Драч

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драч
Durrës
Durrës beach promenade (7).JPG
Драч
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Албанија
Географске карактеристике
Координате41°19′00″ СГШ; 19°27′00″ ИГД / 41.316666666° СГШ; 19.45° ИГД / 41.316666666; 19.45Координате: 41°19′00″ СГШ; 19°27′00″ ИГД / 41.316666666° СГШ; 19.45° ИГД / 41.316666666; 19.45
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина0 м
Драч на мапи Албаније
Драч
Драч
Остали подаци
Поштански број2000
Позивни број052
Регистарска ознакаDR

Драч (алб. Durrës — Дурес) је град и лука на обали Јадранског мора, 33 km западно од Тиране. [1]Представља велики економски центар у Албанији. Један је од најстаријих градова на том подручју, зачеци насеобине потичу из античког доба када је на том месту 627. п. н. е. основан град Епидамнос. Број становника се данас процењује на 175.110. (2011)

Историја[уреди]

Драч су основали под именом „Епидамнос“ грчки колонисти из Коринта и Керкире 627. године п. н. е.[1] По грчком историчару Тукидиду они су се нашли у спору узрокованом пелопонеским ратом. Од 229. п. н. е. припадао је Римљанима који су му дали име Диракијум (Dyrrhachium) и изградили пут до Солуна, Виа Егнатиа, који је касније продужен све до Константинопоља. Град је под римском владом напредовао као значајан трговачки пристанишни центар. Око 430. године се ту родио цар Анастасије I. У доба сеобе народа био је изложен упадима варвара али је остао под управом Ромејске империје.

Иван Јастребов је о Драчу записао да се звао Епидамн, после Дирахијум, а затим Дурацо и Драч. Улазио је у састав Илирије, али је за време објаве рата Римљанима од стране илирског краља Генција град добровољно потчињен Римљанима. Од 393. до 400. после Христа, град је био под готским царем Аларихом. Он је ту населио Сармате и Хуне иу своје војске, које је потом истерао Маркелан Острогот 460. године, а 473. готски вођа Теодорик је завладао Илиријом и Драчом, његова престоница припала је њему. У Драчу је боравио и Цицерон као прогнаник, одабравши га за место свога заточеништва. Он је о Драчу записао да је стигао у слободан град, пријатан, но ако ли га буде узнемиравао бучан живот овог града, преселие се на друго место. Из тога се да закључити да су у граду били театри, храм и разноврсна разонода, тј. да је град био велики. Ако се погледају старине које су остале, град је био, по Јастребову, десет пута већи него у његово време, крајем 19. века. Описије га тада као мизеран и прљав приморски градић. У време цара Августа био је украшен монументалним споменицима. Од тога је у време Јастребова остала само једна обезглављена статуа, бачена у двориште среске управе. Страшни земљотреси су задесили град 506. и 1273. године. Код Драча, у његовој долини, биле су две чувене битке које је Помпеј повео против Цезара. Помпејева војска се налазила у самом граду, Цезарова по брдима путем за Кавају и Тирану у близини луке Петра. Помпеј је победио Цезара, али је касније убијен у Александрији, камо је побегао из Ларисе, где је пао у замку. [2] Јастребов је писао и о историји хришћанства у Драчу.

Средњи век[уреди]

После поделе римског царства, Драч је потпао под власт ромејских царева и сматрао се престоницом Илирије или Драчке области. Владали су дукси ромејског двора и били су обавезни да у време несугласица царства са Дукљанским краљевима уђу с југа у пределе Зете. У рату с краљем Владиславом (1042) погинуо је један дукс (стратиг) Михаила на Скадарској равници. Драчем су затим владали анжујски херцези (1294 - 1373). Међу њима Карло Топија 1358. године. После је њиме неко време владао Балша II Балшић, а после њега 1386. градом је завладала Млетачка република до 1501. године, када су га преузели Турци. И Франци су владали њима до 1085. године, до смрти Гвискарда, а по његовој смрти Драч и драчку област заузео је краљ Константин Бодин (Михаилов син), као савезник Роерта Гвискарда, када је, после његове смрти, норманска војска морала напустити Драч. Те годинне Драч, по уговору, прелази у руке Алексија Комнина. [3] У почетку 10. века са већином Албаније постао део прве бугарске империје под царем Симеоном Великим. За време његовог наследника Петра I Бугарског опет је пао под власт Византије и постао предмет бугарско-византијског спора све до 1018. године. У то доба се појављује име Драч.

После доба владавине Византије Драч је на кратко био под Норманима са Сицилије. Дефинитивно је био изгубљен за Византију 1185. године када се нашао под влашћу сицилијског краља Виљема Другог. Касније је био под владавином италијанских градова Напуља и Венеције (13921501) да би затим био део Османског царства све до 1912. када је постао саставни део независне Албаније.

Новија историја[уреди]

Артур Еванс је при свом обиласку Драча записао да се уверио да је многима у Драчу разумљив српски језик. [4] И Иван Јастребов је описивао Драч. У његово време то је мизеран приморски градић у којем нема више од 400 кућа, муслиманских, арнаутских православних, цинцарских и католичких, арнаутских и до 50 циганских. У читавом кадилуку је било 5400 кућа и 30000 хришћана и муслимана. [5] У годинама 1913. - 1920. Драч је био главни град Албаније. Значајну модернизацију је доживео после разорног земљотреса 1926. године а нарочито после Другог светског рата. Изграђена је железница која је спојила град са Тираном и касније са Елбасаном а од 2000. године је спојен и ауто-путем са Тираном.

Садашњост[уреди]

Бродске линије спајају град са италијанским градовима Баријем и Анконом као и другим италијанским пристаништима. Драч је најважније пристаниште за путнички и товарни саобраћај у Албанији, као и популарно летовалиште.

Становништво[уреди]

Популација (ист.): Драч
Година
Становништво

Партнерски градови[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Драч Албанија”. PanaComp. Приступљено 20. 1. 2019. 
  2. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 475., 476. Београд: Службени гласник. 
  3. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 476., 477. Београд: Службени гласник. 
  4. ^ Еванс, Артур (2008). Илирска писма, pp. 116. Бања Лука: Бесједа и Графид. 
  5. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 478. Београд: Службени гласник. 

Спољашње везе[уреди]