Аријус ван Тинховен

С Википедије, слободне енциклопедије
Аријус ван Тинховен
Датум рођења(1886-05-03)3. мај 1886.
Место рођењаГоринхем
 Холандија
Датум смрти8. септембар 1965.(1965-09-08) (79 год.)

Аријус ван Тинховен (Горинхем, 3. мај 1886 — 8. септембар 1965) био је холандски лекар који је постао познат захваљујући раду као ратни хирург у Србији током Балканских ратова, а такође и као шеф хируршког одељења Војне болнице у Ваљеву током Првог светског рата. Као члан истражне комисије учествовао је у истрази ратних злочина аустроугарске војске у Србији.

Младост[уреди | уреди извор]

Аријус ван Тинховен био је син Бертуса Данијела ван Тинховена, грађевинског инжењера, и Жане Мишелине ван де Ветеринг. Ван Тинховен је завршио гимназију у Хагу. Након матурирања отишао је у Индонезију (тадашњу холандску колонију), али се због једне операције са неповољним исходом, услед које је веома онемоћао, вратио у Холандију.[1] Студирао је у Амстердаму, где је средином марта 1912. године дипломирао на Медицинском факултету.[2]

Први балкански рат (1912)[уреди | уреди извор]

Предузимљив, какав је очито био, 24. октобра 1912. године кренуо је за Београд како би ступио и службу у Црвеном крсту Србије. Био је у пратњи два медицинска радника. Пошто холандски Црвени крст није планирао да за Србију обезбеди амбулантну службу, одређен број угледних људи је Ван Тинховену дао новац на располагање. Наводно се радило о износу од 3.000 гулдена.[3] Овим путем је комплетна амбулантна служба ипак омогућена.[4] Амбуланте су биле врста екипа медицинске помоћи које су приватне организације слале на жаришта сукоба услед недостатка медицинског особља за зараћене стране. О трошку српске владе овој амбуланти су се прикључили још једна медицинска сестра и један медицински радник из институције за бригу о болеснима Провидентиа из Хага, са 'целокупном опремом институције'.[5] Неколико дана касније је још троје људи кренуло из Холандије у Србију да Ван Тинховену понуди своје услуге (двоје њих из војне болнице у Лејдену – V. Дахмен и D. ван Вурен – и један из Тилбурга).[6] Захваљујући, између осталих, двама предавањима др. Крамера, у Холандији је касније прикупљено још више новца.[7] У Бусуму је 22. новембра организована добротворна манифестација холандског Црвеног крста у сврху набављања рендген апарата.[8]

Ван Тинховен је отворио у Београду привремену болницу, једну од петнаест (касније их је било укупно деветнаест), у великој згради средње школе. У почетку је имао помоћ само једног студента и једног младог лекара[9], касније и др. Де Јонга у пратњи старијег Србина, који је обављао функцију тумача.[10] Ван Тинховен је сам направио и салу за операције; највећи број операција се састојао из вађење метака из ногу, руку, трбуха итд. У болници је лежало најмање две стотине рањених.[11] Рањеници су вероватно долазили из Куманова и Прилепа, међу којима је највише било оних са промрзлим стопалима.[7] Убрзо је Ван Тинховену пружена помоћ са свих страна, углавном од стране жена. Прво је неколико дана провео у Гранд хотелу, али му је неколико дама обезбедило намештену собу са новим намештајем у склопу болнице. С друге стране, рањеници су хтели да што пре напусте болницу како би 'са уживањем побили неколико Турака'.[12] Касније би и рањени турски пацијенти, међу којима је избила епидемија богиња, су примани: морали су да се сместа изолују и однесу у бараке, а особље је морало да се вакцинише.[13] О квалитету холандске амбуланте је речима хвале писала и страна штампа.[14]

Проширење амбуланте (1913)[уреди | уреди извор]

Особљу се 1913. године придружио, између осталих, и др. Ван Хамел[15] и сада их је укупно било десеторо.[16] Након пада Једрена, Ван Тинховен је, заједно са Ван Хамелом, на молбу српске владе, отворио велику болницу за рањене. За потребе болнице је стављено на располагање радно постројење једне велике шећеране удаљене сат времена од Београда. Ван Тинховен је поставио услов да особље (четири медицинске сестре и два медицинска радника) из Холадније дође у Србију о трошку Црвеног крста Србије.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Крајем маја 1913. године вратио се у Хаг.[17] При одласку из Београда добио је два ордена од српског краља: Орден светог Саве четвртог реда и орден Црвеног крста Србије.[18] У повратку је боравио неколико дана у Берлину да би 31. маја возом стигао на хашку железничку станицу. Одбио је званични дочек али је неколицина лекара ипак била присутна.[19] Осмог јуна 1914. године је уследило његово одликовање чином официра у Реду Орански Насау.[20]

Други балкански рат (1913)[уреди | уреди извор]

Услед помола нових непријатељстава, Ван Тинховен се на молбу српске владе почетком јула вратио у Србију како би припремио евентуално отварање амбуланте.[21] У исто време је у Београд стигла и сестра Де Хроте из Холандије. Исте вечери су очистили и отворили болницу. Увече је пристигло првих 230 рањеника; у наредних 36 сати је непрекидно оперисано.[22] Амбуланту су, поред њега самог, чинили још и др. Ван Хамел, двојица стажиста и деветоро медицинских радника.[23] Ван Тинховенов отац, др. C.Б. Тиланус и још неколицина господа из Амстердама, који су основали тзв. 'Балкански комитет', прикупили су средства.[24] Активности су биле усредсређене на Ваљево; међутим, број рањених је брзо опао, тако да је већ у септембру све било спремно за Ван Тинховенов повратак. При одласку је за амбуланту организована велика гозба у Гранд хотелу, где је Ван Тинховен проглашен за почасног грађанина.[25]

Пријем[уреди | уреди извор]

Почетком октобра 1913. године вратио се у Холандију, овог пута уз одговарајуће почасти: прво на станици у Амстердаму, а онда и на Главној железничкој станици у Хагу.[26] Др. Крамер је истакао како је Ван Тинховен у Србији 'прославио холандско име'. Лекар је чак постао и полу-Србин због тога што је постао почасни грађанин Ваљева. Такође је и генерални конзул Србије, M. Меренс (који га је допратио из Амстердама), говорио о томе како се, између осталих, Ван Тинховен први јавио конзулату. Захваљујући његовој брзој иницијативи био је од великог значаја за Србију. Два дана касније, 6. октобра, одржан је ручак у хотелу 'Централ' у Хагу: сала је за ту прилику украшена цвећем и венцима, као и лентама у бојама Србије.[27] Јелима су додељени називи у складу са добротворним радом особља амбуланте. Ван Тинховен старији је том приликом означен као 'душа покрета'. Касније је Ван Тинховен изјавио да је његова девиза била: ко се у таквим околностима први нађе, помаже двоструко. У модерним ратовима све се сводило на то да се непријатељу што брже зада први ударац. Куповина хируршких инструмената се обављала за неколико сати. Иако је холандски Црвени Крст био изванредна организација, бирократија је, по његовом мишљењу, стајала на путу брзој интервенцији.[22] Поврх свега, на Балкану није било ни довољно лекара.

Берлин (1914)[уреди | уреди извор]

У оквиру даљих студија постао је асистент хирурга проф. Валтера Кауша у болници ‘Аугусте Вицториа‘ у Берлину.[22] Почетком марта 1914. године Ван Тинховен је одржао предавање у Берлину о својим искуствима у Србији, чији је народ у међувремену веома заволео. Осим слика које приказују рад у амбуланти и болницама, и слика рањених, такође је показао и фотографије свакодневних ствари као нпр. пејзаже. Захваљујући томе је предавање било мање сувопарно него што се очекивало. По завршетку је добио искрене овације многих Срба у Берлину, који су такође присуствовали предавању.[28] Случај Србије и њен вапај за независношћу уживали су велику популарност у другим деловима Европе и у свету, између осталих и код енглеског историчара Г.M.Тревељана (Г.M. Тревелyан). Тако је Ван Тинховен боравио у Берлину, када су политичке тензије крајем јула 1914. године ескалирале. При Српском посланству је у међувремену понудио своју помоћ. Када се испоставило да су Србији потребни лекари, Ван Тинховен је о томе путем телеграма одмах обавестио сестру Де Хроте (своју будућу супругу), која му је асистирала при операцијама и претходна два пута. Такође је послао телеграм кући, тражећи новац, а купио је и потребне инструменте.[22]

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Ван Тинховен је поново вршио операције и Србији након избијања Првог светског рата августа 1914. године, иако овога пута није била формирана ниједна холандска амбуланта: сви укључени у збрињавање рањених су деловали на сопствену иницијативу.[29] Постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву. Ван Тинховен је прво учествовао у комисији у име команданта Дринске дивизије у циљу истраге ратних злочина код Завлаке и Брзака. Остали чланови су били Јанићије Красојевић, др. Светислав Николајевић и Жил Шмит (инжењер из Женеве). Они су 21. и 22. августа посетили то подручје и констатовали систематски масакр од стране аустроугарских трупа. Тела су била осакаћена[30], људи повешани, домаћинства уништена и животиње поубијане.[31]

Од јесени је владао цревни тј. трбушни тифус, пегави тифус (према мишљењу Ван Тинховена свесно примењиван као средство од стране Аустријанаца, јер је иначе изузетно редак као болест) и дизентерија. Услед прве две болести је страдало више хиљада жртава након окршаја код Ваљева због тога што се лешеви људи (и животиња) нису могли сахранити. Ти лешеви су недељама трунули на отвореном простору. Хигијеснко стање у већини логора и болница за српске рањенике је било ужасно: проценат смртних случајева је био веома висок: 70-80%. Ван Тинховена су касније хвалили између осталог и због његове помоћи аустроугарским ратним заробљеницима.[32]

I сам Ван Тинховен је средином фебруара оболео од пегавог тифуса, услед чега је половином марта 1915. године са својим одељењем морао да се врати у Холандију.[33] Кажу да је дванаест дана лежао без свести под високом температуром (преко 40 °Ц), тако да се вратио јако ослабљен.[34]

Према писању немачких новина, његов повратак је неправедно приписан непријатностима са српске стране.[35] Прави разлог је било његово здравствено стање, а у циљу потпуног опоравка; вероватно је био и исцрпљен од рада.[36] При његовом повратку 16. марта 1915. године, у Амстердаму је, на молбу српског генералног конзула, још једном порекао гласине око појединих узајамних размирица. Неколико дана касније су обојица одржали говор приликом сахране медицинског радника, брата А.Ф. Хенкена у Хагу.

Публикације[уреди | уреди извор]

Ван Тинховен је водио ратне дневнике и чувао 'гомилу крајње изванредних фотографија, које је посвуда сам усликавао, са разноразним прикупљеним занимљивостима'. Вођење дневника су по свој прилици наручила ротердамске дневне новине Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант[22] . Овај лист је након његовог повратка 1915. године, понешто од тога издао у форми фељтона под насловом: Из дневника једног ратног хирурга. (Др. Ван Тинховен у Србији)'. Такође је писао и извештаје у новинским чланцима о својим искуствима, као и књигу Страхоте рата у Србији: дневник ратног хирурга Др. А. Ван Тинховена (Де груwелен ван ден оорлог ин Сервиë: хет дагбоек ван де оорлогс-цхирург Др. А. ван Тиенховен), коју је написао 1915. године у сарадњи са познатим писцем M.Ј. Брусеом (M.Ј. Бруссе). Снага књиге је лежала и у употреби фотографије. Својеручне фотографије, поштовани „неутрални читаоче, усликане од стране вашег поузданог и сабраног лекара, фотографије кукавички убијених стараца и раскомаданих жена и девојака. Можеш да их видиш![37]

Из предговора: Мој интервју са господином M. Ј. Брусеом, објављен у Новим ротердамским новинама, у рубрици Међу људима , наишао је на толико интересовање и изазвао је толики број питања, да сам га са задовољством допуниос и опремио фотографијама које сам лично снимио, како би га господин Брусе објавио као засебно издање. Сада када моја сећања више нису намењена неутралним новинама, у више тачака сам оштро иступио против окрутности које су починиле аустријске трупе. Нису у питању појединци, већ влада која је своје војнике опремила најокрутнијим распрскавајућим мецима. Осим тога, надам се да ће ова књига допринети да се баци боље светло на српски народ. Трудио сам се да увек на најобјективнији начин прикажем оно што сам видео и запажао. Хаг, август 1915. године, А. Ван Тинховен. Свирепости које су починиле и једна и друга страна су опште познате. Тако су Аустријанци користили експлозивне метке, што је према међународном уговору било забрањено. Такође су коришћени и распршиви или тзв. дум-дум меци. Ван Тинховен је донео примерке експлозивних метака у Холандију и дао да се испита њихово дејство.[38] Године 1918. је написао серију прилога о свом раду као хирурга за новине Хет ниеуwс ван ден даг воор Недерландсцх-Индиë. У Београду је 2005. године изашла његова књига у преводу Јелице Новаковић- Лопушине.

Француска (1915 – 1919)[уреди | уреди извор]

Ван Тинховен је половином августра 1915. године отишао преко Велике Британије и Француску како би се прикључио Црвеном Крсту Француске.[39] Француска влада је прихватила његове услуге као хирурга и поставила га на чело хируршког одељења болнице у Везулу (близу Белфора) у Горњој Саони.[40] У међувремену је у Француску из Холандије пристигла велика амбуланта, такозвана Треуб-амбуланта под вођством др. Ј.C.Ј. Биренса де Хана.[41]Волгенс де перс леек де сyмпатхие ин Недерланд даармее те версцхуивен наар де геаллиеерде зијде, хоеwел де ноод ин Сервиë ен Монтенегро дуиделијк хогер wас.[42] Тиме је, према писању штампе, наклоњеност Холанђана прешла у корист савезника, иако је Србији и Црној Гори то свакако било много потребније.

Његова репутација као шефа хирургије је стално расла. Упркос његовом одсуству из Француске, крајем октобра 1916. године је именован за члана треће секције Друштва за унапређење физике, медицине и хирургије.[43] Касније ће бити постављен на чело холандске амбуланте у Француској, утврђеној у Булоњској шуми у Паризу. На послетку ће и у овој земљи добити високо одликовање: Орден Легије части.[44]

Албанија (1916)[уреди | уреди извор]

У првим месецима 1916. године Ван Тинховен је одређено време провео у Албанији, одакле је извештавао за новине ''Алгемеен Ханделсблад''. У Драчу и његовој околини је било улогорено 130.000 Срба, готово без одеће, хране и медицинске помоћи: тамошње прилике се, према његовом мишљењу, нису могле описати.[45]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

О Ван Тинховеновим активностима након Првог светског рата се јако мало зна. Године 1920. је присуствовао Петом интернационалном конгресу хирурга у Паризу, где је, измеђуо осталог, причао и о васкуларној адхезији. Оженио се Јакобом Мартом де Хроте (25. март 1884– 26. април 1965) 30. септембра 1916. године у Неји на Сени. Јакоба му је асистирала као медицинска сестра док је радио као ратни хирург. Заједно почивају на Јавном гробљу Нови Валкенвен (Ниеуw Валкенвеен) у Нардену. Аријус ван Тинховен био је брат новинара и писца књига за децу А.Б. ван Тинховена.

Разно[уреди | уреди извор]

У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја (www.ариусбеоград.цом) које је понело име АРИУС у знак захвалности за Ван Тинховенову пожртвованост и храброст.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант 23-03-1915.
  2. ^ Леидсцхе Цоурант д.д. 12-03-1912.
  3. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 01-11-1912.
  4. ^ Ниеуwсблад ван хет Ноорден д.д. 25-10-1912.
  5. ^ Ниеуwе Тилбургсцхе Цоурант д.д. 29-10-1912.
  6. ^ Ниеуwе Тилбургсцхе Цоурант д.д. 31-10-1912.
  7. ^ а б Алгемеен Ханделсблад д.д. 15-11-1912.
  8. ^ Де Гоои-ен Еемландер д.д. 23-11-1912.
  9. ^ Леидсцхе Цоурант д.д. 08-11-1912.
  10. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 17-12-1912.
  11. ^ Оок ис спраке ван 260 геwонден; зие: Ниеуwсблад ван Фриесланд д.д. 06-11-1912.
  12. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 05-11-1912
  13. ^ Ниеуwсблад ван хет Ноорден д.д. 27-11-1912.
  14. ^ Мидделбургсцхе Цоурант д.д. 04-01-1913.
  15. ^ Мидделбургсцхе Цоурант д.д. 03-04-1913.
  16. ^ Др. А. ван Тиенховен; др. А. ван Хамел; де зустерс D. Боон, Х. Бос, Х. де Грооте, А. Кüртз, Ј. Вермаас; де верплегерс Ј. Берендрецхт, Ј. Хеукен ен C. ван дер Колк. Зие: Мидделбургсцхе Цоурант д.д. 12-04-1913.
  17. ^ Хет ниеуwс ван ден даг д.д. 29-05-1913.
  18. ^ Идем; Алгемеен Ханделсблад д.д. 24-05-1913.
  19. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 02-06-1913.
  20. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 05-06-1914.
  21. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 04-07-1913.
  22. ^ а б в г д Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант д.д. 23-03-1915.
  23. ^ Волгенс хет Леидсцх Дагблад ван 4 аугустус 1913 wерден еерст др. Коппесцхаар ен дрие плеегзустерс наар Белградо гезонден, геволгд доор де семи-артсен Х.C.W. Серлé ен Ј. Риедијк ен де плеегзустерс Г. в.д. Зwан, А.Ј. Сцхуитемакер ен Г. Јоон.
  24. ^ Леидсцхе Цоурант д.д. 01-10-1913.
  25. ^ Ниеуwсблад ван Фриесланд д.д. 04-10-1913.
  26. ^ Де Тијд д.д. 04-10-1913; Алгемеен Ханделсблад д.д. 04-10-1913.
  27. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 06-10-1913.
  28. ^ Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант д.д. 03-03-1914.
  29. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 10-03-1915.
  30. ^ Хет ниеуwс ван ден даг воор Недерландсцх-Индиë, 05-05-1916.
  31. ^ Цраwфурд Прице, Сербиа'с парт ин тхе wар, п. 11-12.
  32. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 03-04-1915.
  33. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 17-02-1915; Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант д.д. 12-03-1915; Де Тијд д.д. 12-03-1915.
  34. ^ Лееуwардер Цоурант д.д. 15-03-1915.
  35. ^ Хет ниеуwс ван ден даг воор Недерландсцх-Индиë
  36. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 10-03-1915; идем д.д. 12-03-1915.
  37. ^ Хет ниеуwс ван ден даг воор Недерландсцх-Индиë д.д. 03-04-1918.
  38. ^ Мидделбургсцхе Цоурант д.д. 17-04-1915.
  39. ^ Мидделбургсцхе Цоурант д.д. 14-08-1915.
  40. ^ Ниеуwе Роттердамсцхе Цоурант д.д. 05-10-1915.
  41. ^ Биеренс де Хаан, Јохан Цатхаринус Јустус (1867-1951)
  42. ^ Де Тијд д.д. 12-08-1915.
  43. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 26-10-1916.
  44. ^ Леидсцх Дагблад д.д. 16-04-1919.
  45. ^ Алгемеен Ханделсблад д.д. 15-02-1916.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Arijus_van_Tinhoven&oldid=27751121”