Атанасије Николић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Атанасије Николић
Atanasije nikolic.jpg
Атанасије Николић
Датум рођења (1803-01-18)18. јануар 1803.
Место рођења Бачки Брестовац, Бачка
Аустријско царство
Датум смрти 28. јул 1882.(1882-07-28) (79 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Србија

Атанасије Николић (Бачки Брестовац, Бачка, 18. јануар 1803Београд, 28. јул 1882) је био просвјетни и књижевни радник, професор и први ректор Лицеја.

Биографија[уреди]

Био је сарадник и повјерљива личност кнеза Михаила Обреновића и Илије Гарашанина. Био је у полицијским и другим службама. Заслужан је за уређивање Београда. Писао је драме, пољопривредне поуке, уџбенике, књижевне приказе и др; скупљао је народне приповијетке.

Као први ректор Лицеја у Крагујевцу почео је са радом 3. октобра 1839. и предавао је математику на Лицеју до краја октобра 1842. када је дошло до смене династија на српском престолу.

Има велике заслуге и за почетке математике у Србији. Атанасије Николић је написао прве уџбенике из математике за Лицеј и то:

  • „Алгебра-устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије“, 149 страна, појавила се 26. септембра 1839.
  • „Елементарна геометрија-устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије“, изашла 1841. године.

На његов предлог Савиндан је од 1840. у Србији установљен као школска слава. Редовни члан Друштва српске словесности постао је 27. маја 1842. а секретар Друштва био је 1842/43.

Заслужан је за оснивање Театра на Ђумруку у Београду.

Школовање[уреди]

Породица се 1808. године преселила у Сомбор, где је завршио основну школу. Пет разреда гимназије похађао је од 1813. у Сремским Карловцима, као стипендиста завода митрополита Стефана Стратимировића. Шести разред је прекинуо због болести и завршио је 1819. у Новом Саду. У Ђуру (такође Ђер) је студирао филозофију, захваљујући помоћи ујака житарског трговца и дајући приватне часове. Пошто није желео да постане адвокат, жеља му је била да студира математику, геодезију и земљомерство, који су се учили у Пешти, а како није имао довољно средстава за то, отишао је у Беч, где је 1821. уписао артиљеријску школу, у којој су се обучавали картографи и други технички кадрови, за потребе аустријске државе и војске. Мада се показао као добар студент, видевши да у артиљерији не може напредовати, напустио је артиљерију, узео двогодишње одсуство и 1824. прешао да живи у Новом Саду, где је отворио приватну школу цртања, прву уметничку школу у Срба уопште.

Геодета[уреди]

Међутим римокатоличка општина је протествовала што један православац учи католичку децу, па му је одузето право да буде јавни учитељ. Када је добио отпуст из артиљеријске школе, оженио се Маријом Коларевић, модисткињом. Наставио је да приватно студира инжењерске науке. У Пешти је завршио технику као инжињер земљомерник (геодета), са којом је 1829. добио инжењерску диплому. У Банату и Бачкој је као геометар зарађивао премеравањем земље. Годину дана касније, 1830. жена му је умрла, а наредне године се оженио Катицом Симоновић и наставио да ради као хонорарни геодета. Радио је на прокопавању два канала и изградњи једнога насипа. Иако је био много хваљен за свој рад, није могао да добије државну службу, јер није знао мађарски језик, па је 1837. прихватио место управника имања грофа Петра Чарнојевића (унука патријарха Арсенија Чарнојевић), где је радио годину дана, а затим је 1838. прешао да ради код Графа Шенборна у Горњој Угарској, где је у року од годину дана одрадио премер и картирање његовог поседа.

Ректор Лицеја у Србији[уреди]

Преокрет је наступио када су га 1838. позвали да буде професор математике и цртања у новоснованом Лицеју у Крагујевцу. У Београд је стигао 1839. и ту је остао док није написао уџбеник математике за лицеј. Када је отишао у Крагујевац именован је за ректора Лицеја. Он је организовао прву прославу Светога Саве у школи и отада то постаје пракса у свим школама. Са Јованом Стеријом Поповићем је осмислио оснивање Друштва српске словесности, чији је био један од оснивача 1842. Када је Лицеј премештен у Београд преселио се и Атанасије. Написао је прве уџбенике из математике и то:

  • „Алгебра-устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије“, 149 страна, појавила се 26. септембра 1839.
  • „Елементарна геометрија-устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије“, изашла 1841. године.

Помагање Српске Војводине[уреди]

Постављен је крајем 1842. за начелника Полицијско-економскога оделења министарства унутрашњих послова, што га није одушевљавало. Писао је законе, упутства и уредбе. Написао је Полицијски закон и Полицијски поступак. Заједно са Томом Вучићем суделовао је 1844. у гушењу буне код Шапца, а по Гарашаниновим инструкцијама ублажавао је Вучића. За време Мађарске револуције на Мајској скупштини 1848. проглашена је Српска Војводина и дошло је до рата са Мађарима. Добровољци из Србије су дошли да помогну угроженој браћи, а велике силе су тражиле да се обустави слање добровољаца. Атанасије Николић је у Сремским Карловцима предао писмени захтев да се добровољци врате, а усмено је добровољцима рекао да остану. Атанасије је обављао тајне дипломатске мисије и састајао се са вођама Српске Војводине. Био је члан комисије за обрану и организацију српске народне војске. Организовао је набавку оружја, а посебно пушака и топова. Организовао је 1848. градњу првога топа у Београду.

Пољопривреда[уреди]

Од 1840. држао је предавања о пољопривреди. Циљ му је био да побољша српску пољопривреду, која је била на ниском нивоу. Уређивао је један пољопривредни лист. Бесплатно је народу делио саднице дудова. Тек је 1852. постао начелник Економскога оделења па се бавио питањем пољопривреде. Успео је да увери друге да је модернизација пољопривреде важна да би се Србија решила сиромаштва. Основао је 1853. Пољопривредну (земљоделску) школу у Топчидеру, која је постојала до 1859. године и ту је 220 полазника завршило школу. Ту је створио огледно имање, а засадио је и Топчидерски парк. У Топчидеру је поред дудова засадио воћке донешене из Беча и Пеште. Пре оснивања Пољопривредне (земљоделске) школе у Топчидеру провео је неко време у пољопривредним школама у Немачкој и Швајцарској. Школа на Топчидеру радила је по његовим плановима, а уписивао је из свакога среза једнога ђака који је завршио основну школу. За потребе Пољопривредне школе написао је 1853. и прву свеску Ратарство, а касније Виноделство (1854), Скотоводство, Воћарство и шумарство. Чињеница да је написао само три свеске указује на то да изостала подршка сељака, којима је лист био и намењен.

Техничка активност[уреди]

Испланирао је неколико брана и насипа на рекама. По доласку у Кнежевину Србију, увидео је да су земљи преко потребни путеви, за добар саобраћај и пошту. Дао је више доприноса комуналног карактера у Београду и у унутрашњости Србије. Поред парцелације Врачара, пројектовао је пут Београд—Топчидер, и трасу железнице Алексинац—Београд, три деценије пре него што се железница појавила у Србији. Предложио је нову трасу Цариградскога друма, јер је траса старог била превише брдовита и пролазила је кроз Смедеревски округ, где није било доброг материјала за градњу путева. Уз помоћ начелника и народа, први пут посут шљунком направио је од Пожаревца до Свилајнца (1845), а онда и до Ћуприје и Параћина. Заслужан је за ливење првога топа у Србији, као и за радионице за муницију у Београду. На Топчидеру је основао и прву текстилну фабрику, која је производила ћебад и чоју за војску, која је довршена 1853. Заслужан је за естетско уређивање Београда, посебно паркова и дрвореда, као и исушивање баруштина. Спровођење Гарашанинових планова

Почетком 1859. одлуком Светоандрејске скупштине протеран је из Србије. Прешао је у Нови Сад, где је радио као геометар. Радио је и на зближавању са Мађарима. Сматрао је да могу да делују заједнички, против Беча. У Србију се вратио 1861, када је помилован.

Илија Гарашанин га је непосредно након Инцидента на Чукур чесми послао 17. јуна 1862. у Русију са циљем да купи 60.000 пушака и да их онда преко Румуније тајно допреми у Србију. Атанасије је успео да до јануара 1863. добије 39.200 пушака и да их пошаље у Србију. Био је главни помоћник Илије Гарашанина, у спровођењу идеје кнеза Михаила о ослобађању Балкана од Турака, због чега је ишао на договоре са Бугарима и у Босну. Био је кнежева поверљива личност, члан тајног одбора за српску пропагадну.

Књижевни рад[уреди]

Настављајући рад Јоакима Вујића у време када су позоришне представе биле веома ретка појава, написао је више позоришних комада, као што су:

  • „Женидба цара Душана“, у романтичарском стилу, у чијој представи изведеној новембра 1840, у част имендана кнеза Михаила је био глумац и режисер.
  • „Краљевић Марко и Арапин“, Београд (1841)
  • „Краљевић Марко и Вуча Ђенерал“
  • „Зидање Раванице“,
  • „Зидање Скадра на Бојани“
  • „Драгољуб краљ српски“

Његови комади су се деценијама приказивали у српским позориштима, а најдуже „Зидање Раванице“, које је надживело аутора. Приликом писања је најпре правио честе грешке у језику, али је касније то исправио радећи као помоћник Илије Гарашанина, који га је научио правилном српском језику.

Издао је две збирке народних приповедака (1842 и 1843), а годинама је сарађивао у разним дневним и периодичним листовима, као што су: „Отаџбина“, „Србадија“, „Родољуб“ и „Београдске новине“.

Од 1859. године се налазио у пензији и посветио се књижевном раду. Савете за поучавање омладине је објавио у „Причама мудрих људи“ (Београд 1882). У својој аутобиографији „Биографија верно својом руком написана“ описао је преломна историјска и културна догађања средином 19. века.

Умро је 28. јула 1882, у Београду.


Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
-
ректор Лицеја
18391840.

Наследник:
Исидор Стојановић