Будизам у Кини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Седећи Буда из династије Танг, око 650.
Дрвени бодисатва из династије Сонг (960-1279)
Сакјамуни Буда подучава (1173-1176)

Кинески будизам је збирни појам који обухвата разне будистичке школе које су се јављале у Кини од антике до данас. Ове школе су у себе интегрисале бројне идеје конфучијанства, таоизма и других система кинеске филозофије.

Уводење будизма у Кину један je од највећих догађаја у кинеској историји, а будизам је од тада значајан чинилац у кинеској цивилизацији, нарочито утичући на религију, философију, ликовну уметност и књижевност.[1] Након увођења будизма у Кину, учињени су огромни напори на превођењу будистичких текстова на кинески. Преведени су текстови обе гране будизма, Хинајана (Мала кола) и Махајана (Велика кола), али су само ови други задобили трајно место у кинеском будизму.[1]

Кинески будизам се понекад класификује као огранак северног или махајана будизма; али, преко својих почетних хинајана текстова, у преводима са санскрита, испољавао је знатан утицај и на школе дхјане, или медитације.[2]

Терминологија[уреди]

Треба указати да појмови „кинески будизам“ и „будизам у Кини“ нису обавезно синоними. Постојале су извесне школе будизма које су се ограничавале на религијску и философску традицију Индије, а нису успостављале везу са традицијима Кине. Такве школе се могу назвати »будизмом у Кини«. Њихов утицај био је сведен на уске скупине људи и ограничена раздобља. Оне су имале малу, или никакву, улогу у развоју оног што се може назвати кинеским духом.[1]

С друге стране, "кинески будизам" је облик будизма који је успоставио везу с кинеском мишљу, те се тако развијао у вези са кинеском философском традицијом. Ово узајамно дејство је касније дало будистичку школу ч'ан, или зен, чији утицај на кинеску философију, књижевност и ликовну уметност је далекосежан.[1]

Историја[уреди]

Први сусрети[уреди]

Тачан датум доласка будизма је споран, али је до тога, вероватно, дошло у првој половини 1. века.[1] По предању, будизам је уведен за владе цара Минга (58—75), али постоје докази да се у Кини још пре тог времена чуло за будизам.[1] Његово ширење било је дуг и постепен процес. Из кинеских извора знамо да је у 1. и 2. веку будизам сматран религијом окултних вештина, која се много не разликује од јин-јанг школе или касније таоистичке религије.[1]

У 2. веку се чак развила теорија да Буда био ученик Лао Цеа. Ова теорија нашла је надахнуће у једној тврдњи у животопису Лао Цеа где се вели да је он поткрај живота ишчезао. Разрађујући ово, таоисти су испрели причу како је Лао Це, кренувши на Запад, доспео у Индију, где је поучавао Буду и имао укупно двадесет девет ученика.[1]

Будизам се усталио дуж Пута свиле у средишњој Азији приближно почетком нове ере, а до краја династије Хан (око 220. године) превасходно се сводио на групе странаца. У почетку су таоистички учењаци помагали као преводиоци, при чему су за превођење будистичких идеја коришћени таоистички термини, а наглашавана је и сличност измеду две религије.[2]

Током 3. и 4. века превођен је све већи број будистичких текстова метафизичке природе, тако да је будизам боље схваћен. У то време се сматрало да је будизам сличнији философском таоизму, нарочито учењу Чуанг Цеа, но таоизму као религији. Често су будистички списи тумачени идејама из таоизма. Та метода се називала тумачење аналогијом.[1]

Након пада династије Хан уследиле су инвазије некинеских народа на северну Кину, који су успоставили управу над огромним подручјима током наредних 300 година. Кнежеви који су владали северним покрајинама благонаклоно су гледали на будизам, а будистички монаси постајали су дипломатски, војни и политички саветници. Они су стекли и изванредан углед међу становништвом. Фо Т'у-тенг (умро 349. г.) и други будистички проповедници преобратили су на будизам скоро читаву северну Кину, док је чувена преводилачка школа под управом Кумарађиве (344-413.) деловала у престоници Ч'анг-ану. У то време су идеје махајане имале знатан утицај на кинеске учењаке.

Око 399. године Фа Хсиен је напустио Ч'анг-ан упутивши се на своје чувено ходочашће у Индију, назначивши почетак ходочасничког покрета у средишта индијског будизма.

Продор будизма у јужну Кину[уреди]

У 4. веку долази до продора будизма у јужну Кину. Образовани и имућни световњаци потпомагали су сангху као покровитељи, омогућавали да се плати преводилачки рад, оснивали манастире и храмове и прихватали пет правила будистичке етике. У јужној Кини развила су се два правца: дхјана, школа медитације, надахнута хинајаном и прађна, спекулативна школа која је преводила махајанске сутре.[2]

У том периоду, централне личности били су Тао Ан (312-385.), Хуи Јуан (344-416.) и Тао Шенг (360- 434.). Под њиховим утицајем установљене су велике монашке задужбине, преведена правила винаје и широко распрострањене спекулативне идеје махајане. Учења конфуцијанских и таоистичких класика стопила су се са махајанским будизмом Ашвагхоше, Нагарђуне, Васубандхуа и Асанге, уобличивши тако карактеристичну традицију кинеског будизма. Он је доживео процват поглавито у школама Чисте земље (т'иен т'аи), хуан јена и ч'ана, који су достигли зрелост за време династије Т'анг. Процењује се да је око 420. године у Кини било 1786 храмова и око 24.000 будистичких монаха и монахиња.[2]

У 5. веку, како је број превода растао, тумачење будизма преко аналогије са таоизмом је коначно напуштено, али су велики будистички писци наставили да употребљавају таоистичку терминологију, као што су Yu (биће, постојеће), Wu (небиће, непостојеће), yu-wei (делање) и wu-wei (неделање), за изражавање будистичких идеја. Ова пракса је значила синтезу индијског будизма и таоизма, што је водило утемељењу кинеског облика будизма.[1]

Успон будизма[уреди]

Под династијом Т'анг (618-907. године) будизам у Кини је достигао своју зрелост. Ова династија је била наклоњена будизму у потпуности. Контакти успостављени са средишњом Азијом и Индијом довели су у Кину многе странце. Када се Хсуан Тсанг (око 596-664), чувени будистички учењак и ходочасник, вратио у Кину после тринаест година проведених у Индији, дочекали су га као хероја. Он је вршио неизмерни утицај, и за собом оставио колосалан преводилачки опус. Средином 9. века утицај кинеског будизма достигао је врхунац.

Прогони будиста[уреди]

Пораст благостања и дворског утицаја будистичког клера, заједно са доктринама које су наизглед подривале стабилност породице и конфуцијанског морала, пружили су повода оштрим критикама. Моћ и богатство монашких установа довели су до корупције, и напослетку изазвали велике прогоне будиста под царем Ву-Цунгом (845. године), од којих се кинески будизам никада није опоравио. Процењује се да је похарано и уништено око 4.000 храмова, а око 250.000 монаха и монахиња присилно враћено световном начину живота[2]. Непроцењива будистичка уметничка баштина и опсежне библиотеке ишчезле су у пламену разарања. За време династије Т'анг у Кини је цветало осам или десет главних школа будизма; али под династијом Сунг су делатност наставиле само школе чисте земље и ч'ана.

Стапање са народном вером[уреди]

Успостављањем монголске Јуан династије, у Кини до изражаја долази тибетански будизам или ламаизам. Током наредних 700 година, са изузетком монаха по манастирима, будизам се претежно стопио са народном религијом, која представља спој будистичких и таоистичких елемената. Учени људи су ову популарну религију маса презирали као сујеверје[2].

Препород будизма[уреди]

Касни 19. и рани 20. век донели су кинеском будизму интелектуалну ренесансу и етичку реформу, поглавито под Т'аи Хсијем (1890-1947.). Али, доласком комунизма, будизам је поново потиснут.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije (str. 271-285.), NOLIT, Beograd, 1977.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Литература[уреди]

  • A. F. Wright, Buddbism in Chinese History, 1959
  • Chen, Kenneth Kuan Sheng. Buddhism in China: A historical survey. Princeton, N.J., Princeton University Press, 1964.
  • Welch, Holmes. The practice of Chinese Buddhism. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1967.
  • Welch, Holmes. The Buddhist revival in China. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1968.
  • Welch, Holmes. Buddhism under Mao. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1972.
  • Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, NOLIT, Beograd, 1977.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]