Јован Стејић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Стејић
Jovan Stejić.jpg
Јован Стејић
Датум рођења 1803.
Место рођења Арад
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти 1853.
Место смрти Београд
 Кнежевина Србија
Пребивалиште Кнежевина Србија Србија
Поље Организација здравствене службе
Познат по Медицинским и књижевним делима, због којих је дошао у сукоб са Вуком Караџићем
Лични лекар кнеза Милоша Обреновића

Јован Стејић (Арад, 1803Београд, 1853) био је први Србин свршени доктор медицине, који је из Хабзбуршке монархије дошао да ради у обновљену Србију. Био је творац српске медицинске терминологије, први српски антрополог, главни секретар Државног совјета, борац за реформу српског језика и правописа, борац за права појединца и грађанина. Као припадник прве генерације српске стваралачке интелигенције своје знање и труд уложио је у културно просвећивање Срба и изградњу модерне српске државе у првој половини 19. века. Заједно са др Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији.[1]

Живот[уреди]

Јован Стејић рођен је у Араду 1803. године. Након што је добио стипендију Саве Текелије, школовао се у Сегедину где је завршио средње образовање. Медицински факултет студирао је у Пешти. Докторирао је у Бечу 1829. године.[2]

Како га је при крају студија медицине стипендирао господар Јеврем Обреновић, др Јован Стејић је по повратку у Србију прво дошао код њега у Шабац 1829. године.[3] У Крагујевац је отишао 1830. године, након што га је Кнез Милош предложио за свог личног лекара и васпитача својих синова Милана и Михајла. Ову дужност обављао је од 1830. до 1832. године.[4] После њега је ову дужност обављао лекар Нестор Месаровић који је студије медицине завршио у Пешти 1828. године.[5][6]

Доктор Стејић је након штампање свог првог оригиналног списа, у коме је користио модерно слободоумно размишљање, „Сабор истине и поуке“, одступио од новоприхваћеног Вуковог правописа. Кнезу Милошу се, на такав начин Стејићевог писања, са жалбом обратио Вук Караџић писмом у ком је навео: „Тај спис је опаснији за Вас од прокламације Чарапића и учитеља Мије.“ Стејић је прихватио Вуково писмо, али је одбијао да се у писмо уносе црквено–словенске речи а ортографија коју је написао практично је онемогућила увођење Вуковог писма све до 1868. године.

Увређен овим поступком Вука Караџића, др Стејић је напустио Србију 1832. године и прешао у Земун где се осам година бавио приватном лекарском праксом. Повремено је долазио да помаже др Куниберту у лечењу Милошеве породице. Док је живео у Земуну јавља се 1837. године као сарадник Тироловог календара "Ураније".[7]

Коначно се вратио се у Србију 1840, након Милошевог протеривања, када је постављен за шефа грађанског санитета[8] (у Попечитељству внутрених дела), а 25. јуна 1845. године и за главног секретара Државног совјета.[9] Ову дужност обављао је све до своје смрти 1853. године.[10]

Доктор Стејић је по повратку у Србију, у Београду 1845. године подигао кућу са елегантним доксатом у Македонској 21 у којој је живео са породицом. Ова кућа у себи скрива једну супротност која није позната и многим београђанима. Наиме, Стејић који је за живота био заклети научник и просветитељ, врло критичан према религији, није могао ни да претпостави да ће наследници 1930. године, његову кућу продати београдским исусовцима, који су је претворили у манастир. У овом манастиру и данас живи троје исусоваца. [11]

Дело[уреди]

Србија је 1829. имала пет лекара. Поред Јована Стејића, ову петорку чинили су Бартоломе Силвестар Куниберт,[12] Ђорђе Новаковић из Јагодине, Глигорије Рибаков, Рус који је радио у Пожаревцу (који се изговарао да је изгубио диплому) и непознати турски лекар у Чачку. Међу овим лекарима, Јован Стејић се истицао јер је био личност изузетног квалитета. Те своје способности, не само као лекар већ и као књижевника, испољио је кроз стварање српског лекарског кадра, разноврсне културне, здравствене и друштвене делатности.

Заједно са Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији (Поученије за лечење болести холере).

Такође је међу првима у Србији био заговарник идеје о макробиотичком начину исхране и живота. Превео је са немачког језика књигу „ Макровиотика, или наука о продужењу живота човеческог. Није штампарска грешка, јер је др Стејић тако изговарао реч макробиотика.[13]

Јован Стејић се може сматрати и пиониром трансфузиологије о чему говори цитат доктор Будимир Павловић, кустоса Музеја медицине Српског лекарског друштва у Београду,

Стејићева књижевна дела: Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог (1826) и Антропологија или наука о човеку (1853)

Објављена дела[уреди]

Књижевни рад др Јован Стејић на пољу телесне и духовне хигијене може се упознати кроз неке од наслова:[14]

  • Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог, Стејићев превод са додацима, дела аутора Христова Вилхелма Хуфеланда (Беч, Типографија конгрегација Махитариста 1826.)
  • Мудра изреченија из разних писаца (1835),
  • Умотворине различитости (1839),
  • Шта треба јести и пити (1842),
  • О држави, из Веберовог Демокрита (1847),
  • Европа, из државног речника Ротека и Велкера (1849),
  • Критика на Вуков превод Новог Завјета (1850),
  • Антропологија или наука о човеку (1853),
  • Предлог за Србски ријечник и Србску граматику (1866),
  • Домаћи лекар и правила за болеснике 3. издање Београд (1870).
  • Забаве за разум и срце и друго.

Извори[уреди]

  1. ^ Ružić Z. Nedeljković R, et al. Istorija zdravstvene kulture Kragujevca i njen uticaj na savremenu zdravstvenu zaštitu ovog područja. Med Čas 1998; 1–2: 40–9.
  2. ^ Михаиловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији. Srp Arh Celok Lek 1937; 128–43.
  3. ^ Време", Београд 1941. године
  4. ^ Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958; 399–403.
  5. ^ Брана Димитријевић: Мостови Васе Пелагића, приступљено 6. августа 2017.
  6. ^ Српски биографски речник, том 6, 2014. године, страна 376.
  7. ^ "Време", Београд 1937. године
  8. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1931. године
  9. ^ "Просветни гласник", Београд 1910. године
  10. ^ Arhiva. Kragujevac: Medicinski fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2012.
  11. ^ Ненад Новак Стефановић, Једна кућа једна прича, Манастир у центру града, Политика он лајн, 25.12.2010.[1]
  12. ^ Душан Т. Батаковић, Поговор, у Др. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850, Књига друга, Просвета, Београд 1988. pp. 311-328.
  13. ^ Хуфеланд К. В. (превод и уређење Стејић Ј). Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог Период: Беч, 1826
  14. ^ Arhiva Muzeja zdravstvene kulture. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, 2012.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]