Тодор Манојловић

Тодор Манојловић
Лични подаци
Датум рођења	(1883-02-17)17. фебруар 1883.
Место рођења	Велики Бечкерек, Аустроугарска
Датум смрти	27. март 1968.(1968-03-27) (85 год.)
Место смрти	Зрењанин, СФР Југославија

Тодор "Тодош" Манојловић (Велики Бечкерек, 17. фебруар 1883 — Зрењанин, 27. мај 1968) био је српски књижевник, књижевни и ликовни критичар и теоретичар и драмски писац који је својом првом драмом „Центрифугални играч“ (1930. године) поставио темеље модерне српске драме. Један је од највећих европејаца српске модерне културе.

Породица

Тодор Манојловић као дете

Тодор Потиче из угледне и богате српске бечкеречке породице Манојловић, која је становала у Пупиновој улици. Тодорови родитељи били су: отац Никола Нико Манојловић адвокат и Софија Манојловић рођ. Петровић. Смрт их је узела у исти мах, умрли су дан за даном, "од тешке болести", након 19 година срећног брака. Нико је умро 6. децембра, а Сока сутрадан 7. децембра 1899. године. Остали су изненада без родитеља њихови синови Тодор и Иван. Бригу о њима преузели су Софијине сестре Линка Крсмановић и Олга Путић, те брат Јоца Петровић.

Школовање

Школовао се Тоша као стипендиста "Аврамовићеве закладе", једне од 50 богословских стипендија при српској патријаршији у Сремским Карловцима. Почев од 1894. године, када је већ био гимназист у Великом Бечкереку. Стипендија је износила 300 ф. годишње, а он је био чак шта више рођак завештачев.

Учио је најпре права у вароши Нађвараду, где се дружио са неколико година старијим мађарским песником Ади Ендреом. Заједно оснивају групу писаца и уметника названу "Holnap" (Сутра). То је била његова "улазница" у књижевно-уметнички свет, који ће га потпуно заокупирати. Од 1910. године У Минхену студира историју уметности, и из тог времена је кореспонденција са бечким књижевником Стефаном Цвајгом. Предстојеће предратне године безбрижно проводи у Темишвару, Фиренци, Риму, Венецији где са одушевљењем проучава на лицу места, стару уметност и њене ствараоце. Свој први текст на српском језику објављује 1913. године у Летопису Матице српске. Реч је о приказу прве књиге Исидоре Секулић: "Сапутници", који је написао под упливом познаника, песника Јована Дучића. Завршио је Филозофски факултет – одсек историје уметности у Базелу 1914. године.

Стваралаштво

Први светски рат га је затекао у Италији. Године 1916. одлази на Крф као добровољац, сарађује у Српским новинама и Забавнику. Од 1920. до 1924. године био је секретар Опере, затим библиотекар Сената и професор београдске Уметничке академије. Био је 1931. године, кратко и бурно, уредник Летописа Матице српске у Новом Саду. Сарађивао је са многим књижевним листовима и часописима, уз веома запажену преводилачку активност. Одликован је, између осталих награда, Палмом Француске академије. Написао је велики број песама, есеја, чланака и критика које су обухватиле све области уметничког стваралаштва. Од драма се издвајају: „Центрифугални играч“, Катинкини снови, Наход Симеон, Опчињени краљ, Сан зимске ноћи, Comedia dell arte.

Између два светска рата живи у Београду, и учествује у јавном животу као културни посленик. Био је секретар Београдске опере и секретар Матице српске и уредник њеног "Летописа" у Новом Саду. Био је библиотекар Сената од 1931. до 1941. године.Предавао је историју уметности на београдској Уметничкој академији. Интензивно је пратио уметничке догађаје и писао ликовне критике. Судови које је у овим текстовима изрекао, поводом изложби најзначајнијих југословенских сликара, послужили су за данашњу периодизацију у ликовној уметности 20. века. Ликовне критике Тодора Манојловића објављене су у редакцији Јасне Јованов, у издању Градске библиотеке Зрењанин.

У завичају

Спомен-плоча на кући у Зрењанину у којој је Тодор Манојловић живео по повратку из Београда

Старе дане, од 1945. године тај "вечити нежења" проводи у родном Зрењанину. Станује заједно са неудатом полусестром Вером Путић, у улици Максима Горког 31 (данас Улица војводе Петра Бојовића). Био је члан српског ПЕН клуба, а под старе дане добија низ књижевних признања. Удружење књижевника Србије му додељује награду за животно дело јануара 1968. године. Умро је убрзо 27. марта 1968. године, и сахрањен у породичној гробници на Томашевачком гробљу у Зрењанину. На кући где је становао и умро постављена је спомен-плоча.

Види још

• Награда Тодор Манојловић