Алфред Кинзи

С Википедије, слободне енциклопедије
Алфред Чарлс Кинзи
Алфред Кинсеy 1955.јпг
Алфред Кинзи 1955.
Датум рођења(1894-06-23)23. јун 1894.
Мјесто рођењаХобокен
САД
Датум смрти25. август 1956.(1956-08-25) (62 год.)
Мјесто смртиБлумингтон, Индијана
САД
Религијахришћанин
Пољебиологија, ентомологија и зоологија

Алфред Чарлс Кинзи (енг. Алфред Цхарлес Кинсеy, Хобокен (Њу Џерзи) 23. јун 1894 – Блумингтон (Индијана), 25. август 1956) био је амерички биолог и професор ентомологије и зоологије, који је 1947. године основа Институт за истраживања пола на Универзитету Индијане.[1] Данас је овај институт познат као Кинзијев институт за истраживање пола, рода и репродукције. Кинзијево истраживање на пољу људске сексуалности, од посебног је знааачаја за модерно подручке сексологије, иако је 1940-их и 1950-их година изазвало контроверзе у делу научне јавности. Његов рад је умногоме утицао на социјалне и културне вредности у Сједиwеним Америчким Државама али и у другим државама света.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 23. јуна 1894. у граду Хобокен (Њу Џерзи, САД), од мајке Сарах Анн и оца Алфреда Сегуине Кинсеyа, као најстарији од троје дјеце. Мајка му је била недовољно школована, а отац је био професор на Стевенсовом Институту технологије.

Одрастао је у прилично сиромашној породици, која себи није могла да обезбеди адекватну медицинску негу, тако да је Кинзи који је био слабог здравља у дјетињству и младости често боловао. Преболео је тифус, а патио је и од реуматске грознице и рахитса, од кога је задобио деформацију кичме. Због овог деформитета тела означен као неприкладан за служење у војсци у Првом сјетском рату.

Родитељи су му били јако религиозни. Отац је био један од најистакнутијих чланова месне Методистичке цркве.  У духу вере Кинзијев отац успоставио је породици строга правила, укључивши и правило да је недеља већим делом резервисана за молитву.

Кинсеy је одувијек показивао велико занимање за ботанику и зоологију, те је обитељи изразио намјеру да студира ботанику. Отац се успротивио и инзистирао је да упише студиј стројарства на Стевенсовом Институту технологије. Двије је године студирао стројарство, али се потом одупро очевој вољи и изразио жељу да упише биологију на Боwдоин Цоллеге у Маинеу.

На јесен 1914. Кинзи је уписао студије на Боwдоин Цоллеге из ентомологију. Године 1916. је дипломирао биологију и психологију с највећом оценом. Наставио је потом студије на Харварду и институту Буссеy који је имао један од најзахтевнијих програма биологије у САД. Кинзи се тада определо на студиј ентомологије под менторством Wиллиама Мортона Wхеллера, једног од најистакнутијих ентомолога оног доба.

Изабрао је студиј филогенезе осе шишкарице за своју докторску дисертацију, на чему докторира 1919. на свеучилишту Харвард. 1920. године објављује низ знанствених радова о филогенези осе шишкарице скупивши притом више од 5.000.000 узорака оса данас сачуваних у Америчком природњачком музеју.

Написао је широко примјењиван уџбеник биологије за средњу школу "Увод у биологију" (енг.Ан Интродуцтион то Биологy) 1926. у којем уводи учење о еволуцији и уједињује ботанику и зоологију у јединствени предмет.   Заједно с Мерритт Лyндон Ферналдом, Кинсеy 1943. објављује књигу „Јестиве биљке Источних Сједињених Америчких Држава" (енг.Едибле Wилд Плантс оф Еастерн Нортх Америца). Кинсеy се жени с Цларом Брацкен МцМиллен 1921. с којом има четверо дјеце. Најстарији Кинсеyев син умире од компликација дијабетеса у четвртој години живота. Кинсеy је по сполној оријентацији био бисексуалац. Са супругом је касније имао договор да им интимна веза буде отвореног типа, обоје су стога имали изванбрачне сполне односе с више партнера с допуштењем другог. Кинсеy је имао сполне односе и са женама и с мушкарцима, укључивши и свог студента Цлyде Мартина.

Кинзи је премину 25. августа 1956. године, у 62. години живота. Узрок смрти је срчани застој као последица упале плућа.

Кинзи и сексологија[уреди | уреди извор]

Кинзи се сматра оцем модерне сексологије у Сједињеним Америчким Државама. За сексуалне навике људи почео је да се интересује 1933. након дискусије са колегом Робертом Цроцом. Претпоставља се да су га његова проучавања механизама парења оса шишкарица инспиририсала на проучавање спектра различитих сексуалних навика код људи. Кинзи је касније развио и скалу по којој је вршио градацију полне оријентације (Кинзијву лествицу) која има седам нивоа;

  • од 0 који означава искључиво хетеросексуалну особу
  • до 6 који означава искључиво хомосексуалну особу. Његови су ученици касније су додали и категорију „X“ која означава асексуалне особе.

Године 1935. Кинзи је одржао прво предавање на факултету биологије универзитета Индиана на којем је представио своје прве студије на подручју људске сексуалности. Током предавања искористио је прилику да нападне „широко распрострањено незнање у вези анатомије и физиологије полности“, и изразио своје уверење да је касно ступање у полна искуства (Кинзи је то дефинисао као „касно венчање“) психолошки штетно. Фондација Роцкфелер одлучује да осигура Кинзију материјална средства за његова истраживања на подручју људске сексуалности. Најважнија научна дела која Кинзи објављује на том подручју су.

  • „Сексуално понашање мушкарца“ 1948.
  • „Сексуално понашање жене“ 1953.

Оба су дела у тренутку пуштања у продају заузела прва места на скали бестселера и учинилаи Кинзија медијском звездом. Ова ће дела касније постати позната као Кинзијеви извјештаји.

Неколико угледних америчких часописа објавило је чланке у којима анализирају Кинзијев Кинсејев научни рад и личнии живот (Тиме, Лифе, Лоок и МцЦалл'с).

Његов рад наредних година изазвао је низ врло жестоких критика и сматра се да је био један од узрока избијања сексуалне револуције 1960-их и 1970-их.

Контроверзе и критике Кинзијевог дела[уреди | уреди извор]

Истраживања која је Кинзи спровео на подручју сексуалности нису се ограничавала само на теорију и попуњавања упитника, већ је Кинзи често посматрао и активно учествовао у различитим сексуалним активностима, укључивши понекад и своје сараднике. Правдао се тиме да је тако могуће тачнија посматрати појаве у сексуалности и да се на тај начин лакше стиче поверење особа укључених у истраживања. Потстицао је и своје сараднике да учине исто и често је са њима и са субјектима истраживања практковао широк спектар сексуалних активности, под условом да свако од њих одреди границе до које се осећа пријатно. Тврдио је да се тако уводи елемент практичног експеримента у истраживање, као и да је то најбоља метода разумевања реакција учесника.

Кинзи је понекад у свом дому камером снимао полне односе учесника и сурадника, тврдивши да тако документује истраживање; Кинзијев биограф Јонатхан Гатхорне-Хардy правдао је тајност снимања филмова бригом да се избегне скандал и негативна реакција од стране конзервативног дела јавности. Јамес Х. Јонес, аутор књиге Алфред C. Кинсеy: А Публиц/Привате Лифе и британски психијатар Тхеодоре Далрyмпле, претпостављају да је Кинзи вршио своја истраживања потстакнут властитим сексуалним жељама и потребама.

Кинзи је сакупљао снимани материјал са сексуалним садржајем из целог света, што му је изазвало проблеме с царинском службом САД-а, након заплене порнографских филмова 1956. Кинзи је умро пре судског епилога.

Слиедећа велика контроверза Кинзијевих истраживања, било је скупљање података у вези оргазама код деце у преадолесцентној доби. Кинзи је унео пркупљене информације у таблице 30 до 34 своје књиге „Сексуално понашање мушкарца“, у којима се налазе податци о оргазмима 3000 мушке деце од пет месеци до 14 година старости. У прво време је изјавио да је податке прикупио на основу сећања одраслих особа које су у детињству биле присиљене на полне односе, али и од упитника које је попунило девет одраслих људи који су наводно имали полне односе са децом .

Мало се пажње придавало овим податцима пуних четрдесет година. Касније се испоставило да је све податке о педофилији Кинзи прикупио од једног јединог педофила, а приказао их као подсатке из различитих извора. Кинзи је поштовао анонимност особе и није пријавио казнено дело педофилије властима, јер је желео прикупити што искреније одговоре. Кинзијев Институт је касније изјавио да подаци из таблца 30-34 уистину произлазе из дневника само једне особе, писаног 1917.

Кинзијеви биографи сматрају да је Кинзијева сексуална активност и оријентација у многоме утицала на његово истраживање, тако да је погрешно бирао узорке становништва за своје упитнике. Унео је податке прикупљене од великог броја појединаца из затворске популације и проститутки класифицирајући их понекад као особе у браку, а уклопио је у анализу посебно велик број хомосексуалних особа, што га је вјројатно довело до кривих закључака.. Никад није укључио у истраживања појединце из афро-америчке популације.  

Паул Гебхард је 1970-их поново анализирао прикупљене податке избацивши оне сумњиве, и утврдио да су разлике у подацима биле мале.

Кинзи у популарној култури[уреди | уреди извор]

Након објаве књиге "Сексуално понашање жена", 15. рујна 1953. појављује се у хумористичком контексту лик имена „Др. Кинсеy“ у једној епизоди ТВ комедије Јацк Беннy Програм, као погрбљени господин који интервјуише младе дјевојке. Ово је била прва алузија на Кинзјиев рад у масмедијима.

Почетком 21. века поново се јавило велико интересовање за Кинзија и његов рад.

Године 2003. приказан је мјузикл под насловом Др. Сеx који обрађује сложену везу између Кинзија, његове жене и њиховог заједничког љубавника Wаллy Маттхеwса (јасна алузија на Кинзијевог сарадника Цлyдеа Мартина). Премиера је одржана у Чикагу и освојила је седам позоришних награда Јосепх Јефферсон.

Године 2004. Бил Кондон је режирао биографски филм Кинзи са Лијамом Нисоном у улози Кинзија и Лором Лини као његовом женом. Исте године амерички писац Том Корахесан Бојл објављује роман „Унутрашњи круг” о историји сексологије у САД и Кинзијевом делу, виђеном очима једног од његових блиских сарадника.

Америчка ТВ станица ПБС 2005. објавила је документарни филм Кинсеy у сарадњи са Кинсијевим Институтом, који је том приликом омогућио ауторима филма приступ писаном материјалу из својеархиве писама.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • „Неw Специес анд Сyнонyмy оф Америцан Цyнипидае”. Буллетин оф тхе Америцан Мусеум оф Натурал Хисторy 42: 293–317. 1920. Приступљено 2010-09-22.
  • „Лифе Хисториес оф Америцан Цyнипидае”. Буллетин оф тхе Америцан Мусеум оф Натурал Хисторy свезак 42: стр. 319.–357.. 1920. Приступљено 2010-09-22.
  • „Пхyлогенy оф Цyнипид Генера анд Биологицал Цхарацтеристицс”. Буллетин оф тхе Америцан Мусеум оф Натурал Хисторy свезак 42: стр. 357а-ц, 358.–402.. 1920. Приступљено 2010-09-22.
  • Ан Интродуцтион то Биологy. Пхиладелпхиа: Ј.Б. Липпинцотт Цомпанy. 1926  Ессаy он Кинсеy'с теxтбоок
  • „Тхе Галл Wасп Генус Цyнипс: А Студy ин тхе Оригин оф Специес”. Индиана Университy Студиес свезак 84-86: стр. 1.–517.. 1929  Цитатион соурце
  • Неw Интродуцтион то Биологy. Пхиладелпхиа: Ј.Б. Липпинцотт Цо. 1933.
  • Тхе Оригин оф Хигхер Цатегориес ин Цyнипс. Индиана Университy Публицатионс. Сциенце Сериес 4. Ентомологицал Сериес. свезак 10. 1936. пп. стр. 1.–334.  (Цитатион соурце пер Кинсеy 1929)
  • Мерритт Лyндон Ферналд; Алфред Цхарлес Кинсеy (1996). Едибле Wилд Плантс оф Еастерн Нортх Америца. Минеола, Неw Yорк: Довер Публицатионс (репринт оф Харпер 1958 едитион. ISBN 0-486-29104-9. Приступљено 2010-09-22  Фирст публисхед 1943 б7 Идлеwилд Пресс, Цорнwалл-он-Худсон, Н.Y.
Кинзијеви извештаји
  • Сеxуал Бехавиор ин тхе Хуман Мале (1948.- друго издање 1998.)
  • Сеxуал Бехавиор ин тхе Хуман Фемале (1953.- друго издање 1998.)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тхе Кинсеy Институте - Хисторy - Оригинс [Абоут тхе Институте]”. wеб.арцхиве.орг. 2010-08-19. Архивирано из оригинала на датум 19. 08. 2010. Приступљено 2021-10-13. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]