Пређи на садржај

Алекситимија

С Википедије, слободне енциклопедије
Алекситимија
СинонимиАлеxитхyмиа
Цртеж силуете младе аутистичне жене која држи фидгет играчку. Њено срце и глава су означени знаковима питања.
Цртеж уметника са алекситимијом који приказује забуну око сопствених емоција
Изговор
Специјалностипсихијатрија

Алекситимија (од грчког - "а"- недостатак, "леxис"- реч, "тхyмос"- емоција), је појам који је први употријебио психотерапеут Петер Емануел Сифнеос 1973. године повезујући га са психосоматским болесницима, како би означио специфични дефицит у процесуирању и препознавању властитих и туђих емоција, разликовању различитих емоција,и разликовању емоција од телесних осећаја.[1][2][3][4] Међутим појам се такођер односи на осиромашену експресију, вербализацију и регулацију емоција, и скромну имагинативну способност уз екстернализацију мишљења.    

Како је доказано да алекситимија утиче на способност и начине суочавања са здравственим проблемима, битно је правиовремено препознати болеснике са њеним карактеристикама, како би се тим особама правовремено пружила (терапијска) подршка у сврху остваривања што повољнијих исхода лечења и квалитет свакодневног живота.

Опште информације

[уреди | уреди извор]
Знаци алекситимије

Алекситимија се колоквијално назива и "емоционална слепоћа".[2] Особе с израженим особинама алекситимије нису потпуно "емоционално слепе". Оне наиме, откривају своја расположења и описују га једноставним терминима као нпр. "сретан", "тужан" и сл. Но, тешко ооткривају и диференцирају емоције у позадини тих расположења због скромних конструктивних могућности конструирања њихових менталних репрезентација као и слабијег повезивања с одређеним догађајима и сећањима.[5][6]

Смањена емоционалност ограничава могућност обраде емоција кроз фантазије, снове, креативност. Услед смањених могућности емпатизирања и препознавања туђих емоција, оскудне фацијалне експресије и склоности конформистичком понашању, она негативно уиче на квалите интеракције с другим људима, отежавајући успостављање и одржавање блискости (8,9). Особе с овим цртама у емоционално интензивнијим везама заузимају крајње зависни, доминирајући или пак незаинтересирани став што је одраз несигурног стила привржености.[6][7] Према подацима из литературе управо се несигурна приврженост (енг. аттацхмент) повезује с алекситимијом.[7]

Уз афективни дефицит алекситимију карактеризира и когнитивни дефицит који се огледа у конкретном, логичном процесу размишљања, с одсутношћу фантазија, креативности, симболике и изразитом усмјереношћу на тривијалне детаље из свакодневнице.

Из свега наведеног спроизилази са особе са знацима алекситимије неретко "доимљу супер прилагођене стварности".[8]

Подела

[уреди | уреди извор]

Алекситимија се дели на примарну и секундарну.[9]

  • Примарна се алекситимија као особина личности формира најчешће у дјетињству као посљедица инфантилне трауме или генетске склоности и може представљати цјеложивотни ризик за настанак психосоматских болести.[9][10]
  • Секундарна алекситимија представља покушај прилагодбе на стресне догађаје у одраслој доби (нпр. болест) или је посљедица органског оштећења мозга.[9]
  • У неких особа алекситимија се може развити и услијед симултаног дјеловања примарних и секундарних диспозицијских фактора.[10] Унаточ бројним познатим специфичним обиљежјима, алекситимија не постоји као засебан клинички ентитет у оквиру важећих дијагностичких приручника,[11] (18,19). Ријеч је заправо о особини личности с неколико димензија, која је повезана с вишим ризиком развоја бројних тјелесних и/или психичких поремећаја. Ступањ њене експресије варира у различитих особа, а најупотребљаванији мјерни инструмент је Торонто Алеxитхyмиа Сцале (ТАС-20)[12][13][14] ТАС-20 мери три димензије:
  • тешкоће у идентификацији осећаја,
  • тешкоће у описивању осјећаја,
  • екстернализацију мишљења.[15]

Уз наведени ТАС, постоји низ других инструмената (Бермонд-Ворст алеxитyмиа Qуестиннарие, Обсервер Алеxитхyмиа Сцале, Келлнерˈс Емотионал Инхибитион Сцале, Сцоред Арцхетyпал Тест 9, Левелс оф Емотионал Аwаренесс сцале), али се исте ређе употребљавају.[16] Према неким ауторима, степен експресије алекситимије у особе варира и у корелацији је с телесним стањем и изложеношћу стресу,[17] док је према другим ауторима непромењив.[18]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Преваленција алекситимије у опћој популацији креће се око 10%.[19] Подаци из литературе указују на опречна истраживања собзиром на пол и доб.[20] Наиме, постоје истраживања која не налазе полне разлике, док друга указују на учесталију појаву алекситимије у мушкараца.[21]

Неке студије указују на слабу повезаност алекситимије и животне доби,[22] док друге налазе вишу преваленцију у одређеним старосним групама.[23]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Етиологија алекситимије је хетерогена и још увек недовољно истражена и одређена. Досадашња истраживања указују на абнормалности у:

Низ истраживања као могући узрок наводи патоанатомски мождани супстрат у виду промене/оштећења неуроанатомских структура и путева укључених у истраживања ујључују:

  • смањење волумена сиве супстанце,[24]
  • функционално оштећење предњег цингуларног кортекса,[25]
  • дефицит интерхемисферичног пријеноса цорпуса цалосума.[26]
  • функционално оштећење каудатних и фронтостријаталних неуронских кругова,[27]
  • редукција сиве супстанце у предњем темпоралном режњу,[24]
  • функционално оштећење десне хемисфере,[27]
  • оштећење антериорног дела инсуле.[28]

Молекуларна генетика повезује одређене генске полиморфизме и њихову интеракцију са настанком алекситимије, полазећи од пртетпоставки из рецентне литературе која наводи могући допринос полиморфизама гена за неуротропни фактор (БДНФ) и допамински рецептор,[29] ензиме који учествују у метаболизму допамин,[30] серотонински транспортер,[31] и серотонински рецептор.[32] У контексту психолошких фактора, Крyстал настанак алекситимије повезује с претрпљеном психичком траумом, која у детињству резултовала поремећеним емоционалним развојем, а у одраслој доби регресијом емоционално-мисаоне функције. Дакле, појединац губи могућност интеграције својих афеката и покушава их блокирати у настојању да се заштити од њихова преплављујућег учинка.

МцДоугалл сматра да се сва деца рађају с израженим особинама алекситимије, да у почетку о својим емоцијама уче на темељу родитељске рефлексије њихових фацијалних експресија, те да је алекситимија у одраслих само остатак инфантилне организације психе.[33] I други се аутори слажу да на појаву и развој алекситимије утиече квалитет интеракција између детета и других.[33] Важност привржености (енгл. аттацхмента) неизоставна је у свладавању вештине регулације емоција.[34] Дакле, алекситимију се може посматрати и као синдром за чији је настанак одговорна интеракција читавог низа различитих етиолошких фактора.[35]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Особе са алекситимијом у психотерапијски процес већином улазе на наговор члана породице или својих породичних лекара, а мало кад својом властитом иницијативом.[36] Неки истраживачи предлажу супортивну психотерапију, посебно у третману примарне алекситимије.[3] Поред супортивних, може се примењивати и когнитивно-бихевиорална психотерапија, аутогени тренинг те биофеедбацк.[36]

У третману секундарне алекситимије могуће је примјењивати и модификовану психодинамску психотерапију. Крyстал напомиње да оне врсте психотерапије која изазивају анксиозност могу водити погоршању код особа са значајнијом алекситимијом које уједно болују од психосоматских болести па је исте потребно модификовати.[8]

Осим индивидуалне, може се примјењивати и групна психотерапија.[36] Према Сwиллеру,[36] особе са карактеристикама алекситимије немају готово никакву способност да користе властити трансфер у терапијском процесу. Њихов трансфер произлази из инфантилног рецептивног стања ума па се углавном своди на очекивања да терапеут по класичном медицинском моделу реши њихове проблеме и излечи.[8] Осим тога, у индивидуалној терапији однос терапеута и болесника је много интензивнији, и емоционално захтјевнији него у групи где болесник заузима много растерећенију улогу у односу на остале чланове, што се огледа у мањој потреби да "бежи" у соматизације или одустане од терапије.[36] Неки аутори сматрају да је инхибиција афекта потенцијално објашњење успеха психотерапијског процеса код секундарне алекситимије и пратећих психосоматских тегоба, док когнитивне дефиците у примарној алекситимији види као одговор на њену резистенцију.[37]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Коцијан-Ловко С. Повезаност алекситимије и особина темперамента с полиморфизмом гена за серотонински транспортер (дисертација). Загреб: Свеучилиште у Загребу, Стоматолошки факултет; 2015.
  2. ^ а б Лане РД, Ахерн ГЛ, Сцхwартз ГЕ, ет ал. Ис алеxитхyмиа тхе емотионал еqуивалент оф блиндсигхт? Биол Псyцхиатрy. 42: 834—44. 1997.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  3. ^ а б Немиах ЈЦ, Фреyбергер Х, Сифнео ПЕ. Алеxитхyмиа: А виеw оф тхе псyцхосоматиц процесс. Ин О. W. Хилл (Ед.). Модерн трендс ин псyцхосоматиц медицине. 3: 430—9. 1976.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  4. ^ Багбy РМ, Qуилтy ЛЦ, Таyлор ГЈ, ет ал. Аре тхере субтyпес оф алеxитхyмиа? Перс Индивид Диф. 47: 416—8. 2009.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ). ; Сифнеос ПЕ. Алеxитхyмиа: Паст анд пресент. Ам Ј Псyцхиатрy. 153: 137—42. 1996.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  5. ^ Wиллемсен, Р.; Росееуw, D.; Вандерлинден, Ј. (2008). „Алеxитхyмиа анд дерматологy: Тхе стате оф тхе арт”. Интернатионал Јоурнал оф Дерматологy. 47: 903—10. .
  6. ^ а б Кушевић З, Марушић К. Повезаност алекситимије и морбидитета. Лијечнички вјесник. 136  44–8.
  7. ^ а б Црапаро Г, Магнано П, Заппаррата MV ет ал. Цопинг, аттацхмент стyле анд ресилиенце: тхе медиатинг роле оф алеxитхyмиа. Медитерранеан Јоурнал оф Цлиницал Псyцхологy. 2018; 6(1).
  8. ^ а б в Крyстал Х (1979). „Алеxитхyмиа Анд Псyцхотхерапy”. Ам Ј Псyцхотхер. 33: 17—31. 
  9. ^ а б в Мессина, А.; Беадле, Ј. Н.; Парадисо, С. (2014). „Тоwардс а цлассифицатион оф алеxитхyмиа: примарy, сецондарy анд органиц”. Ј Псyцхопатхол. 20: 39—49. .
  10. ^ а б Бецерра Р, Амос А, Јонгенелис С Органиц алеxитхyмиа: а студy оф ацqуиред емотионал блинднесс. Браин Ињ. 16: 633—45. 2002.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  11. ^ Јукић V, Арбанас Г. Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје; ДСМВ. Јастребарско: Наклада Слап; 2014.
  12. ^ Багбy РМ, Паркер ЈДА, Таyлор ГЈ. Тхе 20-итем торонто-алеxитхyмиа-сцале.1. итем селецтион анд цросс-валидатион оф тхе фацтор струцтуре. Ј Псyцхосом Рес. 38: 23—32. 1994.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  13. ^ Багбy РМ, Таyлор ГЈ, Паркер ЈДА. Тхе 20-итем Торонто-алеxитхyмиа-сцале.2. цонвергент, дисцриминант, анд цонцуррент валидитy. Ј Псyцхосом Рес. 38: 33—40. 1994.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  14. ^ Таyлор ГЈ, Багбy РМ, Паркер ЈДА. Тхе 20-Итем Торонто Алеxитхyмиа Сцале - IV. „Релиабилитy анд фацториал валидитy ин дифферент лангуагес анд цултурес”. Ј Псyцхосом Рес. 55: 277—83. 2003. .).
  15. ^ Прееце D, Бецерра Р, Робинсон К, ет ал., Ассессинг Алеxитхyмиа: Псyцхометриц Пропертиес анд Фацториал Инварианце оф тхе 20-Итем Торонто Алеxитхyмиа Сцале ин Нонцлиницал анд Псyцхиатриц Самплес. Ј Псyцхопатхол Бехав Ассесс. 40: 276—87. 2018.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  16. ^ Ворст ХЦМ, Бермонд Б (2001). „Валидитy анд релиабилитy оф тхе Бермонд-Ворст Алеxитхyмиа Qуестионнаире”. Перс Индивид Диф. 30: 413—34. 
  17. ^ Фукунисхи, I.; Коyама, I.; Тобиматсу, Х. (1995). „Псyцхологицал ацццептанце анд алеxитхyмиа ин спинал цорд ињурy патиентс”. Псyцхол Реп. 75: 475—81. .
  18. ^ Зеитлин СБ, МцНаллy РЈ, Цассидаy ХЛ. Алеxитхyмиа ин вицтимс оф сеxуал ассаулт: Ан еффецт репеатед трауматизатион? Ам Ј Псyцхиатрy. 150: 661—3. 1993.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  19. ^ Франз M, Попп К, Сцхаефер Р, Ситте W, Сцхнеидер C, Хардт Ј; et al. (2008). „Alexithymia in the German general population”. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol. 43: 54—62. .
  20. ^ Tselebis A, Kosmas E, Bratis D,; et al. (2010). „Prevalence of alexithymia and its association with anxiety and depression in a sample of Greek chronic obstructive pulmonary disease (COPD) outpatients”. Ann Gen Psychiatry. 9: 16. .
  21. ^ Salminen JK, Saarijärvi S, Ăäelä E, Toikka T, Kauhanen J. „Prevalence of alexithymia and its association with sociodemographic variables in the general population of Finland”. J Psychosom Res. 46: 75—82. 1999. .
  22. ^ Moriguchi Y, Maeda M, Igarashi T,; et al. (2007). „Age and gender effect on alexithymia in large, Japanese community and clinical samples: a cross-validation study of the Toronto Alexithymia Scale (TAS-20)”. Biopsychosoc Med. 1: 7. 
  23. ^ Lane, R. D.; Sechrest, L.; Riedel, R. (1998). „Sociodemographic correlates of alexithymia”. Compr Psychiatry. 39: 377—85. .
  24. ^ а б Borsci, G.; Boccardi, M.; Rossi, R.; et al. (2009). „Alexithymia in healthy women: a brain morphology study”. J Affect Disord. 114: 208—15. .
  25. ^ Heinzel A, Minnerop M, Schäfer R. „Alexithymia in healthy young men: a voxelbased morphometric study”. J Affect Disord. 136: 1252—6. 2012. .
  26. ^ Tabibnia G, Zaidel E. Alexithymia, interhemispheric transfer, and right hemispheric specialization: a critical review. Psychother Psychosom. 74: 81—92. 2005.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  27. ^ а б Bagby RM, Quilty LC, Taylor GJ, et al. Are there subtypes of alexithymia? Pers Individ Dif. 47: 416—8. 2009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). ; Sifneos PE. Alexithymia: Past and present. Am J Psychiatry. 153: 137—42. 1996.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  28. ^ Hogeveen, J.; Bird, G.; Chau, A.; et al. (2016). Acquired alexithymia following damage to the anterior insula. Neuropsychologia. 82: 142—8.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  29. ^ Walter NT, Montag C, Markett SA; et al. (2011). „Interaction Effect of Functional Variants of the BDNF and DRD2/ANKK1 Gene Is Associated With Alexithymia in Healthy Human Subjects”. Psychosom Med. 73: 23—8. .
  30. ^ Koh MJ, Kang JI, Namkoong K; et al. (2016). „Association between the Catechol-OMethyltransferase (COMT) Val¹⁵⁸Met Polymorphism and Alexithymia in Patients with Obsessive-Compulsive Disorder”. Yonsei Med J. 57: 721—7. .
  31. ^ Kano M, Mizuno T, Kawano Y, et.al (2012). „Serotonin transporter gene promoter polymorphism and alexithymia”. Neuropsychobiology. 65: 76—82. .
  32. ^ Gong P, Liu J, Li S et al. Serotonin receptor gene (5-HT1A) modulates alexithymic characteristics and attachment orientation. Psychoneuroendocrinology 204. 50  274–9.
  33. ^ а б Mc Dougall J. Alexithymia: A psychoanalytic Viewpoint. Psychother Psychosom. 38: 81—90. 1982.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  34. ^ Cassidy, J. (1994). „Emotion regulation: Influences of attachment relationships”. Monogr Soc Res Child Dev. 59: 228—49. 
  35. ^ Montebarocci, O.; Codispoti, M.; Baldaro, B.; et al. (2004). „Адулт аттацхмент стyле анд алеxитхyмиа”. Перс Индивид Диф. 36: 499—507. .
  36. ^ а б в г д Сwиллер ХИ. Алеxитхyмиа: треатмент утилизинг цомбинед индивидуал анд гроуп псyцхотхерапy. Сwиллер, Хиллел I. (1988). „Алеxитхyмиа: Треатмент Утилизинг Цомбинед Индивидуал анд Гроуп Псyцхотхерапy”. Инт Ј Гроуп Псyцхотер. 38: 47—61. дои:10.1080/00207284.1988.11491084. .
  37. ^ Мајић Г. Функционирање обитељи дјетета с рецидивирајућом абдоминалном боли неорганског поријекла (дисертација). Загреб: Свеучилиште у Загребу, Медицински факултет; 2011.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Алекситимија на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Aleksitimija&oldid=27956376”