Пређи на садржај

Право на домовину

С Википедије, слободне енциклопедије
Споменик судетским прогнаницима Јужне Моравске близу града Знојмо. Текст се преводи као „Права на домовину су људска права.”

Право на домовину је, према појединим правним академицима, глобално људско право које произилази из Универзалне декларације о људским правима, рачунавши њен члан 9.[1][2] Замисао се развила у немачкој правној науци и у одређеној мери је призната у немачком уставном праву. Значајни заговорници овог права су правни академици: Курл Рабл, Рудолф Лаун, Ото Киминих, Дитер Блуменвиц, Феликс Ермакора и Алфред-Маурице де Цајас. Концепт је релевантан за расправе о етничком чишћењу у Европи након Другог светског рата (посебно Немаца и Мађара), етничком чишћењу у Палестини, Кипру и другим областима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ de Zayas, Alfred-Maurice (1975). „International Law and Mass Population Transfers”. Harvard International Law Journal: 207—258. 
  2. ^ de Zayas, Alfred-Maurice (1996). „The Right to One's Homeland, Ethnic Cleansing and the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia”. Criminal Law Journal.