Драч

За друга значења, погледајте страницу Драч (вишезначна одредница).

Драч Durrës
Драч
Застава Грб
Административни подаци
Држава	Албанија
Округ	Драч
Становништво
Становништво	‍
— 2023.	101.728
— густина	2.555,34 ст./km2
Агломерација (2023)	153.614
Географске карактеристике
Координате	41° 19′ 00″ С; 19° 27′ 00″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	0 m
Површина	39,81 km2
Драч Драч на карти Албаније
Поштански број	2000
Позивни број	+355 (0) 52
Регистарска ознака	DR
Веб-сајт
durres.gov.al

Драч (алб. Durrës или Durrësi) је град и лука на обали Јадранског мора, у данашњој Албанија. Седиште је Драчког округа. Према попису из 2023. године, Драч је имао 101.728 становника. Други је по величини град у Албанији. Један је од најстаријих градова на том подручју, а основан је у античко доба од стране грчких колониста. Првобитно се звао Епидамнос, а потом Дирахион.

Историја

Драч су 627. године п. н. е. под именом „Епидамнос“ (грч. Ἐπίδαμνος) основали грчки колонисти из Коринта и Керкире. По грчком историчару Тукидиду, град је током Пелопонеског рата (431-404) постао предмет спора између Коринта и Керкире. Крајем 4. века п. н. е. власт над градом је привремено успела да успостави Краљевина Македонија, а потом и илирски Тауланти. Упркос томе, град је почетком 3. века п. н. е. успео да поврати своју аутономију.

Римски Драч

Током Првог илирског рата, град је 229. п. н. е. потпао под римску власт. Од тог времена назива се и Дирахион (грч. Δυρράχιον), односно Дирахијум (лат. Dyrrhachium). Након стварања римске провинције Македоније (146. п. н. е.), град је укључен у њен састав. Римљани су између Драча и Солуна изградили Егнацијев пут (лат. Via Egnatia), који је касније продужен све до Константинопоља.

У граду је као прогнаник боравио Марко Тулије Цицерон, одабравши га за место свога заточеништва. Он је о Драчу записао да је стигао у слободан град, пријатан, но ако ли га буде узнемиравао бучан живот овог града, преселиће се на друго место. Из тога се да закључити да су у граду били театри, храм и разноврсна разонода, тј. да је град био велики. Ако се погледају старине које су остале, град је био, по Јастребову, десет пута већи него у његово време, крајем 19. века. Описује га тада као мизеран и прљав приморски градић. У време цара Августа био је украшен монументалним споменицима. У близини града се 48. п. н. е. догодила чувена битка код Дирахија између Помпеја и Цезара.

Град је под римском влашћу напредовао као значајан трговачки центар, а за време владавине цара Диоклецијана (284-305), постао је и главни град новоформиране римске провинције Нови Епир (лат. Epirus Nova). У периоду од 393. до 400. године, град је био под готским краљем Аларихом, који је на том простору населио Сармате и Хуне из своје војске. Око 460. године, град је био под управом Марцелина, војног заповедника Далмације и суседних области. Готски краљ Теодорик је 473. године привремено овладао градом. Цар Анастасије I (491-518) је око 430. године рођен у Драчу. Велики земљотрес задесио је град 506. године.

Византијски Драч

Главни чланак: Драч (тема)

Током највећег дела средњовековног раздобља, Драч је био под византијском валашћу, а повремено је потпадао под разне освајаче (Бугари, Нормани, Млечани, Срби, Анжујци) чија се власт смењивала са византијском.

Још од поделе Римског царства (395), Драч је као главни град Новог Епира био под влашћу источноримских, односно византијских царева. Након реорганизације покрајинске управе, која је спроведена током 9. века, Драч је постао центар новоустановљене византијске Драчке теме, која је почетком 10. века допирала до града Љеша, али се касније, у време поновног јачања Византијског царства крајем 10. и почетком 11. века, проширла према северу све до Улциња и Бара, на граници према српској кнежевини Дукљи.

У исто време, током раздобља византијске власти, Драч је постао и значајан црквени центар, пошто се у том граду налазило средиште православне Драчке митрополије, која је била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Упоредо са територијалним ширењем Драчке теме, постепено се ширила и надлежност драчких митрополита, који су крајем 10. и почетком 11. века под својом јурисдикцијом имали чак 15 епархија, укључујући и поједине епископије у околном арбанашком и српском залеђу (Кројанска, Љешка, Пилотска, Дривастанска, Скадарска, Барска, Дукљанска).

Током 11. века, Драч је био главни центар из кога су кретали походи византијских заповедника против српских владара у Дукљи и Травунији. Током византијско-норманских ратова, Нормани из јужне Италије су у више наврата покушали да овладају градом, што им је по први пут успело након опсаде Драча (1081). Иако је већ 1084. године враћен под византијску власт, Нормани су га поново освојили 1085. године, али накратко. Приликом норманског повлачења са Балкана, српски краљ Константин Бодин преузима Драч, вероватно са њиховим пристанком. Ипак, српска власт на овом подручју била је кратког даха. Град се убрзо поново нашао у рукама Византије, а око 1090. године Бодина је, према тврдњи Ане Комнине, поразио и у жестокој бици заробио ромејски заповедник Јован Дука, новопостављени стратег драчке теме.

Под влашћу разних господара

Након прве пропасти Византијског царства (1204), Драч су 1205. године заузели Млечани, али већ око 1213. године град се нашао у саставу српске Епирске деспотовине, да би затим (1230) накратко потпао под бугарску, а затим поново под епирску власт. Драч је 1258. године потпао под власт краља Манфреда Сицилијанског, али након његове смрти (1266), град је поново потпао под епирску власт. Драч је 1272. године потпао под власт Карла I Анжујског, али је већ 1273. тешко пострадао од разорног земљотреса. У граду се 1284. године обнавља византијска власт. Недуго питом, Драч је 1296. године потпао под српску власт, али већ 1304. године поново га освајају напуљски Анжујци, који су 1332. године створили посебно Драчко војводство.

Драч је 1368. године од Анжујаца преутео албански великаш Карло Топија, чиме је град по први пут у историји потпао под албанску власт. Драчом је касније владао српски великаш, зетски господар Балша II Балшић (1385), који је узео титулу "дука драчки", а након његове смрти градом су поново овладале Топије. 1392. године, након смрти Ђорђа Топије Драч је потпао под власт Млетачке републике, која је држала град све до турског освајања (1501). У том периоду, Драч је био главни град Млетачке Албаније.

Рани нови век

Турци су 1501. године преотели Драч од Млечана, чиме је започело ново раздобље у историји овог града, који је остао под влашћу Османског царства све до 1912. године. Године 1868. у Драчу је живело 5.000 становника. Артур Еванс је при свом обиласку Драча записао да се уверио да је многима у Драчу разумљив српски језик. И Иван Јастребов је описивао Драч. У његово време то је мизеран приморски градић у којем нема више од 400 кућа, српских, муслиманских, арнаутских православних, цинцарских и католичких, арнаутских и до 50 циганских. У читавом кадилуку је било 5400 кућа и 30000 хришћана и муслимана.

Савремено доба

Драч је у првој половини 20. века најважнији трговачки центар Албаније. У две градске махале, Пали и Калми, живели су почетком 20. века бројни Срби муслиманске вере. Ови су се ту населили након окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године. У махали Топана истицала се лепотом кућа браће Ђурашковића. Српска војска је место ослободила 17. новембра 1912. године; у град су ушли ратници новоформираног Шумадијско-албанског одреда. Православни митрополит драчки Јаков припадао је делу грађанства које је тражило да Драч припадне Србији. Драч је од стране православаца сматран за "стари српски град". Град је као свог заштитника славио српског Св. краља Владимира, чије су мошти Срби Епирци ту донели 1215. године. Лука која се тада налазила у запуштеном стању, нефункционална због блата и мочваре, требала је да постане српска извозна лука. За годину дана остварен је из Драча српски извоз од 2 милиона динара. Српске намере са перспективном морском луком су међутим осујетиле велике силе. По други пут, 1916. године српска војска и бројне избеглице стизали су преко албанских планина у луку Драч.

У годинама 1913. - 1920. Драч је био главни град Албаније. Значајну модернизацију је доживео после разорног земљотреса 1926. године а нарочито после Другог светског рата. Изграђена је железница која је спојила град са Тираном и касније са Елбасаном а од 2000. године је спојен и ауто-путем са Тираном.

Садашњост

Бродске линије спајају град са италијанским градовима Баријем и Анконом као и другим италијанским пристаништима. Драч је најважније пристаниште за путнички и товарни саобраћај у Албанији, као и популарно летовалиште.

Овде се налази Археолошки музеј у Драчу. Овде се налази ФК Теута Драч.

Партнерски градови

• Истанбул
• Приштина
• Призрен
• Бари
• Улцињ
• Солун
• Бриндизи
• Андрија
• Марано ди Наполи

Галерија

• 
  Римски амфитеатар у Драчу
• 
  Стара краљевска палата у Драчу
• 
  Драч
• 
  Велика џамија
• 
  Лука у Драчу
• 
  Венецијански кула

Литература

• Божић, Иван (1983). „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку”. Глас САНУ. 334 (3): 13—116. 
• Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Иванишевић, Вујадин (2012). „Печат Константина митрополита Драча из збирке Народног музеја у Лесковцу”. Лесковачки зборник. 52: 7—12. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Коматина, Ивана; Коматина, Предраг (2018). „Настанак Млетачке Албаније и успомена на византијску власт у српском Поморју”. Историјски часопис. 67: 55—82. 
• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Петровић, Радмило (1991). „Драчка митрополија у светлу археолошких налаза”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 131—135. 
• Поповић, Владислав (1988). „Албанија у касној антици”. Илири и Албанци. Београд: САНУ. стр. 201—283. 
• Schmitt, Oliver Jens (2001). Das venezianische Albanien (1392-1479). München: Oldenbourg Verlag. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Ферлуга, Јадран (1964). „Драч и Драчка област пред крај X и почетком XI века”. Зборник радова Византолошког института. 8 (2): 117—132. 
• Ferluga, Jadran (1964). „Sur la date de la création du thème de Dyrrachium”. Actes du XIIe Congrès international d'études byzantines. Beograd: Naučno delo. стр. 83—92. 
• Ферлуга, Јадран (1986). „Драч и његова област од VII до почетка XIII века”. Глас САНУ. 343 (5): 65—130. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт