Фибрински лепак

С Википедије, слободне енциклопедије
Примена ФЛ у операцији интраокуларног сочива

Фибрински лепак (акроним ФЛ) је биолошко терапијско средство које потпомаже успостављање локалне хемостазе и омогућава атрауматско повезивање и/или покривање (затварање) оштећене ткивне површине (својим ткивно-адхезивним и „заптивним” дејством), што је временом допринело постизању већег терапијског учинка.[1] [2][3] [4]

Чињеница да ФЛ представља двокомпонентни биолошки систем, са локалним хемостазним, адхезивним, заптивним и другим ефектима, и да спада у терапијски агенс чије се дејство базира на биолошким и физиолошким принципима, довела је до његове широке примене у свим гранама хирургије. Фибрински лепак који данас има широку примену у савременој хируршкој пракси је хемостатско-адхезивна супстанција. С обзиром на то да се ради о продукту природног, а највећим делом и хуманог порекла, он није ткивно-токсичан, биодеградабилан је, а појава хетеро или алоантитела по примени ФЛ је ретка.[5]

Називи[уреди | уреди извор]

Фибрински лепак — фибрин глуе — фибрин сеалант — фибрин тиссуе адхесиве — фибрин сутуре

Историја[уреди | уреди извор]

Историјат и савремена клиничка примена фибрина у клиничкој пракси забележена је с почетка 20.века, када је Бергел, 1909. године уочио хемостатски ефекат пулверизованог фибрина.[6] Међутим кључни моменат за употребу фибринске емулзије за стимулацију зарастања рана настао је 1970-их, захваљујући напретку трансфузиолошких техника. Те деценије су прво Матрас и сар., 1972. године успешна експериментална применили криопреципитат плазме и говеђег тромбина за бешавну анастомозу периферног нерва (зечији модел),[7] а затим Кудема и Матрас, 1975. године, успешно су клинички применили ФЛ за бешавну анастомозу повређеног периферног нерва.[8]

У производњи и клиничкој примени ФЛ прво су предњачиле европске земље, док је у Сједињеним Америчким Државама, због ризика вирусне инфекције, индустријска производња фибриногена из крвне плазме забрањена 1978. године и први комерцијални препарат ФЛ (Тиссеел) регистрован од стране Фоод анд Друг Администратион (ФДА) тек 1998. године.[3]

Основне информације[уреди | уреди извор]

Фибрински лепак настаје из биолошки активне супстанце – фибрина – као крајњег производа завршне фазе коагулације крви.160, а фибрински коагулум уједно представља супстрат почетне фазе зарастања ране.[9][10]

Састав[уреди | уреди извор]

Конвенционални фибрински лепак је, начелно, двокомпонентни производ комерцијално доступан у лиофилизованом облику или у виду замрзнутог раствора:

Компонента 1

Главни састојци компоненте 1 су фибриноген, концентрован (40–127 мг/мл, зависно од производа) из криопреципитата крвне плазме једног или више давалаца или самог пацијента; фибронектин (2–9 мг/мл); и фактор коагулације XIII (10–80 У).

Компонента 2

Друга компонента ФЛ садржи тромбин (4–1000 ИУ/мл), бовиног („прва генерација” препарата ФЛ) или хуманог порекла (унапређена, „друга генерација”), који се пре употребе реконституише у раствору калцијум-хлорида (40 ммол ЦаЦл2/л).

Остали састојци

Поред наведених компоненти 1 и 2,поједини препарати ФЛ садрже и антифибринолитик (бовини апротинин [1000–3000 КИУ/мл], аминокапроинска или транексаминска киселина).[3]

Брзина образовања фибринског коагулума[уреди | уреди извор]

На брзину образовања фибринског коагулума пресудно утиче концентрација тромбина, док су биофизичка и биохемијска својства ФЛ детерминисана првенствено садржајем фибриногена.[11][12]

Индикације за примену ФЛ[уреди | уреди извор]

У индикације за примену ФЛ у клиничкој пракси спадају:

Прихваћене индикације
  • Контрола крварења (локални хемостатик) као комплементарна и адјувантна мера, посебно код дифузног, нехируршког крварења и у присуству урођене/стечене коагулопатије.
  • Заптивање ткивних површина (тиссуе сеалинг)
  • Ткивна адхезија (тиссуе глуинг)
Шире индикације
  • Стимулација зарастања ране (ФЛ ± тромбоцити)
  • Медијум за фармаколошки активне супстанце и ћелије — антибиотици (гентамицин, бацитрацин/неомицин, цефазолин, ванкомицин, и др.), фактори раста, цитостатици, лидокаин, хепарин; ендотелне, матичне ћелије.
  • Супстрат за „ткивни инжењеринг”

Нежељени ефекти[уреди | уреди извор]

Као могући нежељени ефекти након примене ФЛ, који зависе од састава и порекла компоненти, могу се јавити:

  • Пренос вирусне инфекције (теоретски ризик, без документованих случајева преноса ХИВ, ХБВ и ХЦВ у досадашњој пракси)
  • Имунолошка реакција на бовини тромбин.
  • Преосетљивост на апротинин (ткђ. протеин говеђег порекла)
  • Неуротоксичност транексаминске киселине (конвулзије)
  • Ваздушна/тромбоемболија, дисеминована интраваска коагулација (код акциденталне интраваскуларне апликације)
  • Патолошка локална реакција ткива (некроза, фиброза, и др.)

Данас, у односу на прву генерацију ФЛ друге генерације су безбеднији (јер су без састојака животињског порекла), а најбезбеднији су аутологни ФЛ.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Станојковић З, Балинт БЈ, Игњатовић D, Балинт L, Остојић Г. Фибрински лепак - као ефикасан локални хемостатик и адхезивни-заптивни агенс. Анестезија реанимација трансфузија 2004;32(1-2):69–74.
  2. ^ Албала MD. Фибрин сеалантс ин цлиницал працтице. Цардиовасц Сург 2003;11(Суппл1):5–11.
  3. ^ а б в Јацксон МР. Фибрин сеалантс ин сургицал працтице: ан овервиеw. Ам Ј Сург 2001;182(Суппл 2):1–7.
  4. ^ Спотнитз WД. Фибрин сеалант: Тхе онлy аппровед хемостат, сеалант, анд адхесиве – а лабораторy анд цлиницал перспецтиве. ИСРН Сург 2014;2014:203943.
  5. ^ Гиббле ЈW, Несс ПМ. Фибрин глуе: тхе перфецт оперативе сеалант? Трансфусион 1990; 30(8): 741–7.
  6. ^ 170. Бергел С. Üбер Wиркунген дес Фибринс. Дтсцх Мед Wсцхр 1909;35:663–5.
  7. ^ Матрас Х, Дингес ХП, Лассманн Х, Мамоли Б. Зур нахтлосен интерфасзикулäрен Нервентрансплантатион им Тиереxперимент. Wиен Мед Wсцхр 1972;122(37)::517–23.
  8. ^ Кудерна Х, Матрас Х. Дие клинисцхе Анwендунг дер Клебунг вон Нервенанастомосен мит Гериннунгссубстанзен беи дер Реконструктион верлетзтер перипхерер Нервен. Wиен Клин Wсцхр 1975;87:495–8.
  9. ^ Цларк РА. Фибрин анд wоунд хеалинг. Анн Н Y Ацад Сци 2001;936:355–67.
  10. ^ Лауренс Н, Коолwијк П, де Маат МП. Ј Фибрин струцтуре анд wоунд хеалинг. Тхромб Хаемост 2006;4(5):932–9
  11. ^ Wозниак Г. Фибрин сеалантс ин суппортинг сургицал тецхниqуес: тхе импортанце оф индивидуал цомпонентс. Цардиовасц Сург 2003;11(С1):17–21.
  12. ^ Буцхта C, Хедрицх ХЦ, Мацхер M, Хöцкер П, Редл Х. Биоцхемицал цхарацтеризатион оф аутологоус фибрин сеалантс продуцед бy ЦрyоСеал анд Вивостат ин цомпарисон то тхе хомологоус фибрин сеалант продуцт Тиссуцол/Тиссеел. Биоматериалс 2005;26(31):6233–41.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Моника Бартхелс, Марио вон Депка: Дас Гериннунгскомпендиум. Сцхнеллориентиерунг, Бефундинтерпретатион, клинисцхе Консеqуензен. Тхиеме, Стуттгарт у. а. 2002, ISBN 3-13-131751-5.
  • Г. Дицкнеите, Х. Ј. Метзнер, M. Кроез, Б. Хеин, У. Ницолаy: Тхе импортанце оф фацтор XIII ас а цомпонент оф фибрин сеалантс. Ин: Јоурнал оф Сургицал Ресеарцх. 107, 2, Оцт. 2002, С. 186–195.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Fibrinski_lepak&oldid=27448441”