Разговор:Свође

Први поднаслов

Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. --Vl 00:30, 18. октобар 2006. (CEST)

Слика Свођа за Vl за употребу на Вики. Bamby

http://sr.wikipedia.org/wiki/Слика:Svodje-800x600.jpg — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Bamby (разговор • доприноси) | 18:30, 13. новембар 2006.‎

Из текста о селу

Цео следећи текст је извучен из текста о селу и требао би ићи део на чланак Лазарице а део на изворник.

Лазарице

У времену од Лазаричког петка до Распетог петка (недеља дана), група од 6-7 девојака - некада и 5 девојака - ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом улазиле у авлију. Вођа први напред улази, а у дворишту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену вођа групе са домаћином пије ракију. Вођа је скупљао бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом у току лета враћала услуга у жетви или окопавању кромпира. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора где је девојкама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача. Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.

Свођанске лазарице су ишле по селима: Свође, Алексине, Мезграја, Мало и Велико Боњинце. Девојке су као лазарице су певале од Лазарачког петка до Распетог петка (једна недеља), а као краљице (током тројничке недеље) од Спасовдана до Тројице – у месецу јун.

Лазаричка ношња: на глави самија, опасане вутаром (памучна), са јелечићима од памука: има са дуплом алаџом. По казивањима старијих људи, лазарице су биле и у времену око 1897. године. Окитене златним огрлицама, лазарице су запевале кад су ушле у двориште (авлију), док је вођа добио кафу и ракију.

“Ова кућа богата
са деца мушка
са 200 овце сас јагањци
са 20 козе и јарићи”

(по две и две певају, а две шетају)

“Ова кућа богата
1000 оваца са шарени јагањци
орач оре равно поље
два волова два ергена”.

По Милунки Анђелковић, која је била у лазарицама од 1925. до 1934. године, певале су се и следеће песме:

За ловце се певало:

“Мори млада буковице
куде ти је млади бујко
млади бујко у совиље
у совиље код терзије
да ми кроји антерије
и подл’ги бојелеци
нела’з, нела’з бујковице
кад је Бујко у совију
сто ће пушка на чивију”.

За младе невесте и момке се певало:

“Два се млади огледују
у шарено огледало
чије лице поубаво
дал момачко ил невестињино
момачко лице поубаво
невеста се наљутила
па се дигне у Београд
да јој купи бел помад
да лице избарабе
да се невеста
више нељути.”

Мушкој деци се певало:

“Изникал струк гороцвет
у мајкини равни двори
није мајке струк гороцвет
него је мајке мили синко
мајка му приђе
дал да га пољуби
дал да га пробуди
несвидело јој се да да га пробуди
већ га само пољуби”.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник JustUser (разговор • доприноси) | 22:04, 29. октобар 2007.‎