Етничко чишћење

Етничко чишћење је еуфемизам за истребљење мањинског становништва од стране већинског, путем затварања, прогона или убистава, у циљу постизања етничке хомогености на одређеној територији.^[1]

Овај термин је ушао у светске медије током југословенских ратова раних 1990-их. Последње велико етничко чишћење десило се током агресије Хрватске на српско становништво у Републици Српској Крајини. Та акција је названа Олуја и током четири дана трајања протерано је преко 250 хиљада Срба са тих простора а више од 5 хиљада је убијено.

Историја[уреди | уреди извор]

Принудна пресељења су била честа у давној прошлости. За то има примера још у Старом завету. Неке библијске приче описују јеврејско заузимање земље Кананске, у 13. веку п. н. е., где се помињу пресељења народа. У неким причама Бог, Јахве, наређује да се побије све становништво, мушкарци, жене и деца, што би се данас описало као геноцид. У причама о егзодусу Јевреја, помињу се дела египатског фараона која одговарају дефиницији етничког чишћења.

Велике древне империје, попут асирске, вавилонске и римске су практиковале депортацију и претварање покорених народа у робље.

У Европи, Јевреји су протеривани из Енглеске (1290), из Француске (1306), из Мађарске (1349—1360), из Провансе (1394. и 1490), из Аустрије (1421), из Шпаније после Реконквисте и то у потпуности, из Португала (1497), из Русије (1724) и из Немачке у више наврата. Шпанија је прогнала своје муслиманско становништво, Мориске, 1502. и 1609—1614, док је Француска прогањала своје протестанте, Хугеноте.

Роми су протерани из Енглеске, Француске и неких других земаља у 16. веку.

Монголи, Турци и Руси су вековима практиковали пресељења народа.

Током муслиманске инвазије на Индију, године 1000—1500, неколико милиона Индуса је побијено или насилно пресељено са простора данашњег Пакистана.

Настанак термина[уреди | уреди извор]

Термин етничко чишћење је ушао у широку употребу у светским медијима почев од 1992. године, а у вези са насилним пресељењима која су пратила ратове на територији бивше СФРЈ. Овај термин потиче из српско-хрватског језика.

Почетком Другог светског рата, 1941. године, у записима хрватског усташког официра Виктора Гутића, као и у књизи „О нашој држави и њеним границама“ адвоката и идеолога четничког покрета Стевана Мољевића, помиње се чишћење територије од нежељених елемената — становништва. Током овог рата, усташки режим НДХ је у пракси спроводио велике акције протеривања и/или ликвидације нежељених етничких група (Срба, Јевреја, Рома), које су некад означаване као чишћење. Усташки министар Миле Будак је 11. јуна 1941. као „рјешење српског питања“ изнио програм НДХ: „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити“. Усташки министар Милован Жанић је 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјавио: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима“.^[2]

Чишћење граница (рус. очистка границ) је израз који је коришћен 1930-их у СССР за уклањање и пресељење Пољака из пограничних области.

Нацистичка администрација у хитлеровској Немачкој користила је сличан термин за опис области лишених јеврејског становништва (нем. judenrein, „чисто од Јевреја“).

Знатно касније, око 1981. године, медији у Србији помињу да албанска већинска власт на Косову тежи стварању „етнички чисте албанске територије“.