Разговор:Тринаестојулски устанак/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Molim vas izbristite „pod rukovodstvom KPJ” sto nije tacno, drzimo se istorijske istine a ne komunisticke propagande. 13 julski ustanak je bio opstenarodni ustanak.--Brdjanin60 (разговор) 18:24, 1. април 2011. (CEST)

Како први у Европи? Шта би са 7. јулом? — Обрадовић Горан (разговор) 16:16, 22. октобар 2008. (CEST)

Акција Рађевачке партизанске чете, под командом Жикице Шпанца, изведена 7. јула 1941. године у Белој Цркви, се сматра почетком устанка у Србији. Устанак је тек тада почео да се развија, а тек током августа и сепетмбра је добио праву размеру устанк. Тринаестојулски устанак је изазвао „ланчану реакцију” и за само неколико дана дигла се на ноге читава Црна Гора. Тако да се слобдно може рећи да је први и највећи у окупираној Европи 1941. године--Pinki (разговор) 08:10, 24. октобар 2008. (CEST)

Захваљујем на објашњењу. Предлажем да се то објашњење стави у фусноту. — Обрадовић Горан (разговор) 02:31, 28. октобар 2008. (CET)

Шта је било 13. маја на Равној Гори? А и устанак у Херцеговини је почео раније. Чланак је написан у комунистичком духу. Зашто се не помињу људи који су касније припадали четничком покрету, рецимо Павле Ђуришић и Бајо Станишић?--СММ (разговор) 22:50, 3. фебруар 2009. (CET)

Текст наравно није у комунистичком духу, то је бар јасно. Констатација о Првом ВЕЛИКОМ је исправна, с тим што треба напоменути да је и пре тога било покушаја да се подигне устанак. Наравно, као источар, саветујем вам да пађљиво раздељујете појмове УСТАНАК, ПОБУНА, БУНА, ОРУЖАНА АКЦИЈА--тиосав (разговор) 13:55, 13. фебруар 2009. (CET)

Тиосаве, преузећу пост од колеге: Према тексту који је писао Петар Морача пуковвник ЈНА за Енциклопедију Југославије 1982 каже:

Курсом на чишћење БиХ од српског становништва, који је убрзо био озакоњен разним антисрпским одредбама око 1,300.000 припадника српског народа — од укупно 2,850.000 ст. БИХ — стављено јр ван закона. Поред масовног протеривања у Србију, крајем маја и првих дана почела семасовна хапшења и убијања. Да би избегло уништавање становништво је почело да се склања у планине, а почетком јуна у источној Херцеговини, дошло је до оружаног отпора усташама, који је после напада Немачке на СССР примио карактер устанка, а затим је интервенцијом италијанских трупа, првих дана месеца јула, доживео осеку.

Све је то тачно што је Перо Морача написао, али ниједне озбиљн борбе није било за све то време. Људи су се наоружали и поставили сеоске страже. Једина борба била је код Гацког али са свега 1 рањеним уусташом. У томе је разлика. У Македонији је такође у околини Кичева дошло до побуне, али то није био устанак.

Из вашег излагања изводим закључак да је разлика у броју жртава. Нисам сигуран да је тако. Као што ниасм сигуран да је био 1 рањен усташа. --СММ (разговор) 14:47, 13. фебруар 2009. (CET)

Национални устанак

После Априлског рата 41. унук краља Николе Петровића принц Михаило Петровић је заједно са члановима југословенске амбасаде у Паризу био зараобљен и спроведен у немачки логор код Франкфурта. Италијани га тамо налазе и траже од њега да пође на Цетиње и преузме црногорски краљевски престо. Принц Михаило одбија ову италијанску понуду. Главни разлог за дизање устанка у Црној Гори је проглашење Краљевине Црне Горе, 12. јула 41. на Цетињу од стране Италијана и зеленаша. У ноћи 12. и 13. јула 41. долази до устанка. Ово је пре свега био национални устанка а не комунистички, јер главни покретачи целог устанка су народни прваци, као и у стара времена. Национално вођство устанка се обратило народу преко народних првака, а не преко чланова КПЈ. Национални прваци су позвали народ да се дигне устанак против Италијана, и то путем народних зборова или племенских скупштина на старински начин како је то од вајкада рађено по Црној Гори а и Србији. Народу је тада било јасно да проглашење Краљевине Црне Горе од стране окупатора има за исти циљ као и стварање Велике Хрватске, Велике Мађарске, Велике Бугарске и Велике Албаније и то на штету српског етноса, којег је требало на тај начин контролисати као непријатеља Трећег рајха.

Прва ствар која је предузета од стране народних првака је било стварање народне војске, а њу су имали да оснују непредати официри и жандарми. Та народна војска је стварана по срезовима, а преко срезова по сеоским општинама. Главне устаничке старешине ове народне војске су били пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Рудолф Перхинек, капетан Јаков Кусовац, Милан Бандовић. До краја јула национална (народна) војска је ослободила већи део Црне Горе, осим Цетиња, Подгорице, Никшића и Бара. Ослобођен је Стари Рас и то берански, бјелопољски и део сјеничког среза.

Италијани када су кренули у гушење устанка употребили су 7 својих дивизија и 2 албанске. Ђуришић је тада држао фронт према Рожајама, Лашић на Чакору, Бајо Станишић на западном фронту, а Бандовић према Пештеру. Народна црногорска војска је добро држала своје ратне положаје и натерала Италијане да затраже преговоре, коју су потом вођени на Чакору. Главни циљ устанка је током тих преговора остваран јер су Италијани одустали од посебне црногорске државе. Истина је да је КПЈ прогласио Врховни штаб и Врховну команду устанка, али није имала коме да командује.--Свифт (разговор) 20:27, 20. јун 2009. (CEST)

Када су наводно комунисти били тако моћни током јуна и јула 41. у Црној Гори и дигли устанак против окупатора зашто нису после 3, 6, или 12 месеци поново дигли тако масован устанак у Црној Гори? Само да неко не каже да су им четници сметали да то понове. Они су били наводно тако моћни јула 41. да су могли све сами да одраде без ичије помоћи у Црној Гори и уживали наводно велики углед у народу. Комунисти су по окончању устанка у наредних 6 месеци целу своју акцију у Црној Гори и Херцеговини усмерили према национално опредељеним личностима и започели са злочинима који су познати под називом „Црвени терор”. Њихова главна акција тада није усмерена према Италијанима већ према људима из свог народа. Црвени терор у Црној Гори је створио четничку организацију, јер свака акција изазове реакцију. Павле Ђуришић одлази код Драже на Равну Гору тек новембра 41. а у Црну Гору се враћа крајем децембра 41. Ђуришић је са собом донео два декрете од Драже. Током 3. јануара 42. на народном сабору у селу Горње Заостро Павле је прочито народу та два декрета и тада почиње да се ствара четничка војска у Црној Гори под Дражином командом. У првој половини 42. долази до жестоких борби код Колашина између партизана и четника у којој партизани трпе пораз. --Свифт (разговор) 21:42, 20. јун 2009. (CEST)

Устанци 1941

Први устанци у окупираној Југославији 1941. су избили у италијанској окупационој зони. Први масован устанак је избио у Херцеговини почетком јуна 1941., други устанак је избио у Црној Гори у ноћи између 12. и 13. јула 1941. а трећи је избио у Книнској и Босанској крајини 26. и 27 јула 1941. (Дрвар — Срб). Сва три устанка су имали национални карактер и као главни циљ сви они су имали добијање уступака од италијанског окупатора а не никаво национално ослобођење. Вође тих устанака нису били са крушке пали и веровали да могу те 41. године да донесу народу слободу и независност, већ су били врло прагматични људи који су гледали да пре свега постигну повољне нагодбе са Италијанима у добијању аутонимије и заштите за српске цивиле. Ако се прате догађаји током целе прве фаза WW2 у италијанској окупационој зони може се видети да су са Италијанима постигнути споразуми који су у то време били од животне важности за Србе. Између НДХ и Италије је владао константни сукоб око демаркационе линије. КПЈ је учествовала и то скромно само у једном устанку и то у Црној Гори.

У немачкој окупационој зони први масован устанак је избио током јула 1941. у Источној Босни тада у саставу НДХ. Устанак се толико развијо крајем лета да су устаници започели да спроводе акције против Немаца са обе стране Подриња. Током септембра се проширио и на већи део Западне Србије. И ови устанци су имали искључиво национални карактер а као главни циљ може се сматрати добијање одређених уступака од Немаца, а уступак коме су се Срби највише надали је био издвајање Источне Босне из НДХ. Вође ових устанака су били свесни да народу нису могли да донесу слободу и независност те 1941. Почетком 1942. Немци су прихватили преговоре о Источној Босни који су били вођени у Београду 31. јануара — 2. фебруара 1942. између Јездимира Дангића и генерала Пауела Бадера. Колико је само тада Анте Павелић вршио притисак да ти преговори пропадну. Свим овим устанцима је руководила једна тајна сила која се зове српска национална линија и то у време када Срби нису имали своју државу и војску.--Свифт (разговор) 17:35, 10. јул 2009. (CEST)

Застарела једнострана комунистичка библиографија

У библиографији се користи само литература из 50 и 60-их година, која је била саставни део комунистичке историографије. Потребно је узети у обзир новију литературу. Данас је општеприхваћено да није КПЈ организовала устанак у коме је учествовало 66 % становништва Црне Горе, које до тада скоро да није ни чуло за комунисте, сем оних који су читали штампу па знали да неки њу неки од комуниста осуђени и да робијају. Био је општенародни устанак (учествовао и Бајо Станишић и други касније четнички заповедници у Црној Гори), као реакција на Петровданску скупштину, у коме су устанку учествовали и чланови и симпатизери КПЈ, пре свега Ђилас. Уопште аутор Пинки (Црвени) који је све снаге посветио пропаганди застареле и некритичке историографије из времена једностраначког ауторитарног режима, вредно покушава да у животу остави превазиђену интерпратацију историје, коју су одбацили пред крај живота и највећи несумњиво прокомунистички оријентисани историчари као што је био професор Петрановић. — Претходни непотписани коментар оставио је анонимни корисник 94.189.138.226 (разговор) 18:28, 3. мај 2012. (CET/CEST)