Корисник:Навигатор17/песак

Први пут формулисан од стране Дејвида Хјума, проблем индукције доводи у питање наше разлоге за веровање да ће будућност личит на прошлост, или шире гледано, доводи у питање предвиђања о неопаженим стварима заснована на претходним опсервацијама. Ови закључци од посматраног ка непосматраном (непримећеном) познати су као „индуктивни закључци”. Хјум је, признајући да сви изводе такве закључке, тврдио да не постоји нециркуларни начин да се они оправдају, чиме се поткопава један од стубова просветитељства, рационалност.

Обично се закључује из поновљених запажања: сунце увек излази на истоку.

Док је Дејвид Хјум заслужан за покретање овог питања у западној аналитичкој филозофији у 18. веку, Пиронистичка школа хеленистичке филозофије и Царвака школа древне индијске филозофије изразиле су скептицизам у погледу индуктивног оправдања много пре овога.

Традиционално индуктивистичко гледиште је да се сви емпиријски закони који се тврде, било у свакодневном животу или кроз научну методу, могу оправдати неким обликом расуђивања. Проблем је у томе што су многи филозофи покушали да нађу такво оправдање, али њихови предлози нису били прихваћени од стране других. Идентификујући индивидуалистички поглед као научни поглед, C.D. Броад је једном рекао да је индукција „слава науке и скандал филозофије”. Насупрот томе, критички рационализам Карла Попера је тврдио да се индуктивна оправдања никад не користе у науци и уместо тога је предложио да се наука заснива на поступку нагађања хипотеза, дедуктивног израчунавања последица, а затим емпиријског покушаја да их се фалсификује.

Формулација проблема

У индуктивном расуђивању се прави низ запажања и на основу њих се закључује нова тврдња. На пример, из серије запажања да жена шета свог пса поред пијаце у 8 ујутро у понедељак, чини се валидним закључити да ће следећег понедељка учиити исто, или да генерално, жена шета свог пса поред пијаце сваког понедељка. То што следећег понедељка жена пролази поред пијаце само додаје серију запажања, али не доказује да ће она сваког понедељка ходати поред пијаце. Пре свега није извесно, без обзира на број запажања да жена у понедељак у 8 сати ујутру увек пролази поред пијаце. У ствари, Дејвид Хјум је тврдио да не може тврдити да је то „вероватније”, јер то и даље захтева претпоставку да прошлост предвиђа будућност.

Друго сама запажања не утврђују ваљаност индуктивног закључивања, осим индуктивно. Бертранд Расел је ову тачку илустрвао у Проблемима филозофије:

Домаће животиње очекују храну када виде особу која их обично храни. Знамо да сва ова прилично груба очекивања униформности могу да доведу у заблуду. Човек који је хранио кокошку сваког дана током свог живота, коначно јој уместо тога пресече врат, показујући да би префињенији погледи на једнообразност природе били корисни за кокош.

Античко и рано модерно порекло

Пирон из Елиде, грчки филозоф, оснивач скептицизма

Пиронизам

Дела пиронистичког филозофа Секста Емпирика садрже најстарије преживело испитивање валидности индуктивног закључивања. Написао је:

Такође је лако, сматрам, оставити по страни метод индукције. Јер, када предложе да се универзално утврди из појединости помоћу индукције, они ће то постићи прегледом било свих или неких појединачних случајева. Али ако прегледају неке, индукција ће бити несигурна, пошто неке појединости изостављене у индукцији могу бити у супротности са универзалним; док ако треба да прегледају све, трудиће се око немогућег, пошто су појединости бесконачне и неодређене. Дакле, по оба основа, како мислим, последица је да је индукција поништена.

Фокус на јаз између премиса и закључка који је присутан у горњем пасусу изгледа другачији од Хјумовог фокуса на кружно резоновање индукције. Међутим, Вајнтрауб тврди да иако се Секстов приступ проблему чини другачијим, Хјумов приступ је заправо био примена другог аргумента који је изнео Секстус:

Они који за себе тврде да суде о истини морају поседовати критеријум истине. Дакле, овај критеријум или није одобрен од стране судије или је одобрен. Али ако је без одобрења, откуд то да је истинито? Јер без обзира на спор треба веровати без суђења. А, ако је одобрено оно што га одобрава заузврат, или је одобрено или није одобрено, и тако редом до бесконачности.

Иако се аргумент критеријума односи и на дедукцију и на индукцију, Вајнтрауб верује да је Секстов аргумент „управо стратегија на коју се Хјум позива против индукције: она се не може оправдати, јер је наводно оправдање, будући да је индуктивно, кружно.” Она закључује да је „Хјумово најважније наслеђе претпоставка да оправдање индукције није аналогно оном дедукције”. Она завршава расправом о Хјумовој имплицитној санкцији ваљаности дедукције, коју Хјум описује као интуитивну на начин аналоган модерном фундационализму.

Индијска филозофија

Царвака, материјалистичка и скептична школа индијске филозофије, користила је проблем индукције да укаже на недостатке у коришћењу закључивања као начина за стицање ваљаног знања. Они су сматрали да, пошто је за закључивање потребна непроменљива веза између средњег појма и предиката, и даље, да пошто не постоји начин да се успостави та непроменљива веза, да се ефикасност закључивања као средства валидног знања никад не може навести.

Индијски скептик из 9. века, Јајараши Бата, такође је извршио напад на закључивање, заједно са свим средствима знања, и показао је врстом редуцтио аргумента да не постоји начин да се закључују универзални односи из посматрања одређених случајева.

Средњовековна филозофија

Средњовековни писци као што су ал-Газали и Вилијам од Окама повезивали су проблем са апсолутном божјом моћи, питајући како можемо бити сигурни да ће свет наставити да се понаша како се очекивало када би Бог у сваком тренутку могао да изазове супротно. Дунс Скот је, међутим, тврдио да је индуктивно закључивање од коначног броја појединости до универзалне генерализације оправдано „пропозицијом која се налази у души: 'Шта год да се дешава у великом броју случајева узроком који није слободан, то је природни ефекат тог узорка.'” Неки језуити из 17. века су тврдили да иако је Бог могао да створи смак света у сваком моменту, то је нужно био редак догађај и стога је наше уверење да се то неће догодити врло брзо било у великој мери оправдано.

Дејвид Хјум

Дејвид Хјум, шкотски филозоф

Дејвид Хјум, шкотски мислилац из доба просветитељства је филозоф који се најчешће повезује са индукцијом. Његова формулација проблема индукције може се наћи у књизи Истраживање о људском разуму. Овде Хјум уводи своју чувену дистинкцију између „релација идеја” и „чињеничних ствари”. Релације идеја су пропозиције које се могу извести из дедуктивне логике, која се може наћи у областима као што су геометрија и алгебра. У међувремену, ствари се не проверавају деловањем дедуктивне логике, већ искуством. Конкретно, чињеничне ствари се утврђују доношењем закључака о узроцима и последицама из више пута посматраног искуства. Док су односи идеја подржани само разумом, ствари се морају ослањати на везу узрока и последице кроз искуство. Узроци последица се не могу повезати путем априорног резоновања, већ постављањем „нужне везе” која зависи од „униформитета природе”.

Проблем индукције се може поставити на следећи начн: не можемо применити заклучак о одређеном скупу запажања на општији скуп запажања. Док дедуктивна логика омогућава да се дође до закључка са сигурношћу, индуктивна логика може дати само закључак који је вероватно тачан. Погрешно је уоквирити разлику између дедуктивне и индуктивне логике као разлику између општег и специфичног. Ово је уобичајена погрешна перцепција о разлици између индуктивног и дедуктивног размишљања. Према буквалним стандардима логике, дедуктивно расуђивање долази до одређених закључака, док индуктивно расуђивање долази до вероватних закључака.

Хјум успоставља индукцију као саму основу за приписивање узрочности. Може постојати много ефеката који потичу из једног узорка. Поновљеним посматрањем утврђује се да је скуп ефеката повезан са одређеним скупом узорка. Међутим, будућа сличност ових веза са везама уоченим у прошлости зависи од индукције. Индукција омогућава да се закључи да је „Ефекат А2” изазван „Узроком А2” јер је веза између „Ефекта А1” и „Узорка А1” уочена више пута у прошлости. С обзиром на то да сам разум не може бити довољан за успостављање основа индукције, Хјум имплицира да се индукција мора остварити кроз имагинацију. Човек не прави индуктивну референцу кроз априорно резоновање, већ кроз маштовит корак који ум аутоматски предузима.

Хјум не оспорава да индукцију врши људски ум аутоматски, већ се нада да ће јасније показати колико људски закључак зависи од индуктивног - а не априорног - расуђивања. Он не пориче будуће употребе индукције, али показује да се разликује од дедуктивног расуђивања, помаже у утврђивању узрочности и жели да се дубље испита о њеној валидности. Хјум не нуди сам решење за проблем индукције. Он подстиче друге мислиоце и логичаре да аргументују ваљаност индукције као актуалне дилеме у филозофији. Кључно питање у вези са утврђивањем ваљаности индукције је да је неко у искушењу користити индуктивни закључак као облик самог оправдања. То је зато што људи обично оправдавају ваљаност индукције указујући на многе случајеве у прошлости када се индукција поазала тачном. На пример, могло би се тврдити да је ваљано користити индуктивно закључивање у будућности јер је ова врста резоновања давала тачне резултате у прошлости. Међутим, овај аргумент се ослања на саму индуктивну пермису - да ће прошла запажања индукције бити важећа значи да ће и будућа запажања индукције такође бити важећа. Дакле, многа решења проблема индукције имају тенденцију да буду циркуларна.

Нова загонетка индукције Нелсона Гудмана

Чињенице, фикција и прогноза Нелсона Гудмана представиле су другачији опис проблема индукције у поглављу под насловом „Нова загонетка индукције”. Гудман је предложио нови предикат „зеленоплаво”. Нешто је зеленоплаво ако и само ако је (или ће бити, према научној, општој хипотези) примећено да је зелено пре одређеног времена т, а плаво ако се посматра после тог времена. „Нови” проблем индукције је, пошто су сви смарагди које смо икад видели и зелени и зеленоплави, зашто претпостављамо да ћемо после времена т пронаћи зелене, али не и зеленоплаве смарагде? Проблем који се овде поставља је да ће две различите индукције бити тачне и нетачне под истим условима. Другим речима:

• Узимајући у обзир запажања великог броја зелених смарагда, неко ко користи заједнички језик индуктивно ће закључити да су сви смарагди зелени (дакле, он ће веровати да ће сваки смарагд који икад буде пронађен бити зелен, чак и након времена т).

• С обзиром на исти скуп посматрања зелених смарагда неко ко користи предикат „зеленоплави” индуктивно ће закључити да ће сви смарагди, који ће се посматрати после т, бити плави, упркос чињеници да је до сада посматрао само зелене смарагде.

Могло би се тврдити, користећи Окамову бритву, да је зелена вероватнија од зеленоплаве јер је концепт зеленоплаве сложенији од концепта зелене. Гудман, међутим истиче да предикат „зеленоплава ” изгледа само сложенији од предиката „зелено” јер смо дефинисали зеленоплава у терминима плаве и зелене. Да смо одувек били васпитани да размишљамо у терминима „зеленоплава” и „плавозелена” (где је плавозелена плава пре времена т, а зелена после тога), ми бисмо интуитивно сматрали да је „зелено” компликован предикат. Гудман је веровао да које научне хипотезе фаворизујемо зависи и од тога који су предикати „укорењени” у нашем језику.

V. V. О. Куин нуди практично решење за овај проблем тако што износи своју метафизичку тврдњу да се само предикати који идентификују „природну врсту” (тј. стварно својство стварних ствари) могу легитимно користити у научној хипотези. Р. Баскар такође нуди практично решење проблема. Он тврди да проблем индукције настаје само ако поричемо могућност разлога за предикат, који се налази у трајној природи нечега. На пример, знамо да су сви смарагди зелени, не зато што смо само видели зелене смарагде, већ зато што хемијски састав смарагда инзистира на томе да морају бити зелени. Ако би смо променили ту структуру, они не би били зелени. На пример, смарагди су врста зеленог берила, који је постао зелен од трагова хрома, а понекад и ванадијума. Без ових елемената у траговима, драгуљи би били безбојни.

Значајне интерпретације

Хјум

Иако индукција није направљена разумом Хјум примећује да је ми ипак вршимо и побољшавамо се помоћу ње. Он предлаже дескриптивно објашњење природе индукције у §5 Истраге, под насловом „Скептично решење свих недоумица”. По обичају или навици повлачи се индуктивна веза која је горе описана, и „без утицаја обичаја били бисмо потпуно неупућени у сваку ствар изван онога што је непосредно присутно памћењу и чулима”. Резултат обичаја је веровање, које је инстинктивно и много јаче од саме маште.

Дејвид Стоу и Доналд Вилијамс

Аргумент Дејвида Стоуа за индукцију, заснован на статистичком силогизму, представљен је у Рационалности индукције и развијен је из низа аргумената које је изнео један од Стоуових хероја, покојни Доналд Кери Вилијамс (бивши професор на Харварду) у својој књизи Основе индукције. Стоу је тврдио да је статистичка истина да је велика већина могућих подскупова одређене величине (све док величина није премала) слична већој популацији којој припадају. На пример, већина подскупова који садрже 3000 гаврана које можете формирати од популације гаврана је слича самој популацији (и ово важи без обзира колико је велика популација гаврана, све док није бесконачна). Сходно томе, Стоу је тврдио да ако се нађете са таквим подскупом, онда су шансе да је овај подскуп један од оних који су слични популацији, па сте оправдано закључили да је вероватно да се овај подскуп поклапа са популацијом релативно близу. Ситуација би била аналогна извлачењу лопте из бурета лоптица, од којих је 99% црвено. У том случају имате 99% шансе да извучете црвену лопту. Слично томе, када се добије узорак гаврана, врло је велика вероватноћа да је узорак један од одговарајућих или „репрезентативних”. Дакле, све док немате разлога да мислите да је ваш узорак нерепрезентативан, оправдано мислите да вероватно (иако не сигурно) јесте.

Гристи метак: Кит Кембл и Клаудио Коста

Интуитивни одговор Хјуму био би да се каже да свет неприступачан било каквој индуктивној процедури једноставно не би био замислив. Ову иницијативу је узео у обзир Кит Кембл сматрајући да, да би се изградио, концепт мора бити поново примењен, што захтева одређени континуитет у свом предмету примене и последично извесну отвореност за индукцију. Недавно је Клаудио Коста приметио да будућност може бити будућност сопствене прошлости само ако има неки идентитет с њом. Сходно томе, - супротно Хјуму - неки облик принципа хомогености (узрочне или структуралне између прошлости и будућности мора бити оправдан, што би учинило неки индуктивни поступак увек могућим.

Карл Попер

Карл Попер, аустријски филозоф

Према Поперу, проблем индукције како се обично схвата је постављање погрешног питања: то је питање како оправдати теорије с обзиром да се не могу оправдати индукцијом. Попер је тврдио да оправање уопште није потребно, а тражење оправдања „моли за ауторитарни одговор”. Уместо тога, рекао је Попер, оно што треба учинити је тражити и исправити грешке. Попер је сматрао да су теорије које су преживеле критику боље потврђене сразмерно количини и строгости критике, али, у оштрој супротности са индуктивистичким теоријама знања, наглашено као мање вероватно да ће бити истините. Попер је сматрао да је тражење теорија са великом вероватноћом да ће бити истините био лажни циљ који је у супротности са потрагом за знањем. Наука би требало да тражи теорије које су највероватније лажне с једне стране (што је исто као кад се каже да су веома лажне и да постоји много начина да се испостави да су погрешне), али ипак сви стварни покушаји да се кривотворе до сада нису успели.

Весли C. Салмон критикује Попера на основу тога да предвиђања морају бити направљена и у практичне сврхе и да би се тестирале теорије. То значи да Поперовци треба да направе избор из броја нефалсификованих теорија које су и доступне, којих је генерално више од једне. Поперовци би желели да изаберу добро потврђене теорије, у њиховом смислу поткрепљивања, али се суочавају са дилемом: или они износе суштински индуктивну тврдњу да то што је нека теорија преживела критику у прошлости значи да ће бити поуздани предиктор у будућности: или Поперова поткрепљења уопште нису индикатор предиктивне моћи, тако да не постоји рационална мотивација за њихов преферирани принцип селекције.

Дејвид Миллер критиковао је овакву критику Салмона и других зато што даје индуктивистичке претпоставке. Попер не каже да је потврђивање показатељ предиктивне моћи. Предиктивна моћ је у самој теорији, а не у њеној поткрепљености. Рационална мотивација за избор добро потврђене теорије је да ју је једноставно лакше фалсификовати: Добро потврђено значи да је бар једна врста експеримента (већ потврђена бар једном) могла да фалсификује (али није фалсификовала) једну теорију, док је исти експеримент, без обзира на његов исход, није могао да фалсификује други. Стога је рационално изабрати добро поткрепљену теориију: можда није већа вероватноћа да је истинита, али ако је заиста лажна, лакше је се отарасити када се суочите са конфликтним доказима који ће се на крају појавити. Сходно томе, погрешно је сматрати потврђивање као разлог, оправдање за веровање у теорију или као аргумент у корист теорије да се убеди неко ко јој се противи.