Алеаторни уговори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Алеаторни уговори су врста уговора код којих у моменту њиховог закључења није позната висина и узајамни однос престација, то јест не зна се тачно ко шта прима и шта ко дугује.За разлику од комутативних уговора код алеаторних уговора у тренутку закључења не зна се за коју страну ће настати право, а за коју обавеза као и колика ће бити висина обавеза, већ то зависи од неког неизвесног и временски неодређеног догађаја. Отуда и њихов назив алеаторни од латинске речи алеа што значи коцка.[1]

Алеаторни уговори су на пример уговор о опклади-кад се у тренутку закљуцења не зна ко це бити повјерилац а ко дужник а висина обавезе је позната, уговор о осигурању (неизвесно је да ли ће наступити осигурани случај) или уговор о доживотном издржавању неизвјесно је колика це бити висина обавеза једне стране а друге је позната (не зна се у моменту закључења колико ће трајати и колика бити висина обавезе даваоца издржавања).Такође по условима под којим је закључен алеаторан је и уговор о куповини наде (емптио спеи) где се на пример уговора продаја будућих приноса плодова неке њиве (не зна се да ли це обавеза једне стране уопште остварити и ако се оствари не зна се износ а обавеза друге стране је позата).

Практични значај поделе уговора на комутативне и алеаторне јесте тај што се на алеаторне уговоре не примењују правила о прекомерном оштећењу (лаесио енормис) и ту важи правило "алеа искључије лезију". Осим тога поједини алеаторни уговори као што је уговор о опклади стварају природне облигације (облигатио натуралис).

Референце[уреди]

  1. ^ Ђорђе Николић. Облигационо право, Приручник за полагање правосудног испита. Београд: Пројуриш. ИСБН 978-86-86105-13-4. 

Литература[уреди]

  • Ђорђе Николић. Облигационо право, Приручник за полагање правосудног испита. Београд: Пројуриш. ИСБН 978-86-86105-13-4.