Razgovor:Svođe
| Ovo je stranica za razgovor na kojoj možete da predlažete izmene u vezi sa člankom. | |||
| Pravila sadržaja
|
||
Prvi podnaslov[uredi izvor]
Izvorni tekst za Vikipediju napisao Miroslav Mladenović, Vlasotince. --Vl 00:30, 18. oktobar 2006. (CEST)
Slika Svođa za Vl za upotrebu na Viki. Bamby
http://sr.wikipedia.org/wiki/Слика:Svodje-800x600.jpg — Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik Bamby (razgovor • doprinosi) | 18:30, 13. novembar 2006.
Iz teksta o selu[uredi izvor]
Ceo sledeći tekst je izvučen iz teksta o selu i trebao bi ići deo na članak Lazarice a deo na izvornik.
Lazarice[uredi izvor]
U vremenu od Lazaričkog petka do Raspetog petka (nedelja dana), grupa od 6-7 devojaka - nekada i 5 devojaka - išla je od kuće do kuće i pevala obredne pesme, vezane za domaćinstvo, polje, ukućane i za lični život u porodici. Grupu je vodio muški vođa, mahom neko od starijih ljudi iz sela. Devojke su sa vođom ulazile u avliju. Vođa prvi napred ulazi, a u dvorištu ih dočekuje domaćica sa odobrenjem za pesmu. Dve ili tri devojke su pevale, dok su ostale šetale po dvorištu tokom pesme. U međuvremenu vođa grupe sa domaćinom pije rakiju. Vođa je skupljao bakšiš: 2 do 3 jaja za pesmu, po jedan groš za pesmu. Devojke su kasnije sa vođom to podelile. Kao „dug“ za vođenje se vođi potom u toku leta vraćala usluga u žetvi ili okopavanju krompira. On se lazaricama često zahvalio u toku nekog letnjeg vašara ili sabora gde je devojkama plaćao da odigraju po koje kolo uz muziku narodnog svirača. Lazarice su postojale u svim selima brdskoplaninskog dela u vlasotinačkom kraju sve do posle Drugog svetskog rata kada je dekretom tadašnje komunističke vlasti bilo zabranjeno da se peva u Lazaricima, jer se smatralo da to ima veze sa religijom, koja je prema komunističkom jednoumlju bila „opijum za narod“.
Svođanske lazarice su išle po selima: Svođe, Aleksine, Mezgraja, Malo i Veliko Bonjince. Devojke su kao lazarice su pevale od Lazaračkog petka do Raspetog petka (jedna nedelja), a kao kraljice (tokom trojničke nedelje) od Spasovdana do Trojice – u mesecu jun.
Lazarička nošnja: na glavi samija, opasane vutarom (pamučna), sa jelečićima od pamuka: ima sa duplom aladžom. Po kazivanjima starijih ljudi, lazarice su bile i u vremenu oko 1897. godine. Okitene zlatnim ogrlicama, lazarice su zapevale kad su ušle u dvorište (avliju), dok je vođa dobio kafu i rakiju.
“Ова кућа богата са деца мушка са 200 овце сас јагањци са 20 козе и јарићи”
(po dve i dve pevaju, a dve šetaju)
“Ова кућа богата 1000 оваца са шарени јагањци орач оре равно поље два волова два ергена”.
Po Milunki Anđelković, koja je bila u lazaricama od 1925. do 1934. godine, pevale su se i sledeće pesme:
Za lovce se pevalo:
“Мори млада буковице куде ти је млади бујко млади бујко у совиље у совиље код терзије да ми кроји антерије и подл’ги бојелеци нела’з, нела’з бујковице кад је Бујко у совију сто ће пушка на чивију”.
Za mlade neveste i momke se pevalo:
“Два се млади огледују у шарено огледало чије лице поубаво дал момачко ил невестињино момачко лице поубаво невеста се наљутила па се дигне у Београд да јој купи бел помад да лице избарабе да се невеста више нељути.”
Muškoj deci se pevalo:
“Изникал струк гороцвет у мајкини равни двори није мајке струк гороцвет него је мајке мили синко мајка му приђе дал да га пољуби дал да га пробуди несвидело јој се да да га пробуди већ га само пољуби”.
— Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik JustUser (razgovor • doprinosi) | 22:04, 29. oktobar 2007.