Универзална декларација о људским правима

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Универзална декларација о људским правима је декларација усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација (A/RES/217, 10. децембра 1948. године у палати Шајо у Паризу), чиме је представљено опште виђење организације о питањима људских права гарантованих људима. Еленор Рузвелт је рекла како би Декларација могла бити „Магна карта за читаво човечанство”.

Настанак[уреди]

Еленор Рузвелт са шпанском верзијом Универзалне декларације о људским правима

Пошто су зверстава почињена од стране нацистичке Немачке изашла на видело после Другог светског рата, појавило се опште мишљење у светској заједници да Повеља Уједињених нација не разјашњава довољно права која треба да заштити. Тачније, универзална декларација која у потпуности разјашњава права појединаца је била крајње неопходна. Канађанин Џон Петерс Хамфри је био позван од стране Секретаријата Уједињених нација да ради на пројекту и постане главни стваралац декларације. Хамфрију је асистирала Еленор Рузвелт из Сједињених Држава, Рене Касин из Француске, Чарлс Малик из Либана, и П. Ц. Чанг из Кине, између осталих. Проглашење је ратификовано током заседања Генералне скупштине 10. децембра 1948. године гласовима 48 за и 0 против, са 8 уздржаних (Југославија, Читав Совјетски блок [Белорусија, Чехословачка, Пољска, Украјина, СССР], Јужна Африка и Саудијска Арабија). Изненађујуће, упркос централној улози коју је играо Канађанин Џон Хамфри у писању повеље, Канадска влада је била уздржана при гласању за нацрт повеље. Влада је променила свој став касније када је нацрт изашао пред Генералну скупштину.

Структура и правне последице[уреди]

Документ је заснован на традицији цивилног права, рачунајући преамбулу и тридесет одреби. Пошто је створена као објава циљева којих би требало да се придржавају владе, није правно обавезујућа и стога нема потписница. Декларација не представља део међународног права, али представља значајно оруђе у примени дипломатских и моралних притисака на владе које крше неке или све одредбе декларације. Међународна конференција Уједињених нација о људским правима из 1968. године одлучила је да декларација „представља обавезу за све чланице међународне заједнице“. Декларација је послужила као основа за оригинална два правно обавезујућа споразума Уједињених нација о људским правима, Међународни споразум о цивилним и политичким правима, и Међународни споразум о економским, друштвеним и културним правима. И данас је често навођена од стране академика, правника, и уставних судова.

Главни принципи[уреди]

Постоји укупно тридесет чланова који оквирно сачињавају људска права, али за најзначајније принципе се сматрају следећи:

  • забрана ропства (чл. 4),
  • забрана мучења (чл. 5.),
  • забрана дискриминације (чл. 2. и 7.),
  • право на живот (чл. 3.),
  • право на слободу (чл. 3.),
  • право на личну безбедност (чл. 3.),
  • право сваке особе на правично суђење и забрана самовољног хапшења (чл. 9. - 12.),
  • праву на заштиту приватности (чл. 12.),
  • право човека да се слободно креће унутар своје државе, да територију своје државе напусти и да се у своју државу сме слободно вратити (чл. 13.),
  • право на уточиште (азил) у другим земљама, од неправедног прогона у својој земљи (чл. 14.),
  • право човека да буде држављанин барем једне земље и да се може одрећи држављанства (чл. 15.),
  • право пунолетних мушкараца и жена да склопе грађански брак и тиме оснују породицу, која се штити као темељна друштвена јединица (чл. 16.),
  • право на власништво (чл. 17.),
  • право на слободу мисли, савести и вероисповести (чл. 18.),
  • право на слободу мишљења и изражавања, која укључује право на ширење идеја путем било којег медија (чл. 19.),
  • право на слободу окупљања и удруживања (чл. 20.),
  • право на суделовање у управљању својом земљом, путем избора и правом на приступ јавним дужностима (чл. 21.),
  • право на социјалну заштиту у сврху осигурања темељног достојанства човека (чл. 22.),
  • право човека да ради и слободно изабере запослење, те да буде плаћен без дискриминације - једнако као и други људи који раде једнак посао (чл. 23.),
  • право на синдикално организирање радника (чл. 23.),
  • право на дневни одмор и плаћени одмор од рада (чл. 24.),
  • право на достојанствен животни стандард (чл. 25.),
  • право на заштиту материнства и детињства, које укључује и заштиту ванбрачне деце (чл. 26.),
  • право на образовање, које укључује обвезно основно образовање, бесплатно средњошколско образовање, те право на приступ високошколском образовању "једнако доступно свима на основу успеха" (чл. 26.),
  • право првенства родитеља у избору врсте образовања за своју децу (чл. 26.),
  • право на приступ култури и науци (чл. 27.),
  • право на заштиту моралних и материјалних интереса који произлазе из културног и научног стваралаштва (чл. 27.)
  • право на друштвени и међународни поредак у којем се могу остваривати људска права (чл. 28.).

Права човека[уреди]

Сталан циљ Организације уједињених нација треба да буде допринос поштовању права човека и народа да располажу сами собом. Овај циљ је уписан у Повељу, која у томе види начин да се мир међу нацијама унапреди.

Универзална декларација о правима човека је од изузетно великог значаја, пошто афирмише грађанска, политичка, економска, друштвена и културна права људске породице. Она је била, међутим, само израз једног идеала и није садржао правну обавезу. Стога је допуњена 1966. године са два међународна уговора поднета државама на ратификовање

  • Уговор о грађанским и политичким правима
  • Уговор о друштвеним, економским и културним правима.

Они уговори, који су ступили на снагу 1976. године, и које нису ратификовале све државе чланице, и даље предстаљају само скромну гаранцију. Међу другим споразумима предложеним државама за ратификацију у области права човека могу се нагласити следећи:

  • за спречавање и сузбијање геноцида (1948);
  • за одстрањивање свих форми расне дискримимнације (1969);
  • за одстрањивање и сузбијање злочина апартхејда (1973);
  • за одстрањивање дискриминације према женама (1979);
  • против тортуре (1984);
  • о правима детета (1989).

Универзална декларација о правима човека[уреди]

Сматрајући да поштовање личног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице су темељ слободе, правде и мира у свету;

  • сматрајући да су непоштовање и равнодушност према правима човека доводили до варварских поступака, који су срамота за савест човечанства, и да је долазак света у којем људска бића уживати слободу говора и веровања и у којем неће бити терора ни беде проглашени за најузвишенију тежњу сваког човека;
  • сматрајући да је од суштинске важности да права човека буду заштићена правним системом како човек не би био приморан да устаје против тираније и угњетавања;
  • сматрајући да су народи Уједињениох нација у Повељи поново изразили своју веру у основна права човека, у достојанство и вредност човекове личности и равноправност мушкараца и жена и да су одлучни да подстичу друштвени напредак и побољшавају животни стандард у потпуној слободи;

Критике и остало[уреди]

Одређени кругови су критиковали Универзалну декларацију о људским правима као супротност људским правима. Сматрајући да одређена „економска права“ не могу бити људска права јер морају бити обезбеђена од стране других путем присиле, нпр. опорезивањем. Сматрају да су индивидуална права управо оно што документ тежи да уништи. Томе додају чињеницу да су нацистичка Немачка и комунистички Совјетски Савез применили ова „економска права“ на своје владе и уставе и завршиле стварајући колективистичке режиме одговорне за смрт милиона. Капиталисти повремено заговарају документа дајући пример Северне Кореје која се високо котира у економским правима, док се Сједињене Државе према декларацији ниско котирају, иако су Сједињене Државе далеко перспективније и слободније него Северна Кореја.

Гинисова књига рекорда сврстава декларацију као „најпревођенији документ“ у свету, која је до 2004. године преведена на 335 језика и дијалекта.[1] Друга дела су, међутим, превођенија; на пример, Библија је такође сврстана у Гинису као „преведена на 2.233 језика и дијалеката.“ Неки од превода доступних на УНХЦХР сајту садрже неисправљене грешке.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Списак свих превода Декларације, Приступљено 27. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]