,средњеделујуће,дугоделујући).
1.Подела према пореклу[уреди | уреди извор]
Постоје говеђи,свињски и хумани инсулин. Говеђи и свињски се извлаче из говеђих и свињских панкреаса,док се хумани производе помоћу генетског инжињеринга. Наиме,гени за хумани инсулин се уграђују у посебне бактеријске сојеве (Есцхерицхиа цоли) које су на тај начин натеране да производе хумани инсулин. Хумани инсулин има предност у лечењу деце и адолесцената.
[уреди | уреди извор]
У ову групу инсулина спадају:
А.Инсулин са кратким дејством
Б.Инсулин са дугим дејством
Код свих ових типова инсулина важно је познавати:
1.Време када инсулин почиње да делује;
2.Време када инсулин има најјаче дејство;
3.Време када инсулин престаје да делује
Прво се појавио инсулин кратког дејства,зато су оболели у почетку морали да добијају ињекције инсулина више пута у току дана. Да би се смањио број убода у току дана произведени су инсулини са продуженим дејством. То је успело додавањем депо-супстанци(протамин).
Литература[уреди | уреди извор]
- Зоран С.Гушев, Јован С. Влашки (1997) Основни принципи лечења инсулин зависне шећерне болести(Диабетес меллитус I):водич за децу,адолесценте и њихове родитеље Нови Сад
- Ћорић Станко,Рашић-Милутиновић Зорица,Јовановић Олга,Теодоровић Јован,Капор-Дрезгић Јованка,Голубовић Градимир,Пљешка Стеван,Бург Лидија-Интерне болести са негом 2 (2015) Београд
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Гушев Влашки. основни принципи лечења инсулин зависне шећерне болести(Диабетес меллитус I): водич за децу,адолесценте и њихове родитеље. ИСБН 86-81315-12-9.