Џији

С Википедије, слободне енциклопедије
Џији
Паинтинг оф Śрамаṇа Зхиyи.
Слика Шрамана Џијиа
Пуно имеЗхиyи
Име по рођењу智顗
Друга именаЧен Деан () , господар Тјентај(天台大師), госпдар Џиџе(智者大師)
Датум рођења(538-02-16)16. фебруар 538.
Место рођењаГонгански округ, Хубеј
 Кина
Датум смрти3. август 597.(597-08-03) (59 год.)
Место смртиТјентајски округ, Џеђанг
 Кина
ПребивалиштеКина
Држављанствокинеско
Занимањеоснивач тјантајске традиције будизма
Деловањебудизам
ПретходникФаксу (法緒)
Хуејкуанг ()
Нањуе Јујси

Џији (538–597) традиционално се наводи као четврти патријарх, али се генерално сматра оснивачем тјентајске[1] традиције будизма у Кини. Његова стандардна титула била је шрамана Џији (кинески 沙門智顗), што га повезује га са широком традицијом индијског аскетизма. Џији је познат по томе што је први у историји кинеског будизма разрадио потпуну, критичку и систематску класификацију будистичких учења. Он је такође сматран првом главном ликом који је направио значајно раздвајање од индијске традиције, формирајући аутохтони кинески систем.

Према Дејвиду V. Чапелу, Џији је „заједно са Томом Аквинским и Ал-Газалијем рангиран као један од великих системататора верске мисли и праксе у светској историји“.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен са презименом Чен (陳) у Хуароншком округу, Ђинг префектуре (сад Хубеј), Џији је напустио дом да би постао монах у својој осамнаестој години, након губитка родитеља и његовог родног града Ђанглинга, који је пао под налетом војске Западног Веја када је Џији имао седамнаест година. Са 23 године стекао је најважнији део свог образовања од свог првог учитеља Нањуе Хуејсија (515–577), мајстора медитације који ће касније бити наведен као Џијијев претходник у линији Тјентај. Након периода студија са Хуејсијем (560–567), провео је неко време радећи у јужној престоници Ђенкангу.[3] Потом је 575. године отишао на планину Тјентај на интензивно учење и вежбање са групом следбеника. Тамо је радио на прилагођавању индијских принципа медитације шамате и [випассана[|випасјане]] (преведено као „џи” и „гуан”) у сложен систем праксе самокултивације који је такође укључивао обреде побожности и обреде исповедања/покајања. Затим се 585. вратио у Ђинлинг, где је довршио своје монументалне коментарске радове о Лотус сутри, Фахуа венџу (587) и Фахуа сјуењи (593).

Чапел сматра да је Џији: „...пружио религиозни оквир који је изгледао прикладан да се прилагоди другим културама, да развије нове праксе и да универзализује будизам.“[4]

Важна дела[уреди | уреди извор]

Џијиев Сјао Џхигуан (упрошћени кинески: 小止观; традиционални кинески: 小止觀; пињин: Xиǎо Зхǐгуāн; Вејд-Џајлс: Хсиао цхих-куан; дословно „Мала расправа о концентрацији и увиду”) је вероватно био први практични приручник за медитацију у Кини.[5] Својим директним утицајем на Цуочан Јиа био је веома утицајан у развоју Чан медитације.[6]

Руџун Ву идентификује Мохе Џигуан (традиционални кинески: 摩訶止觀; поједностављени кинески: 摩诃止观; пињин: Мóхē Зхǐгуāн; дословно „Велики трактат о концентрацији и увиду“) Џхија као семиналног текста Тјентај школе.[7] Међу Џијиевим многим важним делима су Лиумиао Фамен, Речи и фразе Лотос сутре (法華文句, Фахуа Wењу), и Дубоко значење Лотос сутре (法華玄義, Фахуа Xуанyи). Од дела која му се приписују (иако су многа можда написали његови ученици), сачувано је тридесетак.

Учења[уреди | уреди извор]

Четири Самадисс[уреди | уреди извор]

Џији је развио наставни план и програм вежбања који је дестилован у 'Четири самадија' (кинески: 四種三昧;[8]‍:п. 5 пињин: сиџонг санмеј).[9] Ова четири Самадија су објашњена у Џијиевом 'Мохе Џигуан'.[10] То дело је главни опус Џијиеве зрелости и сматра се да је „велики сажетак“ будистичке традиције према његовом искуству и разумевању у то време.[8]‍:п. 2 Текст Мохе Џигуана је пречишћен из предавања које је Џији одржао 594. у главном граду Ђинлингу и представљао је збир његовог искуства на планини Тјентај око 585. и досадашњег истраживања.[8]‍:п. 5 Ако се анализира наслов, 'џи' се односи на „медитацију чан, концентровано и мирно стање које се тиме постиже“, а „гуан“ се односи на „контемплацију и мудрост која се тиме постиже“.[8]‍:п. 4 Свансон извештава да је Џији сматрао да постоје два начина џигуана: начин седења у медитацији 坐, и онај „одговарања на објекте у складу са условима“ 歷緣對境, који се даље рафинира као пребивање у природном стању мирног и проницљивог ума у свим активностима и условима.[8]‍:п. 4

Свансон наводи да Џији у Мохе Џигуану био:

... критичан према неуравнотеженом нагласку на „саму медитацију“, приказујући је као могући „екстремни“ поглед и праксу, и уместо тога нуди бином џигуан 止觀 (смиривање/престанак и увид/контемплација, śаматха-випаśyанā) као свеобухватнији термин за будистичку праксу.[8]‍:п. 1

„Самади једне праксе“ (скт. Екавјуха Самади; кинески 一行三昧) који је такође познат као „самади јединства“ или „смиреност у којој се схвата да су све дарме исте“ (Wинг-тсит Цхан) , је један од Четири Самадија који рафинирају, означавају пролаз и квалификују стање савршеног просветљења изложеног у Мохе Џигуану.[10] Даоксин је касније употребио израз „Самади јединства“.[11]

Пет периода и осам учења[уреди | уреди извор]

Да би пружио свеобухватан оквир за будистичку доктрину, Џији је класификовао различите будистичке сутре у пет периода и осам учења (). Они су такође били познати као гоји хакио на јапанском и оси палгио (오시팔교) на корејском.[12][13][14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Зипорyн, Броок (зима 2022). „Тиантаи Буддхисм”. Ур.: Залта, Едwард Н. Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Тхе Метапхyсицс Ресеарцх Лаб, Центер фор тхе Студy оф Лангуаге анд Информатион, Станфорд Университy. ИССН 1095-5054. ОЦЛЦ 643092515. Архивирано из оригинала 13. 11. 2022. г. Приступљено 1. 12. 2022. 
  2. ^ Сwансон, Паул L. (1989). Фоундатионс оф Тʻиен-Тʻаи пхилосопхy : тхе флоwеринг оф тхе тwо трутхс тхеорy ин Цхинесе Буддхисм. Беркелеy, Цалиф.: Асиан Хуманитиес Пресс. ИСБН 0-89581-918-X. ОЦЛЦ 19270856. 
  3. ^ Бусwелл, Роберт Јр; Лопез, Доналд С. Јр., ур. (2013). "Тиантаи Зхиyи", ин Принцетон Дицтионарy оф Буддхисм. Принцетон, Њ: Принцетон Университy Пресс. стр. 911. ИСБН 9780691157863. 
  4. ^ Цхаппелл, Давид W. (1987). 'Ис Тендаи Буддхисм Релевант то тхе Модерн Wорлд?' ин Јапанесе Јоурнал оф Религиоус Студиес 14/2-3, 247-266. Соурце: ПДФ; аццессед: Сатурдаy 16 Аугуст 2008. п.247
  5. ^ Секигуцхи, Схиндаи, Тендаи схо схикан но кенкyу, Тōкyō: Санкибō Буссхорин (1954; репр. 1961)
  6. ^ Грегорy, Петер Н (1986), Цх 'анг-лу Тсунг-тсе анд Зен Медитатион; ин 'Традитионс оф Медитатион ин Цхинесе Буддхисм', Хонолулу: Университy оф Хаwаии Пресс
  7. ^ Рујун Wу (1993). Т'иен-Т'аи Буддхисм анд еарлy Мāдхyамика. Натионал Фореигн Лангуаге Центер Тецхницал Репортс. Буддхист студиес програм, Университy оф Хаwаии Пресс, п. 1. ISBN 0-8248-1561-0, ISBN 978-0-8248-1561-5. Source: [1] (accessed: Thursday 22 April 2010)
  8. ^ а б в г д ђ Swanson, Paul L. (2002). Ch'an and Chih-kuan: T'ien-t’ai Chih-i's View of "Zen" and the Practice of the Lotus Sutra. Presented at the International Lotus Sutra Conference on the theme "The Lotus Sutra and Zen", 11–16 July 2002. Source: „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 10. 7. 2007. г. Приступљено 10. 7. 2007.  (accessed: 6 August 2008).
  9. ^ Chappell, David W. (1987). 'Is Tendai Buddhism Relevant to the Modern World?' in Japanese Journal of Religious Studies 1987 14/2-3. Source: PDF; accessed: Saturday 16 August 2008. p.249
  10. ^ а б Dumoulin, Heinrich (author); Heisig, James W. (trans.) & Knitter, Paul (trans.)(2005). Zen Buddhism: A History. Volume 1: India and China. World Wisdom. ISBN 978-0-941532-89-1. p.311
  11. ^ Sheng-Yen, Master (聖嚴法師)(1988). Tso-Ch'an. Source: „Archived copy”. Архивирано из оригинала 16. 2. 2012. г. Приступљено 16. 2. 2012. ; (accessed: 6 August 2008) p.364
  12. ^ Buswell, Robert E.; Lopez, Donald S. (2013). "Wushi" and "Wushi bajiao", in The Princeton Dictionary of Buddhism. Princeton University Press. стр. 1003. ISBN 978-0691157863. 
  13. ^ English Buddhist Dictionary Committee (2009). "Five Periods", in: The Soka Gakkai Dictionary of Buddhism. Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 9788120833340. Архивирано из оригинала 2016-02-26. г. 
  14. ^ The five periods were based on quotations from various sutras. cf 林志欽 (2001). 天台智顗教觀思想體系 [Tiantai Zhiyi's System of Teachings]. Chung-Hwa Buddhist Studies (на језику: кинески) (5): 210—211. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Dharmamitra (trans.): The Essentials of Buddhist Meditation by Shramana Zhiyi, Kalavinka Press 2008, ISBN 978-1-935413-00-4
  • Доннер, Неал & Даниел Б. Стевенсон (1993). Тхе Греат Цалминг анд Цонтемплатион. Хонолулу: Университy оф Хаwаи‘и Пресс.
  • Схен, Хаиyан. Тхе Профоунд Меанинг оф тхе Лотус Сутра: Т’иен-т’аи Пхилосопхy оф Буддхисм волумес I анд II. Делхи: Оригиналс, 2005. ISBN 8188629413
  • Сwансон, Паул L.; транс. (2004). Тхе Греат Цессатион анд Цонтемплатион (Мо-хо Цхих-куан, Цхаптер 1-6), CD-РОМ, Токyо: Косеи Публисхинг Цо.
  • Там, Wаи Лун (1986). А Студy анд Транслатион он тхе Куан-хсин-лун оф Цхих-и (538-597) анд итс Цомментарy бy Куан-Тинг, Хамилтон, Онтарио: МцМастер Университy
  • Тхицх Тиен Там, транс. (1992). Тен Доубт абоут Пуре Ланд бy Дхарма Мастер Цхи-I (Т. 47 Но. 1961). Ин: Пуре Ланд Буддхисм - Диалогуес wитх Анциент Мастерс, НY: Сутра Транслатион Цоммиттее оф тхе Унитед Статес анд Цанада & Буддха Дхарма Едуцатион Ассоциатион, пп. 19–51.
  • Цхаппелл, Давид W. (1987). 'Ис Тендаи Буддхисм Релевант то тхе Модерн Wорлд?', Јапанесе Јоурнал оф Религиоус Студиес 14/2-3, 247-266.
  • Думоулин, Хеинрицх (1993). "Еарлy Цхинесе Зен Рееxаминед ~ А Супплемент то 'Зен Буддхисм: А Хисторy'", Јапанесе Јоурнал оф Религиоус Студиес 1993 20/1.
  • Думоулин, Хеинрицх (аутхор); Хеисиг, Јамес W. (транс.) & Книттер, Паул, транс. (2005). Зен Буддхисм: А Хисторy. Волуме 1: Индиа анд Цхина. Wорлд Wисдом. ISBN 978-0-941532-89-1
  • Хурвитз, Леон (1962). Цхих-и (538–597): Ан Интродуцтион то тхе Лифе анд Идеас оф а Цхинесе Буддхист Монк. Мéлангес Цхиноис ет Боуддхиqуес XII, Бруxеллес: Институт Белге дес Хаутес Éтудес Цхиноисес.
  • Кантор, Ханс-Рудолф (2002). Цонтемплатион: Працтице, Доцтрине анд Wисдом ин тхе Теацхинг оф Зхиyи (538-597), Интер-Религио 42, 21-37
  • Рходес, Роберт (2012). Тхе Девелопмент оф Зхиyи´с Тхрее Цонтемплатионс анд итс Релатион то тхе Тхрее Трутхс Тхеорy. Ин Цонференце Паперс: Тиантаи Буддхист Тхоугхт анд Працтице, Таипеи: Хуафан Университy, пп. 312–357
  • Стевенсон, Даниел Б. (1986). Тхе Фоур Киндс оф Самāдхи ин Еарлy Т'иен-т'аи Буддхисм. Ин: Петер Н. Грегорy: Традитионс оф Медитатион ин Цхинесе Буддхисм Вол. 1, Хонолулу: Университy оф Хаwаии Пресс, пп.  45-98. ISBN 0-8248-1088-0.
  • Рујун Wу (1993). Т'иен-Т'аи Буддхисм анд еарлy Мāдхyамика. Натионал Фореигн Лангуаге Центер Тецхницал Репортс. Буддхист студиес програм, Университy оф Хаwаии Пресс, п. 1. ISBN 0-8248-1561-0, ISBN 978-0-8248-1561-5. Source: [2] (accessed: Thursday 22 April 2010)
  • Buswell, Robert Jr; Lopez, Donald S. Jr., ур. (2013), Princeton Dictionary of Buddhism., Princeton, NJ: Princeton University Press, ISBN 9780691157863 
  • Chappell, David W. (1987), „Is Tendai Buddhism Relevant to the Modern World?” (PDF), Japanese Journal of Religious Studies, 14 (2/3), doi:10.18874/jjrs.14.2-3.1987.247-266 Слободан приступ, Архивирано из оригинала 4. 3. 2009. г., Приступљено 16. 8. 2008 
  • Donner, Neal (1991), Sudden and Gradual Intimately Conjoined: Chih-i's Tíen-t'ai View. In: Peter N. Gregory (editor), (1991), Sudden and Gradual. Approaches to Enlightenment in Chinese Thought, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
  • Groner, Paul (2000), Saicho : The Establishment of the Japanese Tendai School, University of Hawaii Press, ISBN 0824823710 
  • Hua, Hsuan (1977), The Shurangama Sutra, Volume 1, Dharma Realm Buddhist Association 
  • Huai-Chin, Nan (1997), Basic Buddhism: Exploring Buddhism and Zen, York Beach, Maine: Samuel Weiser, ISBN 1578630207 
  • Luk, Charles (1964), The Secrets of Chinese Meditation, Rider 
  • Ng, Yu-kwan (1990), Chih-i and Madhyamika (dissertation), Hamilton, Ontario: McMaster University, Архивирано из оригинала 03. 02. 2014. г., Приступљено 06. 10. 2023 
  • Snelling, John (1987), The Buddhist handbook. A Complete Guide to Buddhist Teaching and Practice, London: Century Paperbacks 
  • Williams, Paul (2008), Mahayana Buddhism: The Doctrinal Foundations (2nd изд.), Routledge 
  • Wu, Rujun (1993), T'ien-T'ai Buddhism and early Mādhyamika, National Foreign Language Center Technical Reports, Buddhist studies program. University of Hawaii Press ISBN 0-8248-1561-0, ISBN 978-0-8248-1561-5. Соурце: [3] (аццессед: Тхурсдаy Април 22, 2010)
  • Зипорyн, Броок (2004), Беинг анд амбигуитy: пхилосопхицал еxпериментс wитх Тиантаи Буддхисм, Иллиноис: ОпенЦоурт, ИСБН 978-0-8126-9542-7 
  • Зипорyн, Броок (2004). Тиантаи Сцхоол, ин Роберт Е. Бусwелл, ед., Енцyцлопедиа оф Буддхисм, Неw Yорк, МцМиллан. ISBN 0-02-865910-4

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Џији на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džiji&oldid=27676819”