Грамофон

Грамофон из 1979.

Грамофон је механички уређај за снимање и репродукцију звука.

Грамофон се развио из два уређаја: аутоматофона машинице за бележење звука на точкићу са рупицама и фонографа који бележи звук на металном ваљку. Његов принцип је био забежен у Томас Алва Едисоновом патенту за фонограф из 1878. године, али се он усредсређује на фонограф који је сматрао за савршенији.

Сам грамофон је пронашао Емил Берлинер, који је за разлику од Едисона предложио уместо дубинског бележење на страницу и преферирао је плочу уместо ваљка. Двобој између фонографа и грамофона је трајао до 90-тих година 19. века и почетка 20. века, односно до пропасти Едисонове фабрике године 1929.

Грамофон се састоји од сладећи главних делова:

• Погонски механизам који је окретао диск на коју се постављала грамофонска плоча. У почетку је то био уређај на навијање и опругу (слично сатним механизмима) касније електрични мотор.
• Ручица са грамофонском иглом која се спуштала на грамофонску плочу. Игла је пратила бразде урезане на грамофонској плочи и при томе вибрирала лево-десно и те микро вибрације су се водиле на репродуктор звука.
• Хорна за репродукцију на коју су се преносиле и појачавале вибрације претворене у звук. Касније је хорну заменио систем електроакустичке репродукције.

Игле су и почетку биле челичне и мењале су се после неколико плоча, касније од сафира још касније дијаманта. Ипак, неке фирме, попут Патхе, производиле су већ почетком двадесетог века игле од сафира. Постојале су, такође и разне друге врсте игала од различитих материјала (кактус, бамбус, дрво) које нису оштећивале плоче у мери у којој су то чиниле челичне игле.

Грамофон на навијање

Еxцелсиор грамофон са цилиндром

Брзина обртања грамофонских плоча је у почетку била 78 обртаја у минуту (приближно, мада је било плоча од 60 до 100 обртаја у минуту). Крајем двадесетих година за потребе тон филма развија се брзина од 33 обтаја у минуту, а још нешто касније, почетком педесетих година 45 обртаја у минуту. Са смањењем брзине се повећавао капацитет снимљеног материјала на грамофонским плочама, али је опадао квалитет. Новина у индустрији грамофонских плоча представљао је микро рез (1948, Цолумбиа) за разлику од дотадашњег класичног, стандардног реза који се није генерално много по финоћи мењао од почетка двадесетог века.

Шездесетих година двадесетог века су се појавиле тзв Хај Фиделити (Хи-Фи) плоче, плоче са високим квалитетом репродукције тако да део популарности Битлси сигурно дугују и тој технолошкој иновацији. Ипак, потребно је напоменути, да су неке фирме попут Вицтор-а још током тридесетих година успели да сниме плоче које су у многој мери биле веома блиске Хи-Фи репродукцији (проширен фреквентни опсег, динамика и изванредан акустички баланс ових плоча задивљује и данашње слушаоце), иако су снимљене безмало пре осамдесет и више година.

Галерија модела

• 
  Стари грамофон на навијање
  експонат у Нишвил џез музеју у Нишу.
• 
  Decca
• 
  Columbia Grafonola
  1925-1935. г.
• 
  His Master's Voice
• 
  Кабинет грамофон His Master's Voice
• 
  Грамофон Philips HXH878A
  1955. г.
• 
  Стари грамофон
  експонат у Нишвил џез музеју
• 
  Грамофон Тоска 25
  РИЗ Загреб
• 
  Грамофон око 1970
• 
  Грамофон у Музеју у Добоју
• 
  Експонат Музеја Херцеговине, Требиње
•