Разговор:Хрватска/Архива 3

Архива 1

Архива 2

Архива 3

Коментар

Не могу да верујем и да и ви себи дозвољавате фалсификате. За хрватску страницу то није чудно, али макар овде не мора да се чита о некаквим угарско-хрватским унијама и угарско-хрватским краљевима, који постоје само у машти новокомпонованих представника историјске науке у тој земљи. Тим пре што таквих појмова нема у делима било ког озбиљног историчара у Европи и на свету.--Мутимир (разговор) 23:33, 23. јул 2013. (ЦЕСТ)

Текст

Црква Госпе од Спилица добила је име по мањим припећцима на мјесту гдје је саграђена. Градња је почела на земљишту које је градитељима даровао Франо де Пелегринис на самом почетку 16. стољећа. По архивској документацији може се видјети да 1521. још није била довршена и да су јој градитељи тијеком градње повећали димензије. У њеном изгледу мијешају се готика, ренесанса и барок. Њен средишњи и најстарији дио саграђен је у првој половини 16. ст. те носи обиљежја пријелазног готичко-ренесансног стила. Главна врата имају ижлијебљене довратнике на којима су два полукапитела који придржавају надвратник. Изнад врата је полукружна, једноставно профилирана лунета украшена зупцима. Ренесансан је и округли прозор прочеља, док је витка преслица с трима звонима највиша у Далмацији. У црквене лађе улази се кроз двоја барокна врата изнад којих су двокрилни забати, а над њима округли прозори. Унутрашњост цркве подијељена је у три лађе широким полукружним луковима на зиданим ступовима. Тиме је постигнуто јединство простора освијетљеног дугим уским прозорима романичко-готичког изгледа од којих су неки вјеројатно пренесени са старих зидова из 16. ст. Првотни изглед олтара касноренесансног стила уклоњен је почетком 19. ст. Од олтарног полиптиха који је израдио чувени млетачки сликар Гироламо да Сантацроце, сачуван је средишњи дио на којем је приказана Богородица с Дјететом на пријестољу, св. Иваном Крститељем, светим Петром, а над свиме се налази Бог Отац.

Каснобарокна Црква светог Ципријана и Јустине саграђена је 1742. године у источном дијелу Виса, у предјелу Кут. На овом мјесту постојала је црква подигнута почетком 15. ст., а чији се остатак види у стражњем дијелу данашње цркве са зазиданим отвором готичког прозора. Плошно прочеље цркве показује каснобарокне украсе који се преплићу с понеким готичким мотивом. Обли и четверолисни прозори преплићу се с барокним волутама на трокутном забату. Градитељи су са седам прозорчића и нишом унутар које се налази кип мученика св. Ципријана уресили горњи дио прочеља који завршава обрубом изведеним полегнутим и нанизаним волутама. У доњем дијелу уз портал, налазе се плитки пиластри изнад којих су руже. У унутрашњости цркве налази се пространа апсида и двије бочне капеле које тлоцрту цркве дају крижни облик, но то је једва замјетно због плиткости капела. Строп цркве је дрвен и богато касетиран с украсима ромбова са стилизираним цвјетовима, а у средиште је уметнуто платно с приказом Створитеља. Уз цркву је звоник грађен кад и црква. Урешен је као и прочеље цркве водоравним појасевима, четверолисним отворима, рељефним ружама, анђеоским главама, елиптичним прозорима и завршним вазама. Има и пушкарнице окренуте према луци, што значи да су градитељи доминантни положај хтјели искористити и у обрамбене сврхе.

Црква светог Јурја саграђена је у 11. стољећу на малом полуоточићу на улазу у дубоки Вишки заљев. По њој се Вишки заљев у средњем вијеку називао луком св. Јурја, оточић на улазу у заљев Шкојем св. Јурја, а с источне стране цркве је Јурјево брдо. Заштитник града Виса управо је свети Јурај. Црква је временом доживљавала различите преинаке, па сада изглед њеног прочеља на којем су врата проширена и надодана два мања прозора више показује стилска обиљежја 16. ст. него она изворна. Унутар цркве зидови су рашчлањени лезенама, док се у своду цркве налазе уграђене двије бизантске амфоре. Апсида цркве је полукружна и у њој се налази олтар који је у 17. ст. замијенио стари. Тијеком 15. ст. у њој су живјели пустињаци чији су гробови пронађени око цркве.

Кулу Перасти, каштил, саградио је Вицко из Пераста у Боки которској 1617. године. Допуштење градње затражио је од генералног провидура, а добио га је 16. децембра 1616. О градитељу Вицку из Пераста нема пуно података. Најранија исправа која га спомиње је из 1587., у којој му се спомиње и обитељ, а њега се увијек ословљава господином (сер, доминус). Живио је у вишком насељу Лука у властутој кући уз кулу, а умро је 1622. Кулу је саградио на властитој земљи за заштиту за себе и друге Вишане од могућих турских напада на Вис. Зидови куле подијељени су водоравним вијенцима, а унутар зидних плоха налазе се отвори за топове и пушкарнице. На кутевима куле налазе се четверокутне стражарнице које стоје на конзолама, а кровни дио им је украшен акротеријима. У кулу се улазило кроз врата на првом кату, која су с Перастијевом кућом била повезана дрвеним мостом. Како су то била једина врата, сва опрема за кулу уношена је преко дрвеног моста кроз њих. Кула је била наоружана мањим брончаним топовима који се у исправама спомињу у 17. и 18. ст. Око куле било је забрањено градити зидове, куће и друге објекте који би пријечили обрамбено дјеловање топова који су се налазили у њој.

Палача Гариболди саграђена је 1552. године као ренесансна господарско-ладањска кућа. Фране Гариболди је почетком 16. стољећа доселио из Милана у Хвар, постао хварски грађанин, стекао кућу и дућан у прометном дијелу Хвара и гробно мјесто у фрањевачкој цркви. На Вису је имао своје посједе па је ускоро дао саградити палачу на чијем је вањском високом прочелном зиду изнад портала поставио натпис у којем истиче да је грађанин Хвара миланског подријетла. ЛАВС ДЕО ФРАНЦИСЦВС ГАРИБОЛДВС МЕДИОЛАНЕНСИС НВНЦ ЦИВИС ЛЕСИНАЕ ПРО СЕ ИПСО АЦ ФИЛИИС ЕТ ХЕРЕДИБВС СВИВ ХОЦ ОПВС ЦОНСТРВXИТ MDLII. Иза оградног зида налази се поплочано двориште које је касније диобама преграђено и скраћено, а у њему се налази и бунар. Кућно прочеље рашчлањено је профилираним прозорима и обрубљено каменим вијенцем крова урешеним каменим акротеријима у облику кугле. У приземљу се налази коноба, а од приземља до средишњих врата напрвом кату воде камене стубе изнад којих је латински натпис. ГЛОРИА ЛАВС ЕТ ХОНОР ТИБИ СИТ ЦХРИСТЕ РЕДМЕПТОР. Над вратима је истакнут рељефни грб у чијем пољу се налазе утврда и четири звијезде, а с обје стране су иницијали Франина имена Ф.Г.

Палачу на Вису саградио је познати хрватски књижевник, драмски писац и пјесник Марин Газаровић, аутор Мурата Гусара, Љубице и других дјела. Ту се одмарао и надзирао своје посједе као што су то радили многи далматински племићи на својим приобалним посједима. Љетниковац с двориштем био је довршен прије посљедњег десетљећа 16. стољећа, ограђен је високим зидом, а на ренесансном порталу стоје Газаровићеви стихови на хрватском језику. ПРИН НЕР ЦХИЕС ЦА ПРОЦИН ОСТАВИ ХИМБЕ ВАН ЦА ОБЕЦХИАСЦ ВЦИН АЦ ХОЦХ БИТ ВИРОВАН ВИРОМ XИВЕ ОВ ВИЦХ ДРАГYЕ ВИРАН СЛВГА YЕР ЦА ТВРДИ ЦОВИЦХ ТВРДИ ЗА ЗЛА ДРВГА. Газаровићева палача саграђена је у закашњелом ренесансном слогу. У приземљу се налази коноба освијетљена малим чертвртастим прозорима, а с вањске стране су се некоћ налазиле стубе које су биле наслоњене уз прочеље и пењале се до улазних врата првог ката на којем се налазио стан књижевника. Унутрашњост стана потпуно је измијењена накнадним градњама, а од изворног облика виде се дијелови каменог ренесансног умиваоника који су имале многе далматинске куће у раздобљу од 15. до 18. ст. Сред прочеља је Газаровићев грб окружен сиренама, а на врху змај раширених крила којег је књижевник власторучно исклесао.

Ренесансно-барокна једнокатница обитељи Прдварић налази се у вишком предјелу Кут уз море, а саграђена је у касном 16. стољећу. На сјеверном прочељу налази се дуги балкон с каменом оградом од необично стилизираних украса који имају изглед усправних и окренутих камених ваза. Балкон се простире дуж цијеле ширине сјеверног прочеља. На овом прочељу над балконом налази се грб ренесансно-барокног оквира из 16-18. ст. који се налази и изнад кућних врата. Постојао је и трећи грб који је сада скинут с куће. У средишњем пољу грбова подијељеног појасом који се ломи под правим кутем налазе се три звијезде, а с доње стране појаса полумјесец. На врху грба је анђеоска глава. На забату јужног зида палаче налази се урезано цвијеће и мали лик наге жене с врпцом, налик алегорији Среће. У приземљу палаче налазила се коноба, а на кату средишња дворана између покрајних соба у које се улази кроз врата камених профилираних оквира. У дворани наткритој дрвеним стропом који се ослања на камене конзоле, налазе се профилирана круна бунара и велики зидни умиваоник с двјема каменим полицама на бочним конзолама украшеним љиљанима а при дну с маскероном у рељефу, типичним украсом за далматинске зидне умиваонике у раздобљу од 16. до 18. ст.

Тврђаву Вис изградили су Британци када је хабсбуршка власт предана Французима као посљедица мировног уговора наметнутог од стране Наполеона. Плашећи се да ће Наполеон даљњим продором претворити Јадран у француско језеро чија је војна моћ додатно повећана и у рату запосједнутим бродовима венецијанске флоте, краљевска морнарица је заједно с пјешачком бојном и топничком опремом послана помоћи у спрјечавању остварења Наполеонових амбиција. Британци су радо посјећивали оток Вис због чисте воде сигурних сидришта годинама прије него су на њему изградили своје обрамбене утврде. Након што су Французи напавши Вис знатно оштетили град 1811. године као и тргове и бродове усидрене у луци одлучено је да је Вису потребна додатна обрана у циљу спрјечавања даљњих напада. Почетни темељи обране успостављени су на оточићу Хосту које су сачињавала два 18 фунти тешка топа постављена каменом постољу. Градња тврђаве Георге започела је 1812. наредбом британског гувернера пуковника Робертсона који је сматрао да је луци потребна боља заштита. Замишљена као пјешачка и лакотоповска утврда изграђена је тако да је повезана с кулама Мартелло, Бентицк и Робертсон у позадини као и с тврђавом Wеллингтон смјештеном у заљеву насупрот тврђаве Георге. Попут утврда на оточићу Хост, куле Мартелло могле су запримити велике топове који су лако онемогућавали противничким бродовима приближити се заљеву. Тврђава Георге као и обрамбене куле Мартелло, Бентицк и Робертсон изграђене су под надзором капетана Хенрyсона гдје се као радна снага при изградњи користила помоћ локалног оточног становништва и које је остало под надлештвом војске док је оружана јединица на оточићу Хосту остала под надлештвом британске краљевске морнарице. Изградња свих обрамбених кула и утврда довршена је 1813., а двије године касније све су предане Хабсбуршкој Монархији која је полако почела преузимати положаје на Јадрану као посљедицом слабљења Наполеонова утјецаја у регији.

Црква и самостан светог Јере саграђени су на Прирову почетком 16. стољећа. Прочеље цркве саграђено је од мрамора узетог с оближњих остатака античке Иссе, првенствено римског казалишта над којим је подигнут фрањевачки самостан. Врата цркве су једноставно профилирана и урешена плитко исклесаним ружама, а над њима је лунета. Мало изнад средине црквеног прочеља налази се готичко-ренесансни прозор у облику колута, окружен овулима. На бочним сјеверним вратима налази се недовршени рељеф стигматизације.

Госпина батарија главна је утврда коју је саградила Аустрија почетком XIX. ст. у граду Вису и назвала ју Леварман. Када су Талијани запосјели оток преименована је у Баттериа делла Мадона, данас се назива Госпина батарија. Утврда је имала батерију од осам топова смјештених на високом насипу обзиданом каменим зидом. Испод насипа су се налазила складишта и тамнице. У Вишкој бици 1866. талијанска оклопњача Формидабиле којом је заповиједао адмирал Симоне Антонио Пецорет де Саинт-Бон упловила је у вишку луку с још три мања брода и с утврдом започела топнички двобој који је завршио тако да се је талијанска оклопњача запалила и морала се је тако брзо повући да ни сидро није стигла извући.

Утврда је опкољена јарком дубоким око два метра, а обрамбени зидови су накошени и изграђени од обрађеног камена. Улаз у утврду налази се с источне стране, изграђен је лучно, с буњасто обрађеним каменом. У утврду се улазило преко помичног дрвеног моста, у пространо правокутно двориште на чијем крају се налази бунар за опскрбу водом. Са сјеверне стране дворишта налази се висок насип обзидан високим косим зидом над којим су некоћ били смјештени топови. Испод насипа је параболични камени свод са складишним просторима и тамницом. С јужне стране је главна зграда с приземљем и катом у којој су били смјештени заповједништво отока и војарна за часнике и војнике.

Данас је утврда културно средиште отока у којему се одржавају изложбе, казалишне представе, пјесничке вечери. У њој је смјештена Археолошка збирка Исса, хидроархеолошка збирка, археолошко–етнографска и културноповијесна изложба. Изложени су предмети везани уз рибарство, бродоградњу, виноградарство, пријевоз робе те сувремену повијест.— Претходни непотписани коментар оставио је корисник Аугуст Доминус (разговор • доприноси) | 26. август 2015. у 13:26

Шта је писац овим хтео да каже --Дразетад (разговор) 15:42, 26. август 2015. (ЦЕСТ)

Још једна провокација нама познатог уредника... Али ја бих то оставио. --ЦарРадован (разговор) 15:50, 26. август 2015. (ЦЕСТ)

Етимологија имена државе

Ни дан данас, после много времена од настанка имена - Хрвати, а потом и Хрватска, нико није, нити се озбиљније потрудио да утврди порекло и значење истог.

Константин Порфирогенит у свом чувеном делу - Де администрандо империо, о Хрватима каже: Њихова земља је била подељена на 11 области, а оне су: Хлебиана, Тзензена, Емота, Плеба, Песента, Паратхаласиа, Бребере (Брибир?), Нона, Тнена, Сидрага и Нина, а њихов жупан има (у власти) и Крибасан (Крбава), Литзан (Лика) и Гоутзеска (Гацка).

Крбава (латински: Цорбавиа) је географски појам у савременој Републици Хрватској, састоји се од крашких поља - Крбавског поља и Крбавице. Кроз Крбавско поље протичу реке Крбава и Крбавица. Крибасан, то име тога предела у време Ромејског царства је латинског порекла, највероватније је у истом постојао и истоимени град. Словени су тај предео звали Крбавом, док су Ромеји касније с временом, по паду Далмације и Загорја (Трансмонтана) под Краљевину Мађарску, у периоду 1091-1105 год., тај предео звали Цроватиа, који беше у саставу Кнежевине Далмације, државе далматског кнеза Бранимира (879-892). Ромејско Крибасан је постало грчко Хорватиа и ромејско Цро(в)атиа, (преласком К у Х, Б у V и С у C, док је суфикс -ан, замењен суфиксом -иа) и од имена тог предела и топонимског имена словенског живља с тог простора, које је стицајем околности деформисано и изврнуто, а потом транскрибовано на средњевековни јужнословенски (средњевековни српски), настало је име за народ и државу (Хрвати и Хрватска).

Без сумње, тако је настало хрватско име, а не по аварском кану Кубрату Дулу, ког Хрвати присвајају од Бугара и изврћу да је он оснивач Хрватске и родоначелник прве хрватске династије, из које су тобоже били кнез Борна и Људевид Посавски. О томе да су Хрвати потекли од Илира, Персијанаца, Гота и сл., а да заправо нису Словени, о томе тек нема говора.

Маркон Падрино (разговор) 21:25, 22. новембар 2021. (ЦЕТ)