Разговор:Јаша Томић (Сечањ)/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Са чланка:

Монографија места Јаша Томић

МОНОГРАФИЈА – ЈАША ТОМИЋ

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ I КАРАКТЕРИСТИКЕ МЕСТА Јаша Томић се налази у средњем делу југословенског Баната, у његовом источном делу, уз саму југословенско - румунску границу, која га окружује са севера и истока. Источна граница је природна - пружа се коритом реке Тамиша, која је од места удаљена око један километар. Западно од Јаше Томића је Крајишник удаљен десетак километара, а јужно се налази Сечањ, који је седиште општине, удаљен 12 и Шурјан удаљен 7 километара. Јаша Томић је највеће место на територији општине Сечањ. Према попису из 1971. године регистровано је 3.873 становника, што је најмањи број становника за последњих сто година. Најближи град је Зрењанин удаљен 43 километара, са којим је Јаша Томић повезан савременим путем.

Место лежи на 38° л' 5" источне дужине и 45° 1, 25" северне ширине. Његова висина је 81 метар, док је околина благо заталасана раван, чија се висина креће између 80 и 85 метара, што значи да је ово равничарски крај.

Земљиште је алувијалног порекла, састављено од пешчара, песка, леса и иловаче, а на дубини од 30 и више метара наилази се на наслаге тресета. Састав земљишта се најбоље може видети на високој и стрмој обали Тамиша, као и приликом копања бунара.

Површински слој земљишта, се по саставу може сврстати у четири групе: банатски чернозем - веома плодан, којег у атару има око 75°/о, наплавнице - земљиште настало таложењем речног муља приликом поплава, такође је плодно, слатине - заслањено земљиште којег има 8%, где ни трава не расте, али има и мање заслањеног земљишта обраслог ливадским биљем и смолница - које има веома мало, црне је боје, лепљива и тешка за обраду.

У Јаша Томићу називи потеса су следећи: Балваниште, Бела бара, Близанице, Богданова торина, Ваган, Виноградски пут, Грешара, Грунтови, Излаз, Јер, Каменица, Копово, Крива бара, Ластовачки буџак, Прека бара, Расова, Селиште, Трновац, Трновачки виногради, Циганка и Чавошки буџак.

Терен обилује изданском водом. Површинских вода - бара, мочвара и речних рукаваца било је много све до 1875. године, када је подигнут насип - долма поред реке Тамиша и изграђен систем канала, којима су исушене мочваре и санирани речни рукавци.

Место је богато артерским бунарима, којих је некада било око тридесет; данас се због изграђеног водовода мање користе, а неки су већ и ван употребе. Здрава питка вода се добија већ на дубини од 70 метара и одличног је квалитета. Дубина бунара се кретала између 90 и 100 метара.

Река Тамиш, која извире у Румунији, протицала је до задолмљавања и регулисања корита поред самог места, наносећи сваког пролећа велике штете - плавећи поља. Речни ток је кривудав. У свом протоку кроз нашу земљу Тамиш је »сасвим подивљан и показује како велике равнице, састављене од меког земљишта, рђаво утичу на реке са малим падом«. Неправилан ток Тамиша почиње од Јаше Томића, одакле се стварају бројни меандри и баруштине. Интересантно је споменути да се Тамиш на више места улива у Дунав: као Караш или Дунавац код Ченте, Висеља - јужно од Борче, Сибница - југоисточно од Овче и Тамиш код Панчева.

У традицији је остало сачувано сећање на воденице, којих је на Тамишу некада било више, али их већ одавно, вероватно од изградње новог корита и насипа, нема. Обала Тамиша код Јаше Томића је висока и стрма, а песковита и равна је само на неколико места. Обрасла је врбама, које својим гранама наткриљују реку, тако да се стиче утисак да се пролази кроз зелени коридор. Река је овде брза, а њена плаховитост је остајала у сећању мештана. 1895. године, поплавила је 500.000 хектара, после чега су уследили глад и расељавање; 1932. године, водостај је био толико велик да је насип подигнут за још један метар, тако да је сада висок 6 метара.

Клима места је типична панонска са хладним зимама и топлим летима. Овде су забележене највише и најниже температуре у Банату и земљи. Температурне разлике - између највише летње и најниже зимске износи око 70 степени. Најнижа температура је забележена 1935. године, у ноћи измеду 11. и 12. фебруара -29°Ц. Ниска температура се тада овде задржавала током више дана а кретала се најчешће између -18,4° и -20,4°Ц. Идуће, 1936. године, забележен је апсолутни максимум од 41,2°Ц. Овако висока температура, у Јаши Томићу, била је и највиша забележена температура у Југославији. Тек је у Краљеву 1956. забележена виша температура од ове.

Насеље је широких и углавном правих улица и ушорених кућа, панонског типа. Изглед места је звездаст. Улице се укрштају под правим углом и на раскрсницама се налазе артерски бунари, са којих се становништво, до изградње водовода, снабдевало водом. Осим јавних бунара, скоро свако земљорадничко домаћинство је имало у дворишту ископан бунар, чија се вода користила за напајање стоке. Овај бунар је био отворен и ограђен дрвеном, а касније и зиданом оградом. Вода се из њега вадила помоћу ђерма, односно посудом која је била везана за уже или ланац. Куће су грађене једна поред друге, уздуж бразде, од черпића и опеке. Њихов чеони део налази се на ивици парцела, тако да прозори гледају на улице. Почетком овог века почињу да се граде куће попреко у односу на плацеве. Типична сеоска кућа грађена је уздуж плаца и имала је три оделења за становање: »предњу собу, кујну и задњу собу«, затирн оставу и у продужетку куће стају за крупнију стоку, шупу за кола и пољопривредне алатке, котарка (амбар) за кукуруз, испод којег су били свињци, живинарник и стаја за ситну стоку. Дуго година је био обичај да се кућа и помоћне зграде боје белом бојом - кречом. Земљорадничко двориште је било купа сламе, кукурузовине (тулузине), сунцокрета и сена. Испред куће, у дворишту, налазила се мала баштица са цвећем, а у продужетку дворишта башта засадена воћкама и поврћем. Становници се од вајкада овде баве земљорадњом, а у новије време и занатством.

ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО СРЕДЊЕГ ВЕКА

Јаша Томић са околином је од давнина погодно место за живот Ијуди. Приликом орања, копања бунара или темеља за куће, наилази се још увек на делове ћупа, камене секире, оружје или Ијудских констура — а то указује на чињеницу да су се овде давно налазила људска станишта. У називима потеса остала су сачувана имена најмлађих прастановника овога краја - Словена, јер су сви топографски називи — имена парцела Грешара, Млака, Маргитица, Каменица, Ливаде, Селиште, Расове, Ваган, Баваниште и друга, чисто словенска.

Највећа и најбогатија праисторијска налазишта пружају се од Селишта до Јањиног буџака идући низводно Тамишом према Боки. Висораван звана Говедарова хумка, која се налази у близини прелаза за Шурјан, најбогатије је праисторијско налазиште овога краја. Сва поменута праисторијска налазишта, била су некада насеобине окружене пространим баруштинама за одбрану од непријатеља или зверова, дакле од тадашњег корита Тамиша, који је тада имао корито у садашњим »мртвељи-. ма« (старим коритима реке), Прекој и Белој бари, све до Бегеја, који је заправо најстарије корито Тамиша. Праисторијски народи су избегавали близину река, којима се непријатељ кретао, те су своје насеобине градили у скровитим баруштинама, насутим узвишицама, или пак подизали вештачке хумке у правцу из којег је непријатељ могао да нападне.

Најстарије насеобине на овом подручју потичу из трећег и другог миленијума пре нове ере. Налазишта из бронзаног и железног доба пронашао је др Борислав Јанкулов на Селишту, Кертесу, Млаки Цонграду и Модошу. На Грешари је пронашао неолитско насеље. У околини Јаше Томића је др Јанкулов пронашао трагове терамарских сојеница, који су једине у Војводини; то је велика хумка на десној обали Тамиша према селу Шурјану. Парцела са овом хумком зове се Баваниште, што значи »Балваниште«, или село на балванима, а насупрот њој, на левој обали Тамиша налази се Селиште, као успомена на некадашње насеље. Идући даље, долази се до великог завијутка Тамиша званог Велики вир, где се на левој обали налазе поменути балвани у води. Даље у Јањином буџаку, где је обала Тамиша висока 7- 8 метара, опажају се у лесу стара огњишта. Идући даље према Боки др Јанкулов је наишао на делове људских костура. У самом селу, др Јанкулов је налазио бројне трагове Келта, Трачана, Словена као и на предмете римско-провинцијалне културе.

Доласком Римљана у Банат, у II веку нове ере, почиње историјски период овог краја. Банат је Римљанима служио као пролазна територија ка својој провинцији Дацији. Пошто је требало обезбедити нормалан саобраћај са овом провинцијом, изграђен је одбрамбени систем, који су чиниле војне посаде постављене на важнијим тачкама. Таква се тачка налазила на Тамишу, чије је корито тада био Тамишац, или како га мештани зову Јер. То је била природна прелазна тачка Тамиша, где се за време ниског водостаја река могла прегазити; Римљани су ту били поставили скелу, коју је чувала војничка посада. Темељи једне зграде, плоче и ридски новац, докази су честих прелазака римских трупа овим делом Тамиша, за време њихове владавине провинцијом Дацијом.

За време велике сеобе народа, преко целог подручја прелазили су многобројни народи: Хуни, Словени, Бугари, Авари, Готи, Гепиди, али су највише трагова о своме боравку овде оставили Авари и Словени. Мађари су успели да овде оснују своју државу, али су били бројно слабији од осталих становника, јер су основали мали број насеобина.

ЈАША ТОМИЧ ЗА ВРЕМЕ УГАРСКОГ ФЕУДАЛИЗМА

Крајем IX века политичко стање у средњој Европи по-чиње да се мења, када у Панонску низију упадају Угри (Мађари), номадско племе угро-финског порекла. Они долазе са истока из Етелкеза (Етелкиизу, Етекоз северно од обала Црног мора) и преко Карпата упадају у Панонску низију, где затичу бројна словенска племена. Словенска племена у Банату, налазе се у то време под бугарском влашћу. Почетком X века Угри руше Моравску државу Словена, а затим, после победа над Византијом и Бугарском, оснивају своју државу. У то време, када се Угри боре за примат у Банату, долази до оживљавања скеле на Тамишу. На стрмој ледини Мо-дошца код Фења, на месту негдашње римске скеле, дошло је до борбе између Мађара и војске бугарског кнеза Глада, чије је седиште по хипотези др Јанкулова било у данашњем, румунском, селу Гаду. У тој борби је Гладова војска састављена од Словена, била потучена. По тој ледини - фовењ, названо је село Фењ, које мештани старински изговарају као »Вењ«. Новодосељени Угри су пали под културни утицај староседелаца Словена, што се огледа у стотинама речи које су позајмили, а које се односе на кућу и земљорадњу.

Банат је у средњовековној Угарској познат под именом Међутамишје (Темескоз), Тамишка покрајина и Тамишки дистрикт. У младој Угарској држави известан број угледних домородаца - Словена, врло су утицајни у вођењу државне политике. Племенска организација словенских племена у Банату срушена је за време Беле III, 1173—1196. године, који је био савременик оснивача српске средњевековне државе Стевана Немање. Бела III је учрвстио жупанијску власт и успоставио нове феудалне односе.

Место се први пут у историјским изворима помиње 1334. године, под именом МАДУС, чији је свештеник Брикциус морао да плаћа папски десетак. Становници села били су тада католички Мађари, који су плаћали своје обавезе. Место се 1338. године јавља под именом МОДОС, а 1344. године у једној исправи као МОДОШ. По мишљењу др Јанкулова, назив Модош је латинског порекла и долази од латинског израза МОДУС ТРАНСЦИЕНДИ - начин преласка реке. Овај прелаз преко Тамиша премештен је касније у Оређ, чији је назив мађарског порекла - од Уј Рев, села са значењем нове скеле. Осим ова два мађарска села (Модош и Уј Рев), постојало је и треће, старо село на узвишици - хумци Каменица, које се звало Ороси, што на мађарском значи Руси. Ту су некада били настањени Руси, које су Мађари заробили у бици код Кијева, у пољу које се и данас назива Венгерско поље. Још у XIV веку Модош се због повољног гегорафског положаја, као транзитно место развија и 1371. године се спомиње као посед (поссесио) племића Стевана Мађара, у Ковинској жупанији. Средином XV века поред ова два села помиње се и суседно село Крстур (Кересзтес).

У XIV веку настају тешка времена за становнике Баната, јер после косовске битке, 1389. године, Турци све чешће упадају у ове крајеве и већ 1396. године, пале и суседни Уј Печ. Пошто се налазила на граници према Турској, због честих упада на њену територију, Ковинска жупанија је 1439. године укинута, а њена територија присаједињена делом Торонталској жупанији, са седиштем у Бечкереку и Тамишкој жупанији са седиштем у Темишвару.

МОДОШ ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЧУ 1552 — 1716.

Када су Турци 1552. године освојили Темишвар, упоставили су своју власт у Банату, која ће са краћим прекидом трајати 164 године. Пошто су загосподарили Банатом, Турци упостављају свој управни систем. У Темишвару је било седиште вилајета, који је обухватао и крајеве сверено и јужно од Баната. Седишта санџака (срезова) била су у Банату у: Бечкереку, Липову, Молдави, Темишвару и Чанаду. Становништво Баната за време турске владавине било је углавном српско. Осим Срба у градовима је живело и нешто муслиманског становништва, док је Мађара веома мало остало. Мађарско становништво се још приликом надирања Турака повукло у паници на север. У опустеле крајеве Баната, Турци почињу да насељавају српско становништво. Султан Сулејман Величанствени, наређује 15. јануара 1566. године, темишварском паши (беглебергу) и дефтердару да населе рају у близини Темишвара под вођством кнеза Павла. Услед насељавања Срба у Банату, њихов број се толико повећао, да се Банат на картама XVI века означава као Рашка (Расциа), Србија.

Током XVI века о турској управи у Модошу и животу а њему не знамо ништа. Једини податак о месту налазимо из докумената 1566. године, када је Јован Зигмунд, син Јована Запоље, путовао из Ердеља у Земун да султану изрази покорност. Том приликом је Јован Зигмунд веома журио, па је заморио коње, те их је у Великом Модошу заменио. За 6 коња је платио 6 флорина и 45 денара.

У XVII веку Модош спомињу сакупљачи прилога за Пећку патријаршију (1660. године); у пећком Катастигу забележени су модошки становници: поп Јафтимије и поп Захарије, Илија, баба Романа, Милић Радојевић, Владислав, Русмир, Вуја, Комленија, Аврам, Гаврил Панов, Мата, Радомир, Цвеја Вранешев, Андреја, Петар.

Модош је под Турцима морао бити угледно српско место са два насеља - Велики и Мали Модош, који се спомињу још пре турске инвазије, па су га као важно стратегијско место, на прелазу преко Тамиша, Срби населили. По турској административној подели остала су оба села - Велики и Мали Модош, као посебне општине, а име Мали Модош се изгледа сачувало у данашњој парцели - потесу Модошац или у имену Гаравњак или Чонград (Чарни град), који се налазе у северном делу места.

За време десетогодишњег аустријског интерегнума у Банату, 1690—1700. године, Модош је био у саставу чаковачког дистрикта. Модош ће Турци држати у својим рукама још 16 година када прелази у руке Аустрије. Аустријска војска је 13. октобра 1716. године освојила Темишвар под командом Евгенија Савојског, а 9. новембра гроф Мерси заузима Панчево.

ПОД АУСТРИЈСКОМ ВЛАШЋУ 1717—1779.

Бивши темишварски пашалук (вилајет) спомиње се у почетку аустријске владавине под именом Темишварска област, затим Темишварска покрајина, Темишварски округ и Тамишка бановина, да би се најзад назвао Банат. После протеривања Турака из Баната, Аустрија је ову покрајину задржала под својом непосредном влашћу, иако се ово подручје од доласка Турака налазило под влашћу Угарске. Управа над Банатом поверена је Дворској комори у Бечу, централној институцији за вођење финансијских послова Царевине. Дворска комора је управљала преко Земаљске администрације Тамишког Баната са седиштем у Темишвару, путем војних представника све до 1751. године, када управу преузимају грађанска лица. Темишварски Банат је био подељен на 13 округа, а Модош је припао Бечкеречком дистрикту, у чијем саставу остаје све до рестаурације жупанијског система, односно до прикључења Тамишког Баната Угарској.

Увиђајући стратегијски положај Модоша, аустријски војни стручњаци доносе одлуку о изградњи моста на Тамишу између Модоша и чавоша, који ће бити главна спона на путу Темишвар - Велики Бечкерек, односно Панчево. Мост је подигнут 1716. године, непосредно по ослобађању ове територије од Турака. Због повољног природног положаја Модош је у привредном погледу брзо напредовао.

После два прохујала рата у кратком времену, становништво Модоша, се као и других банатских села веома проредило, тако да је после доласка аустријске војске 1717. године забележено само 50 домова док о броју становника нема података. Може се претпоставити, с обзиром да су то биле породичне задруге, да је у кућама било између 6-8 чланова породице или 300-400 становника. Према броју становника било је једно од већих места у Банату. Становници су били Срби.

Привредна изградња Баната, после ослобођења од Турака, поверена је веома агилном и способном грофу Клаудију Флоримунду Мерси који почиње са насељавањем колониста, изградњом канала, обнављањем земљорадње и занатства.

У селу је тада подигнут житни магацин, солара и мајур, на којем је узгајана стока, ради снабдевања болница у Банату. Местом је управљао подуправник (унтервервалтер), који се помиње 1722. У то време први пут се помиње школа, 1725. године и учитељ по имену Сабас.

У месту је тада била стационарана војска, која је била размештена по кућама, од чије је обести становништво страдало. Због великих обавеза према војсци, становништво се било разбежало, тако да је 1727. године било пописано само 38 домова - домаћинства. Тај податак, не говори довољно о њиховој бројности. Неке породичне задруге имале су тада и по 30 чланова, па неке и више, јер се само тако може објаснити број свештених лица у месту: протопрезвитер, два пароха и јерођакон, чији је број зависио од броја верника. Црква је овде била подигнута веома давно, о чему сведочи и запис да ју је осветио патријарх српски Калиник 1 (1691—1710.) приликорн проласка кроз Модош. Касније, 1746. године, прилозима и радом мештана подигнута је садашња православна црква.

Почетком треће деценије XVIII века, гроф Мерси почиње са насељавањем Немаца, Шпанаца и Италијана у Банату. Прве колоније Немаца оснивају се тада у Великом Бечкереку, Белој Цркви и Панчеву. Колонисти - Немци дошли су из Немачке (Фалачке). У Бечкереку су били насељени Шпанци и Италијани са задатком да подигну пољопривредну производњу, виноградарство, вртларство и воћарство. Помоћу насељеника је власт намеравала да изгради путеве и мостове у баровитом Банату. Колонисти се овде нису могли аклиматизовати - масовно су умирали од грознице, куге и колере и других епидемија, које су биле честа појава у то време. Шпанци и Италијани се убрзо враћају у своје земље, а Немци остају и делом умиру. У Немачкој је тада кружило мишљење »да је Банат друга гробница Немаца«. Колонисти су били привилеговани у односу на затечено становништво - Србе, Румуне и Мађаре; били су ослобођени плаћања пореза на 3, касније на 4 и 6 година, добијали су од државе куће, алат и семе за сетву. Насељавање Немаца узнемирило је Србе и Румуне, јер су Немци били ослобођени једне од најтежих дажбина — уконачавања војске; плашили су се да ће власт на њих натоварити веће намете и да ће их покатоличити, те многи Срби беже у Србију, Влашку па чак и дубље у Турску. Неки крајеви Баната на тај начин губе више од половине становника, као што је то био случај са Модошом и Сечњом, у којима је живело чисто српско становништво; они ће убрзо опустети. Један од циљева колонизације Немаца у Банату био је убацивање колониста у компактне националне целине Срба и Румуна, небили их временом денационализирали. У циљу спречавања бекства Срба и Румуна, Дворска комора већ 1723. године позива суседне жупаније да бегунце узајамно предају; власти на границама Баната постављају и граничну полицију састављену од хајдука (натионал Хаидукен). Мерсијева колонизација није успела, јер стратешки, политички и привредни мотиви којима се он руководио, изискивали су бољи квалитет колониста, него што су били дотадашњи - махом бескућници и пустолови од којих је Мерси хтео да створи привреднике и браниоце Баната од турских упада. Рат, 1737—1739. године, показао је многе слабости колонизације: болести су прошто покосили колонисте, тако да је једва као остао у животу. Клима је овде била убитачна за колонисте, који су највећим делом дошли из брдских предела где је клима сувља и вода за пиће здравија, мочваре пуне комараца и влажност поднебља су главни узроци њиховог нестанка са овог подручја.

После рата са Турцима, 1737—1739. године, у Модошу су забележена 24 дома. Породичне старешине су биле: кнез Радослав Ђуричин, Стојан Панин, Стојан Мирков, Стојко Царин, Марко Џелат, Стојан Сарачевић, Јовица Ћосин, Михаило Петрин, Теофан Париводин, Живан Михајлов, Стојић Цаковски (Ђаковски), Стојко Тергоф, Никола Проданов, Баба Петрић, Лазар Кнежевић, Живан Остојин, Радивој, Ресх Занин, Остоја Јеремић, Илија Михајлов, Стојко Карабашев, Васа Крстин, Марко Панин, Маринко Милованов, Раја Неда, Вујица Стојкин, Пава Маринко, биров Мијуца Вла.

У другој половини XVIII века колонизација у Модошу је најинтензивнна. Насељавају се Срби (из Поморишја и Сечња), Мађари, Немци и Бугари. Године 1746. били су становници Модоша: Стојко Черевић, Стојан Бабић, Теофан Париводић, Ботић Георгијевић, Радивој Стојадинов, Дима Грк, Деспот Бедричић, Мишко Краснић. Симеон Алексић, Радосав Бедрић, Живојин Остон, Лаза Кнежев, Јован Васић, Станко Бедричић,Стојко Амиџић, Марко Попин и Јова Ђаковачки. МерТу дародавцима модошке цркве из 1761. године, помињу се Мија и Рана Поморишац и Радосав Станков; они нису били споменути у попису из 1746. године.

Око 1780. године јављаиу се следеће породице: Алексић, Андрејин, Аничин, Артуков, Аџијић (Михајловић), Бајин, Бакалов, Баћанов, Бели, Белобркић, Боканов, Бркић, Болари, Вољани (Фољани, Фољански), Војовићи, Вујичини, Гигини (Гигићи), Глишини, Говедареви. Давидови, Дешини. Димини, Драгонови. Драговићи. Доватови. Дермекови, Ере (Хере, Ерићи. Ерски). Живанови, Живковићи, Живкови, Живатини, Жикићи, Иванови. Ивкови, Играчи, Ја-ковљеви, Јаношеви. Јеркови, Јефтини, Јоанови, Јосимови, Кајганићи, Каракашеви. Кеверишанови, Лазарови, Лазини, Малетићи, Максимови, Манојловићи, Марини, Марјанови, Маркови, Мијајеви, Мијаиличини, Миркови, Нецкови, Николини, Павлови, Паперкесићи, Паркајићи. Пауновићи, Пејини, Петрови, Петручеви, Радивојеви, Радосављеви, Ранитови, Савини, Свиленгаћини. Селини, Слатинчеви. Стојкови. Стојковићи, Стојшићи, Страјинини. Сувачареви, Та-бакови, Тодорови, Трефунови (Треунови), Трлајини, Туцићи, Ћосићи, Цигљареви, Чавини, Шепећани, Шурјанци и Џелатовићи. Од наведених породица пре педесет година (око 1930. године), постојале су ове породице: Алексићи, Аничини, Бели, Белобркићи, Вељани (Фољани, Фољанскови), Војновићи, Вујичини, Гигини (Ги-гићи), Димини, Драганови, Драговићи Доватови, Дермекови (Амиџићи), Ерски (Ере, Петрови), Живанови, Живанкићи, Жикићи, Јеркови, Лазареви, Максимови, Мијајеви, Миркови, Паркајићи, Пејини, Петрови, Радивојеви, Радисављеви, Свиленгаћини, Стојкови, Стојковићи, Стојшићи, Сувачареви, Трефунови (Треунови), Ћосићи и Шурјанци. Породице које се помињу 1930. године (Алексићи, Миркови, Николини, Радосављеви) досељене су касније и то: Алексићи из Арада, Миркови из Боке, Николини из Међе( Пардања) и Радосављеви из Чакова. Из записа у циркуларном протоколу, модошке парохије из периода 1792—1805. године, види се да је 1801. године било у православној парохији 253 дома, 457 брачних парова и 2074 становника. Осим већ поменутих породица налазе се у матичним књигама и следеће:

Антонини, Арађани, Арсини, Бабини, Банови, Богданови, Богићеви, Бировљевим Верлужанови, Весини, Воштинарови, Вукови, Гаврилови, Гајини, Георгијевићи, Глувакови, Грчки, Димитријевићи, Драгоши, Ђуршеви, Ђурићи, Ђуричини, Жаркови, Жебељени, Животини, Живојнови, Зарини, Зелебекови, Јаковићи, Јеремићи, Ковачки, Констатиновићи, Костини, Крачунови, Лонцареви, Мијатови, Милосављеви, Монини, Срачићи, Недељкови, Новакови, Павини, Пантићи, Папићи, Пекареви, Перивојеви, Пиварски, Прендини, Прокини, Пушини, Рађанови, Радованови, Радановићи, Рајићи, Ракини, Ружини, Соколови, Стајини, Стајићи, Старчеви, Стојанови, Ташини, Теодосијини, Томићи, Траилови, Цушини, Удовичини, Фењци, Чернајски, Чикошеви, Чизмашеви, Стеванчеви. Од ових породица пре 50 година постојали су: Арађани, Арсини, Воштинарови (Гајини), Вукови, Гајини, Грчки, Димитријевићи, Драгоши (Стар-чеви), Ђуричини, Жаркови, Жебељани, Животини (Гигићи), Зарини, Зеленкови (Илијини), Јанковићи, Ланцареви (Гађански), Монини, Пиварски, Старчеви, Удовичини (Белобркини), Фењци и Ценејски (Вукови). Међу овима: Димитријевићи, Јанковићи, Мијатови, Пиварски и Чизмашеви, којих има и данас, доселили су се касније.

Седином XVIII века, после насељавања Срба из развојачене поморишко-потиске Војне границе, место је економски веома ојачало о чему нам сведочи број свештених лица, било их је пет, које је село морало да издржава, а и сама општина је морала бити имућна када је сваком свештенику могла да обезбеди по сесију земље (34 јутра). Имамо податак о трговини у Модошу из 1751. године, у коме стоји да је председник Грчког трговачког удружења конфисковао робу модошком трговцу Дима Манојлу. Свакако да је изградња цркве 1746. године доказ економске снаге села; грађена је прикупљеним прилозима од печене опеке, патосана, по-кривена црепом и обложена штукатуром, а иконостас су израдили тада познати сликар Недељко Поповић — Шербан, јерођакон Василије, Георгије и Теодор.

Први Немци се насељавају у Модош већ 1766. године, када је на челу банатске управе био гроф Перлаз, али се о њима веома мало зна.

ОД УВОЂЕЊА ЖУПАНИЈСКОГ СИСТЕМА ДО РЕВОЛУЦИЈЕ 1848—1849.

Када је 1779. године укинута дворска администрација у Банату и обновљен жупанијски систем, цела територија је била подељена на три жупаније: Торонталску, Тамишку и Крашовску. Модош је потпао под торонталску жупанију чије је седиште било у Великом Бечкереку, а срез је био Уј Печ. Ова административна подела имаће значајне последице за даљи развитак Модоша. Српско становништво се узнемирило јер је потпадање под жупанијску управу значило да ће до сада слободни сељаци постали кметови феудалаца. Да не би до тога дошло модошки Срби почињу да се исељавају на Војну границу (Милицију). До исељавања је дошло и у другим местима, али је жупанијска власт исељавање спречила. лако је већина исељеника била враћена, добар део је остао да живи на територији Банатске војне границе.

Политика насељавања Немаца у Банату, нарочито у Модошу, долази до изражаја крајем XVIII века. Пре њих, 1780. насељено је у Модошу неколико мађарских и словачких породица, а 1784. године стиже 14 немачких породица из околних места. Према једном извору.Мађари, Словаци и Немци се насељавају уместо исељених Срба.

На почетну колонизацију Немаца, пресудан утицај је имао загребачки Каптол, који је уместо одузетих имања на подручју Карловачке војне границе, добио имања у Банату 1781. године. Непосредно по преузимању имања, Каптол даје модошко властелинство у закуп Јосефу Керестуриу за 7.306 гулдена годишње. Насељавање Немаца је под управом Каптола све интензивније и њихов се број 1792. године већ повећао за 564. Они су досељени из околних места, а пореклом су били из Елзаса и Лотарингије. Насељени Немци су одвојени у јужном делу места названом Ворстадт са својим кнезом (Рицхтером), те је до тада јединствено место Модош подељено на два места Српски и Немачки Модош, који ће као две засебне политичке општине живети све до спајања 1895. године. Каптол 1795. године гради у центру места католичку цркву. Пре тога, 1792. године изграђена је управна зграда Каптола (сада је то зграда школе у парку, ул. Маршала Тита бр. 99) и економска зграда у истом дворишту (ова зграда је после I светског рата претворена у соколану).

О снажном привредном животу Модоша и његовим везама са занатским и трговачким центрима у Темишвару и Великом Бечкереку, као и са пољопривредницима и сточарима из непосредне околине, која му је у економском погледу гравитирала, говори иницијатива да Модош добије право на одржавање 2 вашара у току године, и то: 24. априла и 3. октобра. С обзиром да се Модош налазио на граници две жупаније, затражено је мишљење и од Тамишке жупаније, која се сагласила да се несметано у ове дане могу одржавати вашари, који су били традиционални од 1788. године. Године 1805. добијено је право на одржавање вашара и на ђан 22. јуна и 24. августа, а 1812. године право на одржавање недељног вашара за чије је одржавање одређен понедељак. У првој деценији XIX века Модош постаје паланка.

За здравствену историју Модоша значајно је то да 1830. године добија апотеку »Код Спаситеља«.

Године 1836. извршен је попис становника у Модошу. Тад је било укупно 3.560 становника, од тога 2.440, право-славних, 1.116 римокатолика и 4 евангелиста. Јевреји се први пут спомињу 1837. године, када је прво дете јеврејске народности крштено у месту. Вероватно да су родитељи дошли са стране, јер до тада нема помена о Јеврејима у Модошу.

У привредном погледу Модош је тада био угледно место са развијеним занатством и трговином. У месту се већ тридесет година одржавају четири вашара годишње, а једном недељно се одржава пијаца, где долазе и трговци из средњег Баната, почевши од Бечкерека и Вршца па до ТемиШвара. Колико је било развијено занатство у Модошу говори повеља (диплома) Фердинанда 1 од 9. фебруара 1837. године, за уједињени еснаф модошких занатлија. Уводни и завршни текст написани су на пергаменту латинским језиком, док су саме одредбе штампане на мађарском језику, на обичној хартији; текст је прошивен заједно са уводним и завршним делом. Међу повељама, које се чувају у Историјском архиву у Зрењанину, ова се разликује по томе, што се у члану 10. уместо сведоџбе, прописује књигу у коју се убележава странствовање (»Френт«) калфиф, у коју су поред времена стажа уписивани подаци и о владању и вештини у овладавању занатом. Ова књижица је претходник данашњих радних књи-жица.

Требало би истаћи да ова повеља не указује само на развијено занатство у Модошу, него на још развијенији привредни и административни живот. Вероватно је да су поједини занати били заступљени са великим бројем мајстора; такоде се може закључити да је овако велик број занатлија захтевао и одговарајуће тржиште, не само у ужој околини, већ далеко шире, те се с разлогом може претпоставити да је ово место било привлачно за купце из удаљенијих крајева, који су допринели процвату занатства. Ако се кроз сећања вратимо мало у прошлост, видећемо да се већ 25 година у Модошу одржавају вашари четири пута годишње, а једном недељно одржавана је пијаца. Из причања старијих становника Модоша, које је аутор ових редова слушао пре десетак година, пијаца се одржавала у данашњој улици Маршала Тита, од зграде Месне канцеларије (некадашње зграде Панчевачке пушке банке филијале у Јаша Томићу) па све до почетка ове улице. Вашари су се одржавали на Вашаришту (данас фудбалском игралишту). Оно је био само централни део, а кола са трговцима су била поређана дуж пута за Чавош (камени пут према граници) улицом ЈНА до православне цркве и улицом Маршала Тита све до завијутка према Чонграду (четврти према граници код Крстура). Због овако развијене трговине у Модошу, почињу свој значај да губе вашари у околним местима, тако да се годишњи вашар, који се одржава у Штефансфелду (касније Шупљаја, сада Крајишник), премешта 1839. године у Модош.

Године 1838. у непосредној близини Модоша, у потесу Расова, јавља се једно ново насеље названо Капталанфалва (владичино село), данас Бусење, чији су становници мадарске народности насељени овде на иницијадвии властелинства — Загребачког каптола. Колонисти су били пореклом из Бачке, које је окупио неки Симеон Галатyик. Планирано је било да се изгради насеље од 20 кућа и да се обезбеди 20 сесија земље (сесија 34 јутра). Касније су се поред Мађара овде населили и Немци, тако да ново насеље 1839. године има 72, а 1842. већ 256 становника. После неколико година мађарско становништво почиње, делом, да напушта насеље, а насељавају га Немци из околине Куле у Бачкој.

Исте, 1838. године, покушали су Бугари из Банатског Двора (Удворнок-а) да се населе у Оређи и 1839. године било их је већ 22 породице, али се Каптол успротивио насељавању, тако да је оно одложено.

У Модошу је, на пропутовању за Беч, боравио српски кнез Михајло Обреновић, после напуштања Србије, 5. новембра 1842. године.

Поштански саобраћај између Модоша и Бечкерека обављао је Каптол својом запрегом једном недељно, а 1839. године, поштански саобраћај прелази у надлежност општине. Од 1846. године, редовно је сваке недеље кочија са поштом одлазила за Бечкерек и доносила пошиљке за Модош и околна села, јер је само Модош имао пошту у околини.

Прва читаоница - мађарска, основана је у Модошу 1836. године ,а касније 1845. године. Број чланова Касине се убрзо увећао, тако да их је 1846. године било 70. Примала су се два мађарска, два немачка и један српски лист. Овако бројном стању чланства, допринело је и то што је 1846. године у Модошу био стациониран један одред хусара.

У периоду од 1831. до 1848. годиде, епидемије, временске непогоде и сточне болести успориле су напредовање села. Споменућемо неке од њих: 1831. и 1836. епидемија колере захватила је, поред неких банатских села и Модош, »али не тако јако као друга места«. О веома чудној клими овог места говори и податак из 1836. године, када је на дан 12. маја пао снег у осам сати ујутро. Исто се догодило и наредних дана, тако да се морало ложити. Штете на усевима биле су огромне, јер се све било смрзло. Следеће године, од новембра па до јануара 1838. године харала је сточна болест; 31. јануара 1838. године десио се земљотрес. Судећи по ценама хране и стоке ,недаће су сустизале становнике Модоша све до 1848. године: 1841. године била је велика суша и несташица хране за становништво и стоку; 8. и 9. априла 1842. године Тамиш је био замрзнут, падао је снег. У ноћи између 17. и 18. јуна је падао град и уништио житна поља у атарима Српског Модоша и Крајишника. Године 1846. касни мразеви уништили су пшеницу и воће, а у лето се појавила голубачка мушица од које је страдала стока. Лето је било веома сушно, приноси су били мали, хране за исхрану становништва, није било довољно. Критична фаза у исхрани становништва наступила је почетком јануара 1847. године, када су трговци довозили, по високој цени жито и продавали га становништву. Властелинство је показало своју себичност - чак је и сламу продавало становништву по високој цени. Повољне климатске прилике у 1847. години омогућиле су. добре приносе пшенице, кукуруза, воћа и винограда.

РЕВОЛУЦИОНАРНА 1848/49. ГОДИНА

За време револуције, 1848/49. године, у Модошу се ништа значајније није догодило. Познато је да је вест о избијању револуције у Пешти 19. марта 1848. године, била са одушевљењем прихваћена од стране мадарског становништва. На Жупанијској скупштини, која је одржана у Кикинди, 30. маја 1848. године, жупанија је издељена уместо ранијих 5 срезова, на три, од којих је један био са седиштем у Модошу. Током Револуције кроз Модош су прошле револуционарне трупе генерала Киша, као и царска војска, али без битке и не наносећи било какву штету месту. У црквеним изворима је сачувана вест да су априла 1849. године два модошка православна свештеника пребегла у Србију, где су остали четири месеца и вратили се после угушења Револуције у Мађарској.

МОДОШ ОД 1849. ДО 1918. ГОДИНЕ

После угушења мађарске револуције, царским потентом од 6. новембра 1849. године призната је српска Војводина под називом »Војводство Србије и Тамишког Баната«, а дужност Шефа преузео је аустријски генерал Фердинанд Мајерхофер, који на руководеће место поставља Немце. У целој Аустрији је заведен полицијски режим и апсолутизам - (Бахов апсолутизам 1849—1859.). У прво време Војводство је било подељено на два повереништва: темишварско-крашовско и бачко-торонталско. На челу повереништва били су покрајински жупани. За време Трећег провизориума, 1853—1867. извршена је административна подела на округе и срезове. Основани су окрузи са седиштем у: Лугошу, Великом Бечкереку, Темишвару, Новом Саду и Сомбору. Сваки округ је био подељен на срезове, а срезови на општине. Сваки округ је имао свој окружни, срез свој срески суд. Темишварски окружни суд био је уједно и Покрајински суд. Осим тога у градовима, који су били седишта округа радили су тзв. царско-краљевски делегирани срески судови, јер је судство 1850. године одвојено од администрације. Великобечкеречки округ обухватао је следеће срезове: модошки, новобечејски, великокикиндски, великосентми-клушти, жомбољски и биледски (последња три налазе се у Румунији). Модошки срез обухватао је територију од 58,5 км2 са 58.036 становника. По броју становника је био веци од великобечкеречког среза који је имао 37.746 становника. У саставу модошког среза било је 40 општина, тако да је то био највећи срез по површини, броју становника и општина, на подручју великобечкеречког округа.

Пошто је после угушења револуције Модош постао значајан административни центар ,требало је успоставити боље саобраћајне везе са административним центрима у Темишвару и Великом Бечкереку, те је средином јула 1850. године успостављена стална поштанска служба на линији Велики Бечкерек— Модош — Темиштвар ,коју је обављао Ђорђе Михајловић. Тада је општински кнез био Тадија Гигић, општински бележник Стефан Марјановић, српски учитељ Јован Фарановић, немачки Јохан Рил и бугарски Деметар Недељов. Модош је у то време седиште окружне санитетске општине за места: Модош, Капталанфалфу (Бусење), Чавош и Штефансфелд (Крајишник), на челу са општинским лекаром. Општински лекар је тада био др Клемент Пинер. Пошто је место било седиште среског суда имало је и адвоката у личности Јулијуса Дерћанфија. Године 1857. у срезу су била 2 места са правом одржавања вашара - трговишта и 42 села ,док је становника било 65.682. Број школске деце се из године у годину повећавао ,тако да је од укупно 434 детета дораслог за школу, наставу похађало 414 ученика; 20 деце није похадало наставу.

После аустро-угарске нагодбе, долази до промене закона о школама, али мађарска и српска школа у Модошу 1868. остају и даље верске школе. Исте године основано је у Модошу Банатско учитељско друштво, које касније мења назив у Модошко учитељско друштво.

Изласком новог закона о општинама, 1871. године, Модош је седиште среза са 18 општина. На територији среза је тада живело 25.570 становника, а срески суд је своју територијалну надлежност протезао на 22 места.

Шездесетих година XIX века долази до промене у националној структури модошког становништва. После неколико неродних година, српско становништво почиње да се исељава. У прошлости Модоша, остао је записан период од 1860—1863. године под именом »гладне године«, тада је услед временских неприлика малих приноса и појаве филоксере, која је формално покосила модошке винограде, српско становништво почело да продаје у бесцење своја имања Немцима и да напушта место. Овај процес расељавања убрзао је један велики шпекулант, Петар Нинковић, гимназијски професор у пензији из Новог Сада. Он долази у Модош код свога пашенога Алексе Бркића, купује јефтино српска имања и уз добру зараду препродаје их Немцима који долазе из Бачке. Тако се земља која се налазила у власништву Срба преполовила. У записнику црквене општине модошке од 8. маја 1866. године пише... « од предње бивших 150 Српских сесија сад једва да има у Српским рукама 60—70 сесија«. Нинковић је тада откупио око 100 јутара земље и после њене продаје отишао је из Модоша.

Насељавање Немаца из Бачке је за њих било врло корисно, јер су тамо земљу продали скупо, а овде су је од Нинковића куповали далеко јефтиније. До доласка Немаца, била је у Модошу једна политичка општина. Када су Немци 1872/73. године, постали бројно и економски јачи, извршена је подела на немачку и српску општину. У време деобе општине бележник је био Владимир Стојковић, а општински кнез Александар Николајевић.

Године 1876. извршено је, у смислу закона, рангирање општина на основу којег је Српски Модош сврстан у велике, а Немачки Модош у мале општине.

За даље развој привреде у Модошу значајно је добијање телеграфа, који је почео да ради 1873. године. Исте године јула, августа и септембра месеца у Модошу хара колера, која односи бројне животе.

Према попису, који је извршен у Торонталској жупанији, 1872. године, радиле су 223 школе. Од тога броја било је 135 верских и 88 општинских школа. Општинске школе су припадале народностима и било их је: 20 мађарских. 52, немачке, 35 српских, 29 румунских, 4 хрватске, по 3 бугарске и словеначке школе. У модошком срезу било је укупно 25 школа и то 19 црквених и 6 општинских школа.

Новчарство се у Банату после нагодбе, 1867. године, развија бржим темпом него што је то био случај у претходном периоду. Концентрација домаћег капитала била је скромних размера. Модошка штедионица, која је основана 1876. године, заправо 26. 12, 1875. године, имала је 200 акција, чија је вредност била 100; Основни капитал је био 20.000, а чисту добит је 1879. године остварила у висини од 5.102 форинте. Статут је донет 31. 3. 1878. године. Крајем XIX века, она се за кратко време гаси, а 1901. године се поново јавља као Модошко кредитно удружење. После Срба, штедионицу оснивају Немци 1882. године. Она се 1898. године проширује у банку, а од 1907. године постаје филијала Панчевачке пучке банке у Модошу.

Српска књижница и читаоница основана је у Модошу 1876. године. Из докумената Читаонице који су сачувани, види се да она прераста 1895. године у Граданску читаоницу, чији су чланови трговци, занатлије и чиновници. Располагала је са више стотина књига из области белетристике, историје, пољопривреде, занатства и трговине. Радила је све до 1944. године.

Прва вест о социјалним, гибањима у Модошу потиче из 1876. године. Радници, који су радили на изградњи насипа на Тамишу, због неповољно склопљеног уговора напустили су посао и отишли у јужни Банат да раде под повољнијим условима.

Из статистичких података за 1878. годину види се да је Српски Модош имао 547 кућа и 2.789 становника. Атар је обухватао 4.999 катастарских јутара оранице, 93 кј, баште, 613 кј. пашњака, 196 кј. винограда. Укупно је било 5.874 каатстарских јутара. Стоке је било: коња 476, говеда 531, свиња 1.340 и оваца 309.

Тада је у Српском Модошу био кнез Сима Жебељански (Жебељан), општински бележник је био Ђорђе (Георг) Манојловић, лекар др Виктор Буоц, бабица Елеонора Бауер, апотекар Сигисмунд Исовић, ветеринар Стефан Собослаи, поштар Александар Лукинић, телеграфиста Едуард Телнер, свештеник Димитрије Петровић. Црква је саграђена 1700 .године, а матичне књиге су. почеле да се воде 1779. године. Школске деце дорасле за школу било је 143, а школу је похађало редовно 72 детета. Учитељи су били: Бењамин Петровић и Јован Фарановић, који је тада био већ у пензији. Цланови школског одбора били су: Лука Мијајев, Александар Николајевић и Арон Стојковић. Саобраћај се редовно одвијао на још раније успостављеним поштанским линијама: Модош — Темишвар — Велики Бечкерек — Дета. Пијаца се одржавала два пута недељно, као и данас средом и суботом. Годишњи вашари, одржавани су у дане, који су још почетком IX века били утврђени као дани за вашар и то: 25. марта, 23. јуна, 24. августа и 26. октобра. Занатлија је било 68, а трговаца 10. Модошки срез је тада обухватао 49 општина са 68.732 становника. Срески начелник је био Стеван Лебановић, подначелник Владимир Пауновић, а срески лекар је био др Леви Адолф.

Немачки Модош је имао атар од 3.566 к јутара. Становника је имао 1.483, а кућа за становање 231. Становници немачког Модоша имали су: 304 коња, 404 говеда, 296 свиња, и 248 оваца. Општински кнез био је Кауш Михаљ, бележник Стојковић Владимир. Црква је изграђена 1796. Свештеник је био Игнац Луначек, а матичне књиге се воде од 1792. године. Школске деце је било 263, редовно је похађало наставу 251 дете. Учитељи су били: Остри Андраш, Крахтус Венцел. и Павањ Миклош. Општински лекар је био др Виктор Буоц, бабица Ретингер Ева. Немачки Модош није имао главних путева већ је споредним путевима саобраћао са околином. Пијаце и вашари одржавани су истовремено када и у Српском Модошу. У месту су три трговца имала своје радње, а занатлија је било 30.

Српска Читаоница, која је већ радила, није могла да задовољи културне потребе места. Забаве није било довољно, те је 1878. године основана Мађарска касина, која је имала 78 чланова.

Нагли развој привреде у Торонталској жупанији, захтевао је и развој саобраћајних веза са осталим деловима земље. До овога времена, једини град у Жупанији, који је имао »везе са светом« била је Кикинда, која је железницом била везана за Будимпешту и Темишвар. Остали делови жупаније, на челу са великим Бечкереком као седиштем Жупаније, били су без железнице. Зато је делегација Торонталке жупаније била 1879. године код председника владе и министра саобраћаја, који су подржали захтев жупаније за изградњу пруге Кикинда — Велики Бечкерек. Ова пруга је пуштена у саобраћај 1883. године. Велепоседници, коиј су водили политику Жупаније, стали су на становиште да се после изградње ове пруге изгради пруга Велики Бечкерек — Модош — Пардањ (Међа), затим пруга Сечањ — Велика Маргита и на крају пруга Велики Бечкерек — Панчево. Давањем оваквих приоритета у изградњи железнице, велепоседници су јасно изразили своје интересе. Њихов је циљ био повезивање имања са великим потрошачким центрима ван Жупаније, првенствено са Темиштваром, а затим са осталим деловима Угарске. За изградњу пруге основано је Акционарско друштво торонталских железница, чијој су оснивачкој скупштини одржаној 5. 11. 1887. године присуствовали и представници Српског Модоша. На тај начин су створени услови за градњу пруге, која ће бити пуштена у саобраћај 1889. године.

Оснивање добровољног ватрогасног друштва везано је за потребу да се становништво заштити од пожара. лако је место за собом имало већ пола миленијума постојања, организоване противпожарне заштите није било. Често се страдало од ватрене стихије, са којом су се становници неравноправно носили јер нису имали ни справа нити су били обучени за њено спутавање. Почетком 1880. године, покренута је у јануару месецу иницијатива за оснивање ватрогасног друштва, те је у ту сврху одржана забава (бал), од чијег су прихода покривени организациони трошкови. Друштво је основано 7. септембра исте године ,са 40 ватрогасаца.

Следеће, 1881. године, становници Модоша приступају решавању другог важног проблема — заштити од поплава. Тамиш је сваког пролећа наносио огромне штете, доносећи глад, беду и болести. Тада је основана Тамишко-бегејска водна загдруга, која почиње са регулисањем притока Тамиша и изградњом насипа.

После укидања еснафа у Аустро-Угарској, стварају се занатска удружења. Једно удружење је и у Модошу почело са радом 1884. године, уместо раније Занатске задруге. Исте године је основана и Занатска школа у Модошу, која је 1906. године имала 71. ученика.

Први артерски бунар добио је Српски Модош 1885. године и од тада се у многоме побољшавају здравствене прилике у месту.

Крајем девете деценије XIX века, Модош добија штампарију, коју је отворио 1. маја 1888. године Аугуст Цајер. Он издаје од 12. маја први лист у историји Модоша »МОДОШКЕ НОВИНЕ« (Модосцхер Зеитунг) на немачком језику као недељни лист. У тим новинама, мада веома ретко и штуро, налазимо вести из самог места. Оне су имитирале велике листове и обавештавале своје читаоце о догађајима у свету и интригама у високом друштву. Касније, у периоду 1892—1900. године лист мења назив у »МОДОШ I ОКОЛИНА« (Модос ес видеке), а од 1980—1918. године излази под називом »МОДОШ«. Лист је излазио на немачком и мадарском језику од 1892—1918. године. Касније 1908. године штампарија мења назив у »ПАТРИЈА«. Штампа мађарски привредни недељник »Модош«, који почиње да излази 1908. године, а 1920. слави дванаестогодишњицу излажења.

Село је из године у годину било све веће, те се указала потреба да се дају називи улицама, које су коначно 1888. године добиле своје називе. Повезивање Модоша са привредним центрима наставило се 1889. године, када је завршена пруга Велики Бечкерек — Модош — Темишвар. Свечаност пуштања у саобраћај одржана је 4. маја 1889. Исте године прорадила је прва циглана, која је производила 2,000.000 цигала годишње. Почетком 1889. године подигнуто је шетилиште са 168 дрвета липе, кестенова и смреке. То је шеталиште подигнуто у близини пута пре-ма Тамишу .Повећана је производња пшенице захтевала је и њену бржу прераду, те је 1892. године основан »Први модошки парни млин« са парном машином од 110 коњских снага и капацитетом за млевење од 180 вагона годишње. Млин је 1893. године запошљавао 24 радника.

После успеха на привредном пољу, јављају се жеље за унапредењем образовања и културе. У то време, почетком десете деценије XIX века, Модош има само две верске школе и за даље образовање није било могућности у месту, те су само имућнији могли школовати. Покреће се иницијатива за отварање средње школе — граданске школе, коју ће финансирати држава. Мушка грађанска школа је почела са радом тек 1913. године.

На културном пољу јављају се прве иницијативе за стварање сопственог аматерског позоришта. Интересантно је поменути да су гостујућа позоришта у Модошу имала бројну и захвалну публику. Први подаци о гостовању позоришта су из 1867. године, када је овде гостовало Српско народно позориште, а после њега овде гостују. разне позоришне трупе које приказују позоришна дела и оперете на мађарском и немачком језику. Тако је 1888. године гостовало позориште Лујзе Кестлер са оперетом »Слепи миш«, која је у то време била веома популарна. Модошки љубитељи позоришта оснивају 1893. године аматерско позориште.

До 1893. године улице су биле поплочане опеком, а тада се уместо опеке улице асфалтирају. До пре неколико година могла се видети, на крају неких улица у центру, месингана табла уливена у асфалт на којој је писало име извођача радова. Исте године основана је и Урбаријална општина у Модошу.

Прво забавиште је основано 1894. године, када је по једно отворено у Српском Модошу и Немачком Модошу. Наредне 1895. године укида се настава на немачком и бугарском језику у народним школама, а уместо њих се уводи мађарски језик.

Одлуком мађарског министра унутрашњих послова укидају се као посебне општине Српски и Немачки Модош и отвара се јединствена општина Модош.

Године 1896. Торонталска жупанија подиже у Модошу. Санаторијум — болницу за умоболне који су оболели од трахоме. Изграђена су три павиљона, који су могли да приме 80-120 болесника. Лекари су били: од оснивања, општински лекар др Виктор Буоц до 1907, а у периоду 1907-1924. био је др Калман Сома. Исте године је изграђена и раскошна зграда општине у коју су смештени срески суд, среско начелство и пореска управа, Место је тада укључено у телефонски саобраћај.

Железничка пруга Модош — Темишвар пуштена је у саобраћај 30. јула 1897. године. Иницијативу за изградњу ове пруге дао је барон Федор Николић од Рудне, 1892. године. Концесија је добијена 1895. године и изградња је одмах започела. Ова пруга је Николићев велепосед повезивала са потрошачким центром у Темишвару и омогућавала лакши саобраћај са седиштем среске власти и суда у Модошу.

Модошка Српска штедионица настаје 1900. године, а настала је 1875. године. Под овим именом ради од 1905. године, када мења назив у Модошка српска пољопривредна штедионица. Ликвидирана је 1913. године, када се интегрише са Српском штедионицом акционог друштва у Темишвару (основана 1911. године), која је у Модошу отворила своју филијалу. Приликом интеграције наследила је Темишварска штедионица све менице и штедне улоге.

Млекарско удружење у Модошу оснива се 26. јула 1903. године. Она се поред откупа млека и производње млечних производа бавило и извозом јаја. Удружење је увозило приплодну стоку. Пословало је на бази акционарског предузећа. На крају 1913. године имало је 203 члана који су имали 614 удела.

Модошко вежбачко друштво основано је 30. априла 1905. године.

Године 1905. почели су радови на продужењу и улепшавању српске православне цркве у Модошу. Црква је највише добила унутрашњим уређењем. Сликар Стеван Алексић, који је тада већ живео у Модошу, насликао је иконостас и фрескама је украсио свод цркве. Свечаности када је освећена црква, присуствовали су највиши представници православне и католичке цркве из Темишвара, као и представници жупанијске и среске власти. Тада је гостовало и Српско народно позориште из Новог Сада, које је у сали хотела »Загреб« приказало »Ђидо«.

Исељеничка грозница, која је крајем прошлог и почетком XX века захватило становништво Жупаније, одразила се се и на Модош из којег се 1906. године исељава у Америку 40 породица.

Крајем прве деценије XX века Модош се ослобада последњих трагова феудалног поретка Властелства загребачког каптола, који је 1909—1910. године, био присиљен да ликвидира своје поседе у Банату, па и у Модошу. Према једном извору део средстава од земљишта уступљен је за градњу католичке цркве, која је почела да се гради 1910—1911. године, а завршена је потпуно тек 1924. године. Триптихон у овој цркви радио је 1924. године Васа Поморишац, академски сликар, рођен у Модошу и ученик Стевана Алексић.

Модош почиње да ужива благодети цивилизације од 1911. . године када је прво уведено плинско осветлење, а почетком 1912. године почиње постављање електричне мреже и електричних сијалица. Средином јануара 1912. године било је већ 200 сијалица на улицама, до средине године постављено је још 100, тако да је модошке улице осветљавало 300 сијалица. Власник електричне централе био је Тома Матановић, у чијем власништву електрична централа остаје до 1927. године, када постаје власништво инг. Келбаха.

После двадесет година ишчекивања, коначно је 1913. године, Модош добио Грађанску школу коју су у прво време могла да похађају само деца мушког пола. Први директор био је Дудаш Јожеф. Према писању локалног листа »Модош«, још 1912. године је овде почела да ради, приватна женска Грађанска школа, коју је водила професорка Немет, рођена Реттнер Илона. Ова је школа имала и интернат (васпитни завод). Исти лист доноси, у броју од 1. јуна 1913. године вест, да је Министарство одобрило државну помоћ овој школи ретроактивно и за школску 1912/13. годину и да су сведочанства издата од стране ове школе изједначена са сведочанствима државних школа. Мушка грађанска школа је имала у просеку 120 ученика. Настава се до 1919. године изводила на мађарском, а од 1919—1924. на немачком језику.

За време I светског рата место је било поштеђено разарања. Рат се осетио, у прво време, само по одласку за војску способних мушкараца у рат. Националности су имале коректно држање, само су се Немци осионо понашали, подвргавали су Србе подсмеху и претили уништењем свега што је српско. Срби су се веома уздржано понашали не дајући повода за провокације, показујући у тим ратним данима велику разборитост. Ипак се догодио један случај који је једног младог човека одвео у затвор. Сава Поморишац ,младич од 16 до 17 година, налазећи се ван Модоша, писао је свом брату Васи Поморишцу, потоњем академском сликару, да ће српска војска победити и »да ће за кратко време доћи Срби да нас ослободе«. Пошто је то било написано на дописници, цензура је прочитала и Сава Поморишац је био ухапшен и осуђен на 2 године затвора.

За време рата економско стање становништва се погоршало: мушкарци, способни за рад, отишли су на фронт, а жене и деца привредују. Животне намирнице из дана у дан постају све ређе и скупље. Власт максимира жене и одређује количину намирница која је могла да остане домаћинству за живот. Будући да је власт веома мало остављала становништву за исхрану, а остало одузимала — реквирирала за потребе војске, становништво почиње да склања намирнице у за то изграђена склоништа.

Током 1917. године, у Модошу је била стационирана једна артиљеријска јединица, чији се официрски кадар веома коректно односио према Србима, а њихов лекар др Роса, по народности Чех из Прага, бесплатно ие лечио народ и отворено експонирао као приајтељ Срба. По одласку на фронт Др Роса се дописивао са протом Иваном Алексићем.

Према сачуваним подацима у Домовном протоколу Православне цркве у Модошу, у рат је отишло 278 Срба, односно 20% или сваки други мушкарац. Од тога броиа 22 су погинула или умрла од последица рањавама или болести. У ропство је одведено, већином руско, 68 Модошана. За време рата је у Модошу било руских заробљеника. који су били размештени по имућнијим кућама да обављају пољопривредне послове. Прота Алексић даје његову карактеристику овим речима: »Многи су међу њима били вешти у разним занатима. По природној интелигенцији, они, мора се рећи, нису били ни у чему на нижерн ступњу од наших сељака, него су их чак и надмашивали. Осим тога били су, и ако мање вредни од на-ших, но већином мирни Ијуди и поштени. У почетку су долазили на богослужење... али им је власт забранила. Та је забрана подигнута после неког времена, када су они... такорећи већ отпадници... и они постали касније исто тако немарни, као и сами верни овдашњи«.

Крајем рата, повлачећи се пред српском војском, у Модошу је била стационирана једна немачка јединица, део Макензенове војске. Боравила је око две недеље. Војска је била, иако је већ владало расуло, веома добро опремљена. За овом војском је ишао и њен плен, ситна и крупна стока, опљачкана у Србији и јужном Банату.

ПОБУНА У МОДОШУ 1918.

Порази аустро-угарске војске крајем 1918. године, повратак војника са фронта и неких заробљеника који шире идеје Октобарске револуције, стварају у Банату повољнију климу за обарање постојећег и стварање новог — демократског поретка. Радничка класа захтева побољшање свога материјалног положаја, а аграрни пролетаријат у селима тражи укидање велепоседа и поделу земље онима који је обрађују.

Револуција је прво избила у Будимпешти, 31. октобра 1918. године и под притиском револуционарних маса долази до образовања Централног народног већа Мађарске, које је формирано од представника грађанске левице и представника социјалдемократа. Циљ овог Већа је био да се у данима распада двојне монархије, спасе национални и социјални интегритет Мађарске. По узору на Централно веће, формирају се народна већа у целој држави. У Темишвару је истовремено основано Банатско народно веће за три жупаније: Тамишку, Торонталску и Крашосеверинску. Ово веће је прогласило и Банатску републику, на челу са др Ротом, која је обухватала територије поменутих жупанија.

Због револуционарног расположења маса и покушаја да оне саме реше националне и социјалне проблеме, Банатско народно веће одговара на то увођењем Преког суда 5. новембра 1918. године. Преки суд је судио онима који су »чинили злочине који угрожавају личну и имовинску безбедност«. За извршење пресуда Преког суда и за очување постојећег поретка, Банатско народно веће образује плаћеничке одреде војника који се истичу суровим гушењем побуна.

Вест о избијању револуције у Будимпешти, раширила се као пламен у Модошу већ 1. новембра 1918. године. Тада се у месту већ налазио већи број војника - повратника, који су поборници остваривања идеја Октоборске револуције, такође се јављају и »зеленокадровци«, који са одушевљењем прихватају нове идеје. Међу војницима који су се тих дана вратили са фронта налазио се и модошки кројач Александар - Шандор Кнежевић. Он је око себе окупио неколицину Ијуди кој ису бил одушевљени идејама које им је он изложио. Међу истомишљеницима се налазио и стриц Кнежевићеве жене - Лаза Ђаковачки, земљорадник, који је од раније у месту био познат као присталица социјалитсичких идеја. О Лази Ђаковачком прота Иван Алексић, свештеник модошки (брат сликара Стевана Алексића), каже: »Лаза Ђаковачки, био је човек немирна духа и пун назора социјалистичких«.

Прва акција војника -повратника с фронта и »зеленокадроваца«, била је скидање мађарског грба са зграде основне школе, а сутрадан су уништили слике владара и слике из мађарске историје. Као вође овог покрета истичу се: Александар Кнежевић и Лаза Ђаковачки. Они су за себе придобили и већу групу младих Ијуди који су били извршиоци њихових замисли. То су били: Влада Мијајев, Коста Пиварски, Лука Амижић, Шандор Шурјанчев, Васа Ђаковачки, Јоца Гађан, Васа Радивојев, Миле Радивојев, Арађан Среја, Суварчев Жива, Жикић Пера и Арађан Мата. Ова група захтева поделу општинског жита сиротињи, која је тих дана већ почела да гладује.

У том циљу, Лаза Ђаковачки се обраћа модошкој општини са захтевом да се жито подели сиротињи. Општина, која је располагала резервама жита за случај глади, да би га сачувала, упути Ђаковачког да узме жито остављено за исхрану војске, које је било у магацину трговца Вењамина Папа. Ђаковачки је са својим истомишљеницима отворио магацин и на дан 4. новембра 1918. године почео да дели жито сиротињи. Свака сиротињска породица добила је по 1 метар (100) кг жита по члану породице бесплатно.

Истога дана, када је Лаза Ђаковачки почео да дели жито сиротињи, (4. новембра), у Модошу је образовано Народно веће, састављено од представника свих националности које су живеле у месту. За председника Већа изабран је др Адмет Геза, адвокат. Народно веће је образовало и Народну гарду у коју су ушли и сви напредни наведени истомишљеници Лазе Ђаковачког. Упркос образовању нове власти, Лаза Ђаковачки наставља поделу жита сиротињи.

Народно веће је по свом конституисању почело да делује. Уклонило је са положаја омрзнуте чиновнике општинске управе: побележника Ањожа и писара Раковицку. Лаза Ђаковачки се не задовољава овим потезима Народног већа, већ захтева радикалније захвате. Он тражи да се ухапси још и писар Фендлер због наводне проневере, условљавајући то смењивањем све месне власти и спаљивањем грунтовнице.

Заплашени одлучним ставом Ђаковачког, неколицина модошких трговаца, на челу са Херманом Краусом (његова је била зграда у којој је сада Земљорадничка задруга), затраже војну помоћ из Темишвара. Краус је био највише заплашен револуционарним врењем у Модошу. Плашио се да му не буде уништена имовина, као што се то неколико дана раније догодило у Неузини са његовим тамошњим житним магацинима које је народ провалио и жито поделио. Због тога он инсистира на брзом доласку темишварских најамника.

Увече 7. новембра стиже у Модош 50 војника из Темишвара, који после договора са Краусом, почињу са хапшењем чланова Народног већа и других лица која су имала учешћа у акцијама Лазе Ђаковачког и његових следбеника. Председник Народног већа, адвокат др Геза Адмет, се дан раније уклонио из места. Предпоставља се да га је Краус известио да се уклони како га војници не би ухапсили. Пошто су сви учесници ових догађаја били ухапшени, прота Иван Алексић, иначе личност од ауторитета, покушава да их спасе. На његово заузимање пуштени су 10. новембра из затвора: Влада Мијајев, Лука Амижић, и Перко Транкулов, а сутрадан, 11. новембра, пуштен је и Шандор Кнежевић, док су Лаза Ђаковачки и Бранко Делић, трговачки помоћник, задржани у затвору и касније поведени пут Темишвара.

На путу за Темишвар, на позив Спахилука у Рудни да тамо угуше побуну ,војници се упуте овом месту и када су већ били на прилазу, без икаквог повода и судске пресуде, убију Лазу Ђаковачког, а Бранка Делића пошто су га претходно опљачкали, пусте да се врати у Модош. Тако је угушена буна у Модошу.

--Филип ツ 20:41, 15. јул 2006. (ЦЕСТ)