Гаудапада

С Википедије, слободне енциклопедије

Гаудапада
Ади Гуру Схри Гауḍапāдāцхāрyа
Ади Гуру Шри Гауḍападачарја
Датум рођења6. век
ПребивалиштеИндија
Деловањеоснивач Шри Гаудападачарја Мата

Гаудапада (Санскрит: गौडपाद; фл. ц. 6. век),[1] који се такође назива Гаудападакарја (Гауḍапāдāцāрyа),[2] био је раносредњовековни хиндуистички филозоф и учењак Веданта школе хиндуистичке филозофије.[3][4] Иако су детаљи његове биографије несигурни, његове идеје су инспирисале друге попут Адија Шанкара који га је назвао Парамагуру (највиши учитељ).[2][5]

Гаудапада је био аутор или преводилац Мандукиа Карика (Мāṇḍукyа Кāрикā), такође познатог као Гаудапада карика.[6] Текст се састоји од четири поглавља (које се такође називају четири књиге[7]), од којих се у Поглављу четири[8] користи будистичка терминологија, показујући тако да је на њега утицао будизам. Међутим, доктринарно Гаудападово дело је ведантинско, а не будистичко.[3][9][10] Прва три поглавља Гаудападиног текста утицала су на традицију Адвајта Веданте. Делови првог поглавља који укључују Мандукију Упанишад сматрани су валидним писаним извором школа двајтске и вишистадвајтске традиције у Веданти.[8][11]

Датуми[уреди | уреди извор]

Век у коме је Гаудапада живео и његови животни детаљи су недовољно познати.[11] Процене се разликују од почетка 6.[12][1] до 7. века.[13] Његово доба се генерално датира на бази процена за Адија Шанкара, чији учитељ Говинда Бхагаватпада се претпоставља да је директни ученик Гаудападе. Шанкара у неким текстовима наводи Гаудападу као „учитеља учитеља” који познаје традицију Веданте (сампрадаја-вит). Претпостављајући колико дуго и када су живели, процењује се да је Гаудапада живео негде у 7. веку пре нове ере.[2] Алтернативно, наводи Потер, израз „учитељ учитеља” не треба схватити дословно, већ више у смислу друге фразе која се користи за Гаудападу, наиме Парамагуру (највиши учитељ).[2] Могуће је да је он био гуру учитеља Санкаре, али вероватно је био удаљенији гуру, наводи Мичаел Команс (ака Васудевачарја).[14]

Друга процена поставља га око почетка 6. века.[11][5] Та се процена заснива на будистичкој литератури, а нарочито на научницима Бхававивека, Сантараксита и Камаласила који цитирају Гаудапада карике.[11][15] Бхававивека је био савременик Дармапале,[16][17] наводи Карл Потер, док кинески текстови и путни документи постављају Дармапалу у средину 6. века.[11] Под претпоставком да су будистички и кинески записи поуздани, а да је Бхававивека цитирао Гаудапада карике, Гаудапада је морао да живи око 500. године, или негде у првој половини 6. века. Сигурно је да је Гаудапада живео после 4. века, јер наводи неке будистичке погледе на Нагарјуну и Асангу, потоњег од којих разни извори стављају у Индију 4. века.[11]

Мандукја Карика[уреди | уреди извор]

Мандукја Карика је утицајан текст Веданте. Горе: страница рукописа (санскрит, деванагарско писмо)

Ауторство[уреди | уреди извор]

Гаудапада је написао или саставио[6] Мāṇḍукyа Кāрикā, такође познату као Гауḍапāда Кāрикā и као Āгама Śāстра.[ноте 1] Неки научници, наводи Карл Потер, сумњају да је Гаудапāда Кāрикā написао један аутор.[2]

Мандукја Карика је сажето објашњење, у облику стихова,[ноте 2] доктрина у Мандукја Упанишади,[19][20] једној од најкраћих, али дубоких Упанишада, која се састоји од само 12 реченица.[21] Чак и пре времена Адија Шанкаре, Мандукја Упанишад се сматрао Шрутијем, али није био посебно важан током његове ере.[22] У каснијим периодима добија већу вредност и изражава упанишадску суштину.[22] Карика, нарочито, представља рационалне аргументе из стања сна, бесконачности и коначности, простора и времена, узрочности, дезинтеграције и генерисања у прилог доктрине адвајте.[23]

Мандукја Карика је најранија постојећа систематска расправа о Адвајта Веданта,[24] иако то није најстарије дело које представља адвајтска гледишта,[25] нити једино пре-Санкарско дело са истом врстом учења.[25] Према Хаџиме Накамури, не само да је Гаудапада Карика цењена у традицији Адвајта, већ је текст био цењен и веома поштован у хиндуистичким школама Вишистадвајта и Двајта Веданта.[22] Гаудападин текст, додаје Накамура, је био цењен, али га нису сматрали срутијем од стране Адвајта учењака, док су Рамануџа и Мадвачарја из неадвајтских школа сматрали да је његово прво поглавље Срути.[22]

Садржај[уреди | уреди извор]

Гаудападија Карика има 215 одмерених стихова који су подељени у четири поглавља:[11]

  • Прво поглавље (29 стихова) — Агама, или Агама Пракарана (традиционална доктрина, укључује 12 стихова Мандукја Упанишаде)[26][21]
  • Друго поглавље (38 стихова) — Вајтатја Пракарана (Нестварност)[27]
  • Треће поглавље (48 стихова) — Адвајта Пракарана (Недвојност)[28]
  • Четврто поглавље (100 стихова) — Алатасанти Пракарана (Мир огњеног зрна)[29]

Хронолошки, према Хаџиме Накамури, будистички текстови који цитирају Гаудапада Карикаса имплицирају да су ведантске идеје у прва три поглавља из ранијих епоха. Већина трећег поглавља компилације Гаудапада Карика била је завршена до 400–500 године, наводи Накамура.[30] Он процењује да је највећи део првог поглавља завршен до 300–400. године, док се друго поглавље које претпоставља Прво поглавље може датирати да је углавном завршено након првог поглавља, али пре трећег поглавља.[31] Већина четвртог поглавља написана је негде између 400. и 600. године.[30]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Накамура нотес тхат тхере аре цонтрадицтионс ин доцтрине бетwеен тхе фоур цхаптерс.[6]
  2. ^ Карика ис дефинед бy Мониер-Wиллиамс ас "цонцисе статемент ин версе оф (есп. пхилосопхy анд граммар) доцтринес" ин тхе Индиан традитионс.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Рају 1971, стр. 177.
  2. ^ а б в г д Поттер 1981, стр. 103.
  3. ^ а б Поттер 1981, стр. 105.
  4. ^ ТРВ Мурти (1955), Тхе централ пхилосопхy оф Буддхисм, Роутледге (2008 Репринт), ISBN 978-0-415-46118-4, паге 114
  5. ^ а б Сарма 2007, стр. 125–126.
  6. ^ а б в Накамура 2004, стр. 308.
  7. ^ Поттер 1981, стр. 106–111.
  8. ^ а б ТРВ Мурти (1955), Тхе централ пхилосопхy оф Буддхисм, Роутледге (2008 Репринт), ISBN 978-0-415-46118-4, пагес 114-115
  9. ^ ТРВ Мурти (1955), Тхе централ пхилосопхy оф Буддхисм, Роутледге (2008 Репринт), ISBN 978-0-415-46118-4, page 116
  10. ^ Nakamura 2004, стр. 311.
  11. ^ а б в г д ђ е Gaudapada, Devanathan Jagannathan, University of Toronto, IEP
  12. ^ Michael Comans 2000, стр. 163.
  13. ^ Nakamura 2004, стр. 3.
  14. ^ Michael Comans 2000, стр. 2, 163.
  15. ^ Michael Comans 2000, стр. 45–46.
  16. ^ Williams, Paul (1989) Mahayana Buddhism. The doctrinal foundations. London: Routledge, p.88
  17. ^ Lusthaus, Dan (2002) Buddhist phenomenology, a philosophical investigation of Yogacara Buddhism. Routledge, Chap. Fifteen, p. 395
  18. ^ Monier Williams (1899), Sanskrit-English Dictionary, 2nd Ed, Oxford University Press, कारिका
  19. ^ Paul Deussen, Sixty Upanishads of the Veda, Volume 2, Motilal Banarsidass, ISBN 978-8120814691, пагес 605-637
  20. ^ Хуме, Роберт Ернест (1921), Тхе Тхиртеен Принципал Упанисхадс, Оxфорд Университy Пресс, стр. 391—393 
  21. ^ а б Сарма 2007, стр. 126.
  22. ^ а б в г Накамура 2004, стр. 280.
  23. ^ Сее Интродуцтион оф Мандукyа Упанисхад wитх тхе Карика оф Гаудапада анд тхе Цомментарy оф Сханкарацхарyа (транс.Сwами Гамбхирананда. Цалцутта: Адваита Асхрама, 1995) анд Домениц Марбанианг, "Тхе Адваитин Сеарцх фор Унитy ин Диверситy", Епистемицс оф Дивине Реалитy: Ан Аргумент фор Ратионал Фидеисм, ПхД Диссертатион (Бангалоре: АЦТС Ацадемy оф Хигхер Едуцатион, 2007).
  24. ^ Схарма, C. (1997). А Цритицал Сурвеy оф Индиан Пхилосопхy, Делхи: Мотилал Банарсидасс, ISBN 81-208-0365-5, p. 239
  25. ^ а б Nakamura 2004, стр. 211.
  26. ^ Potter 1981, стр. 106.
  27. ^ Potter 1981, стр. 107.
  28. ^ Potter 1981, стр. 108.
  29. ^ Potter 1981, стр. 110.
  30. ^ а б Nakamura 2004, стр. 309.
  31. ^ Nakamura 2004, стр. 310.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gaudapada&oldid=27676716”