Путујући страни лекари у Србији
Путујући страни лекари у Србији или калојатри („добри лекари“) и хећими, била је посебна сталешка група медицинара који су поред српских видара, због својих умећа у народу су били јако цењени. Иако су најчешће то били самоуки лекари Грци, који су говорили да потичу из Епира,[31] а хећими [a] су били Турски лекари, међу којима је било и, лекар у турској војсци, међу њима је било и школованих лекара који су у Србију долазили из Аустроугарске или Дубровника.[1] Иако се доласком Османлија у Србији све мењало у медицини, увек је био и по неки лекар, Грк, Јерменин, Турчин, Француз, који је циљано дошао или залута у Србију, задржао се у њој извесно време, па у њој и умро или наставио даље.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Болесне чланове својих породица виђенији Срби су у 19. веку слали у Земун на лечење, а и лекари пречани прелазили су у Београд. Међу најранијим сведочанствима о лечењу рањених српских бораца у суседној Аустрији је документ о лечењу Карађорђевог војводе Цинцар Јанка Поповића у Земуну од рана задобијених у бици на Мишару (1806). Лечио га је контумацки хирург Endrödy. Војвода је морао да напусти Земун пре излечења из страха да не буде ухапшен.[3][4][5]
По завршетку другог српског устанка, школовани лекари су почели да долазе у Србију неколико година касније, када се отпочело са организовањем упоредне српске власти. Међу првим лекарима у Србију су дошли др Антонио Мавромат 1819. из Букурешта, а затим др Камбер из Новог Сада. За управника првог карантина на граници кнез Милан је постављи др Минаса који ће 1823. лечити и његове чланове породице. Затим долазе др Валкони, др Фидлер, др Бирг, др Будаија, др Шлезингер и др Панајот Папакостопулос који су били свршени доктори медицине.
Београдски везир би у случају болести позивао директора земунског контумаца др Минаса, а чинили су то касније и кнез Милош и његова браћа. Пошто их нису задовољавали услови живота и рада брзо су напуштали посао и врло често мењали места боравка кружећи између Крагујевца, Београда и Шапца, и тако постали путујући лекари странц, који се се устручавали да дођу у Србију илу су постављали неоствариве услове да не би дошли.[6][7][8][9][10] [11]
Међу првим путујућим „лекарима“ у Србији био је Нићифор Нинковић, који је дошао устаничких година, негде око 1807. године, из Срема у Београд, да као и многи пре и после њега помогне борбу Србије за ослобођење. Учествовао је у биткама, па и у две веће, на Јавору и Делиграду, и радио као писар код Карађорђевих кнежева. Овај „бербербаа, доктор и хирург“, како је сам себе називао, био је писац једног од најинтересантнијих дела српске мемоарске литературе – „Жизниописанија моја“.[12] Како је убрзо по доласку у Србију био разочаран насилништвом, примитивизмом и самовољом устаничких војвода. Отишао је преко Влашке у Цариград, где је изучио берберски занат и „докторију“, па се 1819. године вратио поново у Србију и отворио „берберски дућан“ у Београду.
Није тада била мала ствар бити писмен, а уз то знати и неколико страних језика, а он је познавао немачки, руски, касније научио и грчки и турски. Нићифору је било деветнаест година, али није била у питању само младалачка осионост, већ и то што није дао неписменим главешинама да га вређају и понижавају, па се свађао с њима и долазио у сукобе.
Убрзо га је против његове воље узео кнез Милош за свог личног бербера и „хирурга“. На овој дужности издржао је четири године, и вештим лукавством успео је да побегне од Милошеве самовоље и понижавајућег понашања према њему, и крене на путовање. Кад се вратио у Србију, после Милошеве абдикације, није се више могао бавити „докторлуком“. Умро је у Пожаревцу педесетих година 19. века.[13][14]
Ипак долазак и постављање нових школованих лекара текло веома споро. Први дипломирани доктор медицине, дошао је у Београд 1821. године. Био је то Наполитанац - карбонар др Вита Ромита, који је једно време био у пратњи турског гувернера Абдурахман-паше, да би касније прешао у Милошеву службу.[15][16] Др Вито Ромита (1783–1828), Италијан, Наполитанац и карбонар, борац за уједињење Италије, долшао је из Цариграда 1823, као лекар београдског везира Абду-Рахмана, добио је на поклонио земљиште на Врачару у Београду, где је саградио кућу на спрат, докторову кулу. Био је васпитач Милошеве ћерке Јелисавете и Јевремове ћерке Симке. Лечио је и Јеленку, „малу госпођу“, и Гаврила (љубавницу кнеза Милоша и њеног сина). Задржао се у Крагујевцу до 1827. када је отишао у Букурешт, а кућу и праксу у Београду оставио свом зету, др Куниберту, такође Италијану.[17] (13, 18–20, 23).
Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша (који је од 1816. до 1831. године живео у Шапцу у својству команданта Дриносавске области), био је једини писмен од Обреновића, и један је од првих Обреновића заслужан за долазак страних путујућих лекара у Србију, јер је рано схватио значај здравствене заштите.[18] Тако је по одобрењу, а на молбу кнеза Милоша, из Петроварадина у Шабац повремено долазио доктор Камбер ради лечења господара Јеврема, чланова његове породице и неких виђенијих грађана. Истим поводом је повремено из Крагујевца путова по Србији и сам доктор Вито Ремита, лични лекар кнеза Милоша.[1]
Лекари Грци и Цинцари[уреди | уреди извор]
У Србији тог времена било је доста „путујућих лекара“- хећима, а највише Грка, жељних зараде. А било је и оних сумњивог образовања. Феликс Каниц, аустријски путописац, упознао је 1860. године у Нишу грчког лекара Милеријадиса, који је поседовао сумњиву диплому, као и његов колега војни лекар Цинцар, Закарије. Адолфо од Карамана, француски гроф, пролазећи кроз Ниш 1829. године, затекао је у њему путујућег доктора Француза.[19]
Доносећи са собом старобалканске културе у полупразну и турским најездама опустошену Србију, лекари Цинцари ће Србији даровати занимања карактеристична за западну Европу. Тако ће први фармацеути-лекари бити управо Цинцари. Кнежева канцеларија им је издавала и „пасоше“ као веродостојне документе, да могу лечити народ по београдском пашалуку.[20]
Први дипломирани лекари Грк који се задржао у Крагујевцу био је: др Константин Александриди, који је имао звање „доктора медицине и лекара књаза србског“, а радио је у Крагујевцу од 1819 до 1821. После само две године напустио је Србију „јер су му почели плату преко погодбе умањивати“.
Лекари пречани[уреди | уреди извор]
Трећа деценија 19. века веома је значајна за медицинске прилике у Србији. Цела Србија искрено је желелела да добије школоване лекаре. Вук Караџић је настојао да земља добије што више високошколованих људи, а посебно се залагао да буде више лекара. Међутим, многи „прекосавски“ људи били су неповерљиви према ослобођеној Србији, гледали су у њој оличење Турске, у којој човек није сигуран са својим животом ни са именом.[21]
После одласка Грка Турака и Италијана, у Кнежевини Србији преовладавали су лекари из Хабсбуршке Монархије, међу којима и Срби лекари са територије данашње Војводине.
Према средини века у Србију је долазило све више лекара словенске народности: Чеха, Словака, Русина, Пољака.[а][22] И онда када је од шездесетих година 19. века када је све више било нових генерације школованих Србијанаца лекара, страни лекараи и „лекари пречани“ још годинама су преовлађивали у лекарским редовима Кнежевине Србије. Многи од њих су се у Србији трајно настанили, засновали породице и својим радом значајно допринели њеном културном напретку.
Средином 19. века, у време панславизма и српског покрета у Јужној Угарској, Србија је за образоване људе из Аустријске царевине била привлачна земља. Она је још увек била вазална турска кнежевина, али са значајним степеном аутономије и грађанских права, опредељена да истраје на путу културног напретка и освајања потпуне слободе, или како је Србију представио Атанасије Николић у нацрту првог печата Друштва српске словесности:
Привлачност Србије била је и у томе што је после петовековног турског ропства она била неистражена земља – читаво „необрађено поље“.
До 1839. године, у Кнежевини Србији је било школованих лекара само у Београду, Крагујевцу и Пожаревцу. Осим у овим местима, постојали су и гардијски лекари у градовима где су били стационирани делови Кнежеве гарде (Чачку, Карановцу и Ћуприји), као и у карантинима (Алексинцац, Рача, Радујевац) и лечилишту у Соко Бањи.
Један од најзначајнијих догађаја, везаних за историју здравства у тек основаној Кнежевини Србији предтављала је епидемија куге (у лето и почетком јесени 1837. године) коју су, из Египта и Мале Азије, у унутрашњост Балкана пренели турски војници (низами).14 Епидемија је преполовила становништво Ниша и Пирота, а крајем јула 1837. године, куга је прешла границу Кнежевине Србије (Ражањ и Алексинац). Успешно заустављање поменуте епидемије у Поморављу, указује на прилично брзу и ефикасну реакцију управе младе српске Кнежевине, која је успела да спречи ширење заразе ка унутрашњости Србије и већим градским насељима (Крагујевац, Пожаревац, Београд). Кључну улогу у заустављању епидемије одиграо је земунски лекар, др Карло Нађ, који је на позив кнеза Милоша дошао у Јагодину, и у периоду од августа до октобра 1837. године, обављао тежак и опасан посао на сузбијању заразе.[23]
Први српски лекари[уреди | уреди извор]
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/89/Jovan_Steji%C4%87.jpg/150px-Jovan_Steji%C4%87.jpg)
Међу првим лекарима, Срби су успели да приволе младог лекара из Арада, др Јована Стејића, пештанског и бечког студента, да дође у Шабац 1829. године код господар Јеврема Обреновића и у постојећу болницу. Др Јован Стејић је тако постао први лекар Србин који је дошао на стални рад. Додуше у Шапцу се задржао само две године. Одласком господара Јеврема 1831. године у Београд с њим је и он отишао.
Потом је отишао код кнеза Милоша у Крагујевац за његовог личног лекара, што је Милош са великим задовољством прихватио. Наиме, први пут му је лекар био Србин те му нису били потребни преводиоци.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/d/d6/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%BE_%D0%9F%D0%B0%D1%86%D0%B5%D0%BA.jpg/150px-%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%BE_%D0%9F%D0%B0%D1%86%D0%B5%D0%BA.jpg)
Др Стејић је био заинтересован за журналистику и списатељство. У Бечу је издао практичну књигу под називом „Макробиотика“, а потом „Забаве за разум и срце“. За начелника санитета др Стејић је постављен 1840. Годину дана касније именован је за Државног секретара на ком положају га је и смрт затекла 1853. На крају ваља рећи да је доктор Стејић био међу оснивачима Друштва српске словесности потом и потпредседник.
После доктора Стејића, други страни лекар био је Солмон Аздријев, хирург који је дошао 1832. године. Др Аздријев није био задовољан својим пацијентима и одређеном платом, па се често писмено жалио кнезу Милошу.
Следећи лекар био је др Карло Пацек, рођен 1807. у Мађарској, медицинске студије завршио је у Пешти. Он је био пионир здравствене службе у Кнежевини Србији. Радио је у Шапцу, Београду и Крагујевцу, а код кнеза Милоша био је више саветник него лекар. На почетку 1834. дошао је у Шабац и у Суду шабачке општине сачинио уговор о постављењу за нахијског лекара. Касније је постављен за лекара дриносавске команде, што је претходило постаљењу за окружног физикуса.
Др Емерих Линденмајер је трећи лекар странац који је дошао у Србију и који је необично заслужан за развој војне и цивилне заштите у Србији.
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ У 18. и 19. веку Хабсбуршка Монархија је, поред Аустрије и Мађарске (Угарске), обухватала широку територију, у чији састав је улазила већина словенских земаља: Чешка, Словачка, Галиција, Украјина, Хрватска, Далмација, Славонија и територија данашње Војводине
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
- ^ Nikolić, V. (1940). Iz narodne medicine u Nišu za vreme turske vladavine. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 15. pp. 41-48.
- ^ Катић Р. О лечењу Карађорђевог војводе Цинцар Јанка Поповића у Земуну 1806. године, САЦЛ, св. 12, 1519–1521, 1954.
- ^ Јакшевац Н. Л. Срби пречани као лекари и апотекари Милошева доба, САЦЛ, св. 4, стр 363–367, 1948.
- ^ Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, САЦЛ, св. 1, стр. 8–17, 1937.
- ^ Đorđević PT. Medicinske prilike u Srbiji za vremeprve vlade kneza Miloša Obrenovića 1815–1839. Beograd: Ministarstvo zdravlja, 1939.
- ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1839, 1840, 1841, 1842, 1844, 1845, 1846, 1847, 1848, 1849, 1851. Beograd, Arhiv Srbije, 2012.
- ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1852, 1857, 1858, 1860, 1861, 1862, 1863, 1865, 1866, 1867, 1868, 1870. Beograd: Arhiv Srbije, 2012.
- ^ Arhiva. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, Kragujevac, 2012.
- ^ Arhiva. Kragujevac: Medicinski fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2012.
- ^ Arhiva Muzeja zdravstvene kulture. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, 2012.
- ^ Нинковић Н. Жизниописанија моја, Београд, 1988.
- ^ Ковачевић Б. О необјављеним успоменама Нићифора Нинковића, берберина Кнеза Милоша, Лет. Мат. Српске, 1953.
- ^ Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Beograd: Štamparija Zlatibor, 1925.
- ^ T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
- ^ Arhiv Srbije, Kneževa kancelarija 1822–1839, XVIII, Lekari i apotekari.
- ^ Matović DZ. 150 godina Kragujevačke bolnice. Hronika prve stalne bolnice u Srbiji. Kragujevac: Okružna podružnica Srpskog lekarskog društva, 2010.
- ^ Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. pp. 1-5.
- ^ Andrejević, B. (1995). Adolfo od Karamana, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš. pp. 2-2.
- ^ Đorđević T. Medicinske prilike za vreme prve vladavine Kneza Miloša Obrenovića (1815—1839). Beograd: Ministarstvo narodnog zdravlja; 1921.
- ^ Јован Максимовић Лекари пречани у српском цивилном и војном санитету у XIX веку и почетком ХХ века 2017, 326 стр. ISBN 978-86-7946-215-2.
- ^ Станојевић В. Лекари Пољаци у српској служби, САЦЛ, св. 4. (1957). стр. 490–492
- ^ М. Протић, Б. Павловић, Како је куга 1837. године ушла у Србију, Архив за историју здравствене културе Србије, 2, Београд 1972, 183-184.
Литература[уреди | уреди извор]
- Marjanović V. Zdravstvena kultura Kragujevca u XIX veku. Kragujevac: OOUR “ Farmacija-Kragujevac”; 1979.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Др Карло Кико – Словак у Српском Ковину Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2019)