Razgovor:Trinaestojulski ustanak/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Prvi podnaslov

Molim vas izbristite „pod rukovodstvom KPJ” sto nije tacno, drzimo se istorijske istine a ne komunisticke propagande. 13 julski ustanak je bio opstenarodni ustanak.--Brdjanin60 (razgovor) 18:24, 1. april 2011. (CEST)

Kako prvi u Evropi? Šta bi sa 7. julom? — Обрадовић Горан (разговор) 16:16, 22. oktobar 2008. (CEST)

Akcija Rađevačke partizanske čete, pod komandom Žikice Španca, izvedena 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, se smatra početkom ustanka u Srbiji. Ustanak je tek tada počeo da se razvija, a tek tokom avgusta i sepetmbra je dobio pravu razmeru ustank. Trinaestojulski ustanak je izazvao „lančanu reakciju” i za samo nekoliko dana digla se na noge čitava Crna Gora. Tako da se slobdno može reći da je prvi i najveći u okupiranoj Evropi 1941. godine--Pinki (razgovor) 08:10, 24. oktobar 2008. (CEST)

Zahvaljujem na objašnjenju. Predlažem da se to objašnjenje stavi u fusnotu. — Обрадовић Горан (разговор) 02:31, 28. oktobar 2008. (CET)

Šta je bilo 13. maja na Ravnoj Gori? A i ustanak u Hercegovini je počeo ranije. Članak je napisan u komunističkom duhu. Zašto se ne pominju ljudi koji su kasnije pripadali četničkom pokretu, recimo Pavle Đurišić i Bajo Stanišić?--SMM (razgovor) 22:50, 3. februar 2009. (CET)

Tekst naravno nije u komunističkom duhu, to je bar jasno. Konstatacija o Prvom VELIKOM je ispravna, s tim što treba napomenuti da je i pre toga bilo pokušaja da se podigne ustanak. Naravno, kao istočar, savetujem vam da pađljivo razdeljujete pojmove USTANAK, POBUNA, BUNA, ORUŽANA AKCIJA--tiosav (razgovor) 13:55, 13. februar 2009. (CET)

Tiosave, preuzeću post od kolege: Prema tekstu koji je pisao Petar Morača pukovvnik JNA za Enciklopediju Jugoslavije 1982 kaže:

Kursom na čišćenje BiH od srpskog stanovništva, koji je ubrzo bio ozakonjen raznim antisrpskim odredbama oko 1,300.000 pripadnika srpskog naroda — od ukupno 2,850.000 st. BIH — stavljeno jr van zakona. Pored masovnog proterivanja u Srbiju, krajem maja i prvih dana počela semasovna hapšenja i ubijanja. Da bi izbeglo uništavanje stanovništvo je počelo da se sklanja u planine, a početkom juna u istočnoj Hercegovini, došlo je do oružanog otpora ustašama, koji je posle napada Nemačke na SSSR primio karakter ustanka, a zatim je intervencijom italijanskih trupa, prvih dana meseca jula, doživeo oseku.

Sve je to tačno što je Pero Morača napisao, ali nijedne ozbiljn borbe nije bilo za sve to vreme. Ljudi su se naoružali i postavili seoske straže. Jedina borba bila je kod Gackog ali sa svega 1 ranjenim uustašom. U tome je razlika. U Makedoniji je takođe u okolini Kičeva došlo do pobune, ali to nije bio ustanak.

Iz vašeg izlaganja izvodim zaključak da je razlika u broju žrtava. Nisam siguran da je tako. Kao što niasm siguran da je bio 1 ranjen ustaša. --SMM (razgovor) 14:47, 13. februar 2009. (CET)

Nacionalni ustanak

Posle Aprilskog rata 41. unuk kralja Nikole Petrovića princ Mihailo Petrović je zajedno sa članovima jugoslovenske ambasade u Parizu bio zaraobljen i sproveden u nemački logor kod Frankfurta. Italijani ga tamo nalaze i traže od njega da pođe na Cetinje i preuzme crnogorski kraljevski presto. Princ Mihailo odbija ovu italijansku ponudu. Glavni razlog za dizanje ustanka u Crnoj Gori je proglašenje Kraljevine Crne Gore, 12. jula 41. na Cetinju od strane Italijana i zelenaša. U noći 12. i 13. jula 41. dolazi do ustanka. Ovo je pre svega bio nacionalni ustanka a ne komunistički, jer glavni pokretači celog ustanka su narodni prvaci, kao i u stara vremena. Nacionalno vođstvo ustanka se obratilo narodu preko narodnih prvaka, a ne preko članova KPJ. Nacionalni prvaci su pozvali narod da se digne ustanak protiv Italijana, i to putem narodnih zborova ili plemenskih skupština na starinski način kako je to od vajkada rađeno po Crnoj Gori a i Srbiji. Narodu je tada bilo jasno da proglašenje Kraljevine Crne Gore od strane okupatora ima za isti cilj kao i stvaranje Velike Hrvatske, Velike Mađarske, Velike Bugarske i Velike Albanije i to na štetu srpskog etnosa, kojeg je trebalo na taj način kontrolisati kao neprijatelja Trećeg rajha.

Prva stvar koja je preduzeta od strane narodnih prvaka je bilo stvaranje narodne vojske, a nju su imali da osnuju nepredati oficiri i žandarmi. Ta narodna vojska je stvarana po srezovima, a preko srezova po seoskim opštinama. Glavne ustaničke starešine ove narodne vojske su bili pukovnik Bajo Stanišić, major Đorđe Lašić, kapetan Pavle Đurišić, kapetan Rudolf Perhinek, kapetan Jakov Kusovac, Milan Bandović. Do kraja jula nacionalna (narodna) vojska je oslobodila veći deo Crne Gore, osim Cetinja, Podgorice, Nikšića i Bara. Oslobođen je Stari Ras i to beranski, bjelopoljski i deo sjeničkog sreza.

Italijani kada su krenuli u gušenje ustanka upotrebili su 7 svojih divizija i 2 albanske. Đurišić je tada držao front prema Rožajama, Lašić na Čakoru, Bajo Stanišić na zapadnom frontu, a Bandović prema Pešteru. Narodna crnogorska vojska je dobro držala svoje ratne položaje i naterala Italijane da zatraže pregovore, koju su potom vođeni na Čakoru. Glavni cilj ustanka je tokom tih pregovora ostvaran jer su Italijani odustali od posebne crnogorske države. Istina je da je KPJ proglasio Vrhovni štab i Vrhovnu komandu ustanka, ali nije imala kome da komanduje.--Svift (razgovor) 20:27, 20. jun 2009. (CEST)

Kada su navodno komunisti bili tako moćni tokom juna i jula 41. u Crnoj Gori i digli ustanak protiv okupatora zašto nisu posle 3, 6, ili 12 meseci ponovo digli tako masovan ustanak u Crnoj Gori? Samo da neko ne kaže da su im četnici smetali da to ponove. Oni su bili navodno tako moćni jula 41. da su mogli sve sami da odrade bez ičije pomoći u Crnoj Gori i uživali navodno veliki ugled u narodu. Komunisti su po okončanju ustanka u narednih 6 meseci celu svoju akciju u Crnoj Gori i Hercegovini usmerili prema nacionalno opredeljenim ličnostima i započeli sa zločinima koji su poznati pod nazivom „Crveni teror”. Njihova glavna akcija tada nije usmerena prema Italijanima već prema ljudima iz svog naroda. Crveni teror u Crnoj Gori je stvorio četničku organizaciju, jer svaka akcija izazove reakciju. Pavle Đurišić odlazi kod Draže na Ravnu Goru tek novembra 41. a u Crnu Goru se vraća krajem decembra 41. Đurišić je sa sobom doneo dva dekrete od Draže. Tokom 3. januara 42. na narodnom saboru u selu Gornje Zaostro Pavle je pročito narodu ta dva dekreta i tada počinje da se stvara četnička vojska u Crnoj Gori pod Dražinom komandom. U prvoj polovini 42. dolazi do žestokih borbi kod Kolašina između partizana i četnika u kojoj partizani trpe poraz. --Svift (razgovor) 21:42, 20. jun 2009. (CEST)

Ustanci 1941

Prvi ustanci u okupiranoj Jugoslaviji 1941. su izbili u italijanskoj okupacionoj zoni. Prvi masovan ustanak je izbio u Hercegovini početkom juna 1941., drugi ustanak je izbio u Crnoj Gori u noći između 12. i 13. jula 1941. a treći je izbio u Kninskoj i Bosanskoj krajini 26. i 27 jula 1941. (Drvar — Srb). Sva tri ustanka su imali nacionalni karakter i kao glavni cilj svi oni su imali dobijanje ustupaka od italijanskog okupatora a ne nikavo nacionalno oslobođenje. Vođe tih ustanaka nisu bili sa kruške pali i verovali da mogu te 41. godine da donesu narodu slobodu i nezavisnost, već su bili vrlo pragmatični ljudi koji su gledali da pre svega postignu povoljne nagodbe sa Italijanima u dobijanju autonimije i zaštite za srpske civile. Ako se prate događaji tokom cele prve faza WW2 u italijanskoj okupacionoj zoni može se videti da su sa Italijanima postignuti sporazumi koji su u to vreme bili od životne važnosti za Srbe. Između NDH i Italije je vladao konstantni sukob oko demarkacione linije. KPJ je učestvovala i to skromno samo u jednom ustanku i to u Crnoj Gori.

U nemačkoj okupacionoj zoni prvi masovan ustanak je izbio tokom jula 1941. u Istočnoj Bosni tada u sastavu NDH. Ustanak se toliko razvijo krajem leta da su ustanici započeli da sprovode akcije protiv Nemaca sa obe strane Podrinja. Tokom septembra se proširio i na veći deo Zapadne Srbije. I ovi ustanci su imali isključivo nacionalni karakter a kao glavni cilj može se smatrati dobijanje određenih ustupaka od Nemaca, a ustupak kome su se Srbi najviše nadali je bio izdvajanje Istočne Bosne iz NDH. Vođe ovih ustanaka su bili svesni da narodu nisu mogli da donesu slobodu i nezavisnost te 1941. Početkom 1942. Nemci su prihvatili pregovore o Istočnoj Bosni koji su bili vođeni u Beogradu 31. januara — 2. februara 1942. između Jezdimira Dangića i generala Pauela Badera. Koliko je samo tada Ante Pavelić vršio pritisak da ti pregovori propadnu. Svim ovim ustancima je rukovodila jedna tajna sila koja se zove srpska nacionalna linija i to u vreme kada Srbi nisu imali svoju državu i vojsku.--Svift (razgovor) 17:35, 10. jul 2009. (CEST)

Zastarela jednostrana komunistička bibliografija

U bibliografiji se koristi samo literatura iz 50 i 60-ih godina, koja je bila sastavni deo komunističke istoriografije. Potrebno je uzeti u obzir noviju literaturu. Danas je opšteprihvaćeno da nije KPJ organizovala ustanak u kome je učestvovalo 66 % stanovništva Crne Gore, koje do tada skoro da nije ni čulo za komuniste, sem onih koji su čitali štampu pa znali da neki nju neki od komunista osuđeni i da robijaju. Bio je opštenarodni ustanak (učestvovao i Bajo Stanišić i drugi kasnije četnički zapovednici u Crnoj Gori), kao reakcija na Petrovdansku skupštinu, u kome su ustanku učestvovali i članovi i simpatizeri KPJ, pre svega Đilas. Uopšte autor Pinki (Crveni) koji je sve snage posvetio propagandi zastarele i nekritičke istoriografije iz vremena jednostranačkog autoritarnog režima, vredno pokušava da u životu ostavi prevaziđenu interprataciju istorije, koju su odbacili pred kraj života i najveći nesumnjivo prokomunistički orijentisani istoričari kao što je bio profesor Petranović. — Prethodni nepotpisani komentar ostavio je anonimni korisnik 94.189.138.226 (razgovor) 18:28, 3. maj 2012. (CET/CEST)