Корисник:Navigator17/песак

Prvi put formulisan od strane Dejvida Hjuma, problem indukcije dovodi u pitanje naše razloge za verovanje da će budućnost ličit na prošlost, ili šire gledano, dovodi u pitanje predviđanja o neopaženim stvarima zasnovana na prethodnim opservacijama. Ovi zaključci od posmatranog ka neposmatranom (neprimećenom) poznati su kao „induktivni zaključci”. Hjum je, priznajući da svi izvode takve zaključke, tvrdio da ne postoji necirkularni način da se oni opravdaju, čime se potkopava jedan od stubova prosvetiteljstva, racionalnost.

Obično se zaključuje iz ponovljenih zapažanja: sunce uvek izlazi na istoku.

Dok je Dejvid Hjum zaslužan za pokretanje ovog pitanja u zapadnoj analitičkoj filozofiji u 18. veku, Pironistička škola helenističke filozofije i Carvaka škola drevne indijske filozofije izrazile su skepticizam u pogledu induktivnog opravdanja mnogo pre ovoga.

Tradicionalno induktivističko gledište je da se svi empirijski zakoni koji se tvrde, bilo u svakodnevnom životu ili kroz naučnu metodu, mogu opravdati nekim oblikom rasuđivanja. Problem je u tome što su mnogi filozofi pokušali da nađu takvo opravdanje, ali njihovi predlozi nisu bili prihvaćeni od strane drugih. Identifikujući individualistički pogled kao naučni pogled, C.D. Broad je jednom rekao da je indukcija „slava nauke i skandal filozofije”. Nasuprot tome, kritički racionalizam Karla Popera je tvrdio da se induktivna opravdanja nikad ne koriste u nauci i umesto toga je predložio da se nauka zasniva na postupku nagađanja hipoteza, deduktivnog izračunavanja posledica, a zatim empirijskog pokušaja da ih se falsifikuje.

Formulacija problema

U induktivnom rasuđivanju se pravi niz zapažanja i na osnovu njih se zaključuje nova tvrdnja. Na primer, iz serije zapažanja da žena šeta svog psa pored pijace u 8 ujutro u ponedeljak, čini se validnim zaključiti da će sledećeg ponedeljka učiiti isto, ili da generalno, žena šeta svog psa pored pijace svakog ponedeljka. To što sledećeg ponedeljka žena prolazi pored pijace samo dodaje seriju zapažanja, ali ne dokazuje da će ona svakog ponedeljka hodati pored pijace. Pre svega nije izvesno, bez obzira na broj zapažanja da žena u ponedeljak u 8 sati ujutru uvek prolazi pored pijace. U stvari, Dejvid Hjum je tvrdio da ne može tvrditi da je to „verovatnije”, jer to i dalje zahteva pretpostavku da prošlost predviđa budućnost.

Drugo sama zapažanja ne utvrđuju valjanost induktivnog zaključivanja, osim induktivno. Bertrand Rasel je ovu tačku ilustrvao u Problemima filozofije:

Domaće životinje očekuju hranu kada vide osobu koja ih obično hrani. Znamo da sva ova prilično gruba očekivanja uniformnosti mogu da dovedu u zabludu. Čovek koji je hranio kokošku svakog dana tokom svog života, konačno joj umesto toga preseče vrat, pokazujući da bi prefinjeniji pogledi na jednoobraznost prirode bili korisni za kokoš.

Antičko i rano moderno poreklo

Piron iz Elide, grčki filozof, osnivač skepticizma

Pironizam

Dela pironističkog filozofa Seksta Empirika sadrže najstarije preživelo ispitivanje validnosti induktivnog zaključivanja. Napisao je:

Takođe je lako, smatram, ostaviti po strani metod indukcije. Jer, kada predlože da se univerzalno utvrdi iz pojedinosti pomoću indukcije, oni će to postići pregledom bilo svih ili nekih pojedinačnih slučajeva. Ali ako pregledaju neke, indukcija će biti nesigurna, pošto neke pojedinosti izostavljene u indukciji mogu biti u suprotnosti sa univerzalnim; dok ako treba da pregledaju sve, trudiće se oko nemogućeg, pošto su pojedinosti beskonačne i neodređene. Dakle, po oba osnova, kako mislim, posledica je da je indukcija poništena.

Fokus na jaz između premisa i zaključka koji je prisutan u gornjem pasusu izgleda drugačiji od Hjumovog fokusa na kružno rezonovanje indukcije. Međutim, Vajntraub tvrdi da iako se Sekstov pristup problemu čini drugačijim, Hjumov pristup je zapravo bio primena drugog argumenta koji je izneo Sekstus:

Oni koji za sebe tvrde da sude o istini moraju posedovati kriterijum istine. Dakle, ovaj kriterijum ili nije odobren od strane sudije ili je odobren. Ali ako je bez odobrenja, otkud to da je istinito? Jer bez obzira na spor treba verovati bez suđenja. A, ako je odobreno ono što ga odobrava zauzvrat, ili je odobreno ili nije odobreno, i tako redom do beskonačnosti.

Iako se argument kriterijuma odnosi i na dedukciju i na indukciju, Vajntraub veruje da je Sekstov argument „upravo strategija na koju se Hjum poziva protiv indukcije: ona se ne može opravdati, jer je navodno opravdanje, budući da je induktivno, kružno.” Ona zaključuje da je „Hjumovo najvažnije nasleđe pretpostavka da opravdanje indukcije nije analogno onom dedukcije”. Ona završava raspravom o Hjumovoj implicitnoj sankciji valjanosti dedukcije, koju Hjum opisuje kao intuitivnu na način analogan modernom fundacionalizmu.

Indijska filozofija

Carvaka, materijalistička i skeptična škola indijske filozofije, koristila je problem indukcije da ukaže na nedostatke u korišćenju zaključivanja kao načina za sticanje valjanog znanja. Oni su smatrali da, pošto je za zaključivanje potrebna nepromenljiva veza između srednjeg pojma i predikata, i dalje, da pošto ne postoji način da se uspostavi ta nepromenljiva veza, da se efikasnost zaključivanja kao sredstva validnog znanja nikad ne može navesti.

Indijski skeptik iz 9. veka, Jajaraši Bata, takođe je izvršio napad na zaključivanje, zajedno sa svim sredstvima znanja, i pokazao je vrstom reductio argumenta da ne postoji način da se zaključuju univerzalni odnosi iz posmatranja određenih slučajeva.

Srednjovekovna filozofija

Srednjovekovni pisci kao što su al-Gazali i Vilijam od Okama povezivali su problem sa apsolutnom božjom moći, pitajući kako možemo biti sigurni da će svet nastaviti da se ponaša kako se očekivalo kada bi Bog u svakom trenutku mogao da izazove suprotno. Duns Skot je, međutim, tvrdio da je induktivno zaključivanje od konačnog broja pojedinosti do univerzalne generalizacije opravdano „propozicijom koja se nalazi u duši: 'Šta god da se dešava u velikom broju slučajeva uzrokom koji nije slobodan, to je prirodni efekat tog uzorka.'” Neki jezuiti iz 17. veka su tvrdili da iako je Bog mogao da stvori smak sveta u svakom momentu, to je nužno bio redak događaj i stoga je naše uverenje da se to neće dogoditi vrlo brzo bilo u velikoj meri opravdano.

Dejvid Hjum

Dejvid Hjum, škotski filozof

Dejvid Hjum, škotski mislilac iz doba prosvetiteljstva je filozof koji se najčešće povezuje sa indukcijom. Njegova formulacija problema indukcije može se naći u knjizi Istraživanje o ljudskom razumu. Ovde Hjum uvodi svoju čuvenu distinkciju između „relacija ideja” i „činjeničnih stvari”. Relacije ideja su propozicije koje se mogu izvesti iz deduktivne logike, koja se može naći u oblastima kao što su geometrija i algebra. U međuvremenu, stvari se ne proveravaju delovanjem deduktivne logike, već iskustvom. Konkretno, činjenične stvari se utvrđuju donošenjem zaključaka o uzrocima i posledicama iz više puta posmatranog iskustva. Dok su odnosi ideja podržani samo razumom, stvari se moraju oslanjati na vezu uzroka i posledice kroz iskustvo. Uzroci posledica se ne mogu povezati putem apriornog rezonovanja, već postavljanjem „nužne veze” koja zavisi od „uniformiteta prirode”.

Problem indukcije se može postaviti na sledeći načn: ne možemo primeniti zaklučak o određenom skupu zapažanja na opštiji skup zapažanja. Dok deduktivna logika omogućava da se dođe do zaključka sa sigurnošću, induktivna logika može dati samo zaključak koji je verovatno tačan. Pogrešno je uokviriti razliku između deduktivne i induktivne logike kao razliku između opšteg i specifičnog. Ovo je uobičajena pogrešna percepcija o razlici između induktivnog i deduktivnog razmišljanja. Prema bukvalnim standardima logike, deduktivno rasuđivanje dolazi do određenih zaključaka, dok induktivno rasuđivanje dolazi do verovatnih zaključaka.

Hjum uspostavlja indukciju kao samu osnovu za pripisivanje uzročnosti. Može postojati mnogo efekata koji potiču iz jednog uzorka. Ponovljenim posmatranjem utvrđuje se da je skup efekata povezan sa određenim skupom uzorka. Međutim, buduća sličnost ovih veza sa vezama uočenim u prošlosti zavisi od indukcije. Indukcija omogućava da se zaključi da je „Efekat A2” izazvan „Uzrokom A2” jer je veza između „Efekta A1” i „Uzorka A1” uočena više puta u prošlosti. S obzirom na to da sam razum ne može biti dovoljan za uspostavljanje osnova indukcije, Hjum implicira da se indukcija mora ostvariti kroz imaginaciju. Čovek ne pravi induktivnu referencu kroz apriorno rezonovanje, već kroz maštovit korak koji um automatski preduzima.

Hjum ne osporava da indukciju vrši ljudski um automatski, već se nada da će jasnije pokazati koliko ljudski zaključak zavisi od induktivnog - a ne apriornog - rasuđivanja. On ne poriče buduće upotrebe indukcije, ali pokazuje da se razlikuje od deduktivnog rasuđivanja, pomaže u utvrđivanju uzročnosti i želi da se dublje ispita o njenoj validnosti. Hjum ne nudi sam rešenje za problem indukcije. On podstiče druge mislioce i logičare da argumentuju valjanost indukcije kao aktualne dileme u filozofiji. Ključno pitanje u vezi sa utvrđivanjem valjanosti indukcije je da je neko u iskušenju koristiti induktivni zaključak kao oblik samog opravdanja. To je zato što ljudi obično opravdavaju valjanost indukcije ukazujući na mnoge slučajeve u prošlosti kada se indukcija poazala tačnom. Na primer, moglo bi se tvrditi da je valjano koristiti induktivno zaključivanje u budućnosti jer je ova vrsta rezonovanja davala tačne rezultate u prošlosti. Međutim, ovaj argument se oslanja na samu induktivnu permisu - da će prošla zapažanja indukcije biti važeća znači da će i buduća zapažanja indukcije takođe biti važeća. Dakle, mnoga rešenja problema indukcije imaju tendenciju da budu cirkularna.

Nova zagonetka indukcije Nelsona Gudmana

Činjenice, fikcija i prognoza Nelsona Gudmana predstavile su drugačiji opis problema indukcije u poglavlju pod naslovom „Nova zagonetka indukcije”. Gudman je predložio novi predikat „zelenoplavo”. Nešto je zelenoplavo ako i samo ako je (ili će biti, prema naučnoj, opštoj hipotezi) primećeno da je zeleno pre određenog vremena t, a plavo ako se posmatra posle tog vremena. „Novi” problem indukcije je, pošto su svi smaragdi koje smo ikad videli i zeleni i zelenoplavi, zašto pretpostavljamo da ćemo posle vremena t pronaći zelene, ali ne i zelenoplave smaragde? Problem koji se ovde postavlja je da će dve različite indukcije biti tačne i netačne pod istim uslovima. Drugim rečima:

• Uzimajući u obzir zapažanja velikog broja zelenih smaragda, neko ko koristi zajednički jezik induktivno će zaključiti da su svi smaragdi zeleni (dakle, on će verovati da će svaki smaragd koji ikad bude pronađen biti zelen, čak i nakon vremena t).

• S obzirom na isti skup posmatranja zelenih smaragda neko ko koristi predikat „zelenoplavi” induktivno će zaključiti da će svi smaragdi, koji će se posmatrati posle t, biti plavi, uprkos činjenici da je do sada posmatrao samo zelene smaragde.

Moglo bi se tvrditi, koristeći Okamovu britvu, da je zelena verovatnija od zelenoplave jer je koncept zelenoplave složeniji od koncepta zelene. Gudman, međutim ističe da predikat „zelenoplava ” izgleda samo složeniji od predikata „zeleno” jer smo definisali zelenoplava u terminima plave i zelene. Da smo oduvek bili vaspitani da razmišljamo u terminima „zelenoplava” i „plavozelena” (gde je plavozelena plava pre vremena t, a zelena posle toga), mi bismo intuitivno smatrali da je „zeleno” komplikovan predikat. Gudman je verovao da koje naučne hipoteze favorizujemo zavisi i od toga koji su predikati „ukorenjeni” u našem jeziku.

V. V. O. Kuin nudi praktično rešenje za ovaj problem tako što iznosi svoju metafizičku tvrdnju da se samo predikati koji identifikuju „prirodnu vrstu” (tj. stvarno svojstvo stvarnih stvari) mogu legitimno koristiti u naučnoj hipotezi. R. Baskar takođe nudi praktično rešenje problema. On tvrdi da problem indukcije nastaje samo ako poričemo mogućnost razloga za predikat, koji se nalazi u trajnoj prirodi nečega. Na primer, znamo da su svi smaragdi zeleni, ne zato što smo samo videli zelene smaragde, već zato što hemijski sastav smaragda inzistira na tome da moraju biti zeleni. Ako bi smo promenili tu strukturu, oni ne bi bili zeleni. Na primer, smaragdi su vrsta zelenog berila, koji je postao zelen od tragova hroma, a ponekad i vanadijuma. Bez ovih elemenata u tragovima, dragulji bi bili bezbojni.

Značajne interpretacije

Hjum

Iako indukcija nije napravljena razumom Hjum primećuje da je mi ipak vršimo i poboljšavamo se pomoću nje. On predlaže deskriptivno objašnjenje prirode indukcije u §5 Istrage, pod naslovom „Skeptično rešenje svih nedoumica”. Po običaju ili navici povlači se induktivna veza koja je gore opisana, i „bez uticaja običaja bili bismo potpuno neupućeni u svaku stvar izvan onoga što je neposredno prisutno pamćenju i čulima”. Rezultat običaja je verovanje, koje je instinktivno i mnogo jače od same mašte.

Dejvid Stou i Donald Vilijams

Argument Dejvida Stoua za indukciju, zasnovan na statističkom silogizmu, predstavljen je u Racionalnosti indukcije i razvijen je iz niza argumenata koje je izneo jedan od Stouovih heroja, pokojni Donald Keri Vilijams (bivši profesor na Harvardu) u svojoj knjizi Osnove indukcije. Stou je tvrdio da je statistička istina da je velika većina mogućih podskupova određene veličine (sve dok veličina nije premala) slična većoj populaciji kojoj pripadaju. Na primer, većina podskupova koji sadrže 3000 gavrana koje možete formirati od populacije gavrana je sliča samoj populaciji (i ovo važi bez obzira koliko je velika populacija gavrana, sve dok nije beskonačna). Shodno tome, Stou je tvrdio da ako se nađete sa takvim podskupom, onda su šanse da je ovaj podskup jedan od onih koji su slični populaciji, pa ste opravdano zaključili da je verovatno da se ovaj podskup poklapa sa populacijom relativno blizu. Situacija bi bila analogna izvlačenju lopte iz bureta loptica, od kojih je 99% crveno. U tom slučaju imate 99% šanse da izvučete crvenu loptu. Slično tome, kada se dobije uzorak gavrana, vrlo je velika verovatnoća da je uzorak jedan od odgovarajućih ili „reprezentativnih”. Dakle, sve dok nemate razloga da mislite da je vaš uzorak nereprezentativan, opravdano mislite da verovatno (iako ne sigurno) jeste.

Gristi metak: Kit Kembl i Klaudio Kosta

Intuitivni odgovor Hjumu bio bi da se kaže da svet nepristupačan bilo kakvoj induktivnoj proceduri jednostavno ne bi bio zamisliv. Ovu inicijativu je uzeo u obzir Kit Kembl smatrajući da, da bi se izgradio, koncept mora biti ponovo primenjen, što zahteva određeni kontinuitet u svom predmetu primene i posledično izvesnu otvorenost za indukciju. Nedavno je Klaudio Kosta primetio da budućnost može biti budućnost sopstvene prošlosti samo ako ima neki identitet s njom. Shodno tome, - suprotno Hjumu - neki oblik principa homogenosti (uzročne ili strukturalne između prošlosti i budućnosti mora biti opravdan, što bi učinilo neki induktivni postupak uvek mogućim.

Karl Poper

Karl Poper, austrijski filozof

Prema Poperu, problem indukcije kako se obično shvata je postavljanje pogrešnog pitanja: to je pitanje kako opravdati teorije s obzirom da se ne mogu opravdati indukcijom. Poper je tvrdio da opravanje uopšte nije potrebno, a traženje opravdanja „moli za autoritarni odgovor”. Umesto toga, rekao je Poper, ono što treba učiniti je tražiti i ispraviti greške. Poper je smatrao da su teorije koje su preživele kritiku bolje potvrđene srazmerno količini i strogosti kritike, ali, u oštroj suprotnosti sa induktivističkim teorijama znanja, naglašeno kao manje verovatno da će biti istinite. Poper je smatrao da je traženje teorija sa velikom verovatnoćom da će biti istinite bio lažni cilj koji je u suprotnosti sa potragom za znanjem. Nauka bi trebalo da traži teorije koje su najverovatnije lažne s jedne strane (što je isto kao kad se kaže da su veoma lažne i da postoji mnogo načina da se ispostavi da su pogrešne), ali ipak svi stvarni pokušaji da se krivotvore do sada nisu uspeli.

Vesli C. Salmon kritikuje Popera na osnovu toga da predviđanja moraju biti napravljena i u praktične svrhe i da bi se testirale teorije. To znači da Poperovci treba da naprave izbor iz broja nefalsifikovanih teorija koje su i dostupne, kojih je generalno više od jedne. Poperovci bi želeli da izaberu dobro potvrđene teorije, u njihovom smislu potkrepljivanja, ali se suočavaju sa dilemom: ili oni iznose suštinski induktivnu tvrdnju da to što je neka teorija preživela kritiku u prošlosti znači da će biti pouzdani prediktor u budućnosti: ili Poperova potkrepljenja uopšte nisu indikator prediktivne moći, tako da ne postoji racionalna motivacija za njihov preferirani princip selekcije.

Dejvid Miller kritikovao je ovakvu kritiku Salmona i drugih zato što daje induktivističke pretpostavke. Poper ne kaže da je potvrđivanje pokazatelj prediktivne moći. Prediktivna moć je u samoj teoriji, a ne u njenoj potkrepljenosti. Racionalna motivacija za izbor dobro potvrđene teorije je da ju je jednostavno lakše falsifikovati: Dobro potvrđeno znači da je bar jedna vrsta eksperimenta (već potvrđena bar jednom) mogla da falsifikuje (ali nije falsifikovala) jednu teoriju, dok je isti eksperiment, bez obzira na njegov ishod, nije mogao da falsifikuje drugi. Stoga je racionalno izabrati dobro potkrepljenu teoriiju: možda nije veća verovatnoća da je istinita, ali ako je zaista lažna, lakše je se otarasiti kada se suočite sa konfliktnim dokazima koji će se na kraju pojaviti. Shodno tome, pogrešno je smatrati potvrđivanje kao razlog, opravdanje za verovanje u teoriju ili kao argument u korist teorije da se ubedi neko ko joj se protivi.