Хемерин
| РАР-респонсивни протеин (тазаротеном индукован) 2 | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Идентификатори | |||||||||||
| Симболи | РАРРЕС2; ХП10433; ТИГ2 | ||||||||||
| Вањски ИД | ОМИМ: 601973 МГИ: 1918910 ХомолоГене: 2167 ГенеЦардс: РАРРЕС2 Гене | ||||||||||
| |||||||||||
| Преглед РНК изражавања | |||||||||||
 | |||||||||||
| подаци | |||||||||||
| Ортолози | |||||||||||
| Врста | Човек | Миш | |||||||||
| Ентрез | 5919 | 71660 | |||||||||
| Енсембл | ЕНСГ00000106538 | ЕНСМУСГ00000009281 | |||||||||
| УниПрот | Q99969 | Q9ДД06 | |||||||||
| РефСеq (мРНА) | НМ_002889 | НМ_027852 | |||||||||
| РефСеq (протеин) | НП_002880 | НП_082128 | |||||||||
| Локација (УЦСЦ) |
Цхр 7: 149.67 - 149.67 Мб |
Цхр 6: 48.5 - 48.5 Мб | |||||||||
| ПубМед претрага | [1] | [2] | |||||||||
Хемерин (респонсивни протеин 2 рецептора ретиноинске киселине (RARRES2), тазаротеном-индуковани ген 2 (TIG2), РАР-респонсивни протеин TIG2) је протеин који је код човека кодиран RARRES2 геном.[1][2][3]
Функција[уреди | уреди извор]
Биолошки ефекти ретиноида, као што је потентна инхибиција раста и диференцијације ћелија, се користе у лечењу хиперпролиферативних дерматолошких обољења. Ти ефекти су посредовани специфичним нуклеарним рецепторима који су чланови фамилије стероидних и тироидних хормонских рецептора, транскрипционих регулатора. RARRES1, RARRES2 (овај ген), и RARRES3 су гени чије изражавање је повишава синтетички ретиноид тазаротен.[3]
Хемерин је хемоатрактант који делује као лиганд за Г протеин-спрегнути рецептор CMKLR1 (ChemR23). Хемерин 14 kDa протеин који се излучује у неактивном облику као прохемерин и активира се одсецањем C-терминуса инфламаторним и коагулационим серинским протеазама.[4]
За хемерин је утврђено да стимулише хемотаксу дендритских ћелија и макрофага ка месту инфламације.[5]
Код човека, хемеринска иРНК је високо изражена у белом адипозном ткиву, јетри и плућима, док је његов рецептор, CMKLR1 предоминантно изражен у имунским ћелијама као и адипозном ткиву.[6] Због његове улоге у диференцијацији адипоцита и уносу глукозе, хемерин је класификован као адипокин.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Дувиц M, Нагпал С, Асано АТ, Цхандраратна РА (1997). „Молецулар мецханисмс оф тазаротене ацтион ин псориасис”. Ј Ам Ацад Дерматол. 37 (2 Пт 3): С18—24. ПМИД 9270552.
- ^ Рох СГ, Сонг СХ, Цхои КЦ, Катох К, Wиттамер V, Парментиер M, Сасаки С (2007). „Цхемерин--а неw адипокине тхат модулатес адипогенесис виа итс оwн рецептор”. Биоцхем Биопхyс Рес Цоммун. 362 (4): 1013—8. ПМИД 17767914. дои:10.1016/ј.ббрц.2007.08.104.
- ^ а б „Ентрез Гене: РАРРЕС2 ретиноиц ацид рецептор респондер (тазаротене индуцед) 2”.
- ^ Забел БА, Аллен СЈ, Кулиг П, Аллен ЈА, Цицхy Ј, Хандел ТМ, Бутцхер ЕЦ (2005). „Цхемерин ацтиватион бy серине протеасес оф тхе цоагулатион, фибринолyтиц, анд инфламматорy цасцадес”. Ј. Биол. Цхем. 280 (41): 34661—6. ПМИД 16096270. дои:10.1074/јбц.М504868200.
- ^ Wиттамер V, Франссен ЈД, Вулцано M, Мирјолет ЈФ, Ле Поул Е, Мигеотте I, Брéзиллон С, Тyлдеслеy Р, Бланпаин C, Детхеуx M, Мантовани А, Соззани С, Вассарт Г, Парментиер M, Цоммуни D (2003). „Специфиц рецруитмент оф антиген-пресентинг целлс бy цхемерин, а новел процессед лиганд фром хуман инфламматорy флуидс”. Ј. Еxп. Мед. 198 (7): 977—85. ПМЦ 2194212
. ПМИД 14530373. дои:10.1084/јем.20030382.
- ^ Бозаоглу К, Болтон К, МцМиллан Ј, Зиммет П, Јоwетт Ј, Цоллиер Г, Wалдер К, Сегал D (2007). „Цхемерин ис а новел адипокине ассоциатед wитх обеситy анд метаболиц сyндроме”. Ендоцринологy. 148 (10): 4687—94. ПМИД 17640997. дои:10.1210/ен.2007-0175.
Литература[уреди | уреди извор]
- Нагпал С; Пател С; Јацобе Х; et al. (1997). „Tazarotene-induced gene 2 (TIG2), a novel retinoid-responsive gene in skin.”. J. Invest. Dermatol. 109 (1): 91—5. PMID 9204961. doi:10.1111/1523-1747.ep12276660.
- Yokoyama-Kobayashi M, Yamaguchi T, Sekine S, Kato S (1999). „Selection of cDNAs encoding putative type II membrane proteins on the cell surface from a human full-length cDNA bank.”. Gene. 228 (1-2): 161—7. PMID 10072769. doi:10.1016/S0378-1119(99)00004-9.
- Strausberg RL; Feingold EA; Grouse LH; et al. (2003). „Generation and initial analysis of more than 15,000 full-length human and mouse cDNA sequences.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (26): 16899—903. PMC 139241 . PMID 12477932. doi:10.1073/pnas.242603899.
- Scherer SW; Cheung J; MacDonald JR; et al. (2003). „Human chromosome 7: DNA sequence and biology.”. Science. 300 (5620): 767—72. PMC 2882961 . PMID 12690205. doi:10.1126/science.1083423.
- Hillier LW; Fulton RS; Fulton LA; et al. (2003). „The DNA sequence of human chromosome 7.”. Nature. 424 (6945): 157—64. PMID 12853948. doi:10.1038/nature01782.
- Ota T; Suzuki Y; Nishikawa T; et al. (2004). „Complete sequencing and characterization of 21,243 full-length human cDNAs.”. Nat. Genet. 36 (1): 40—5. PMID 14702039. doi:10.1038/ng1285.
- Gerhard DS; Wagner L; Feingold EA; et al. (2004). „The status, quality, and expansion of the NIH full-length cDNA project: the Mammalian Gene Collection (MGC).”. Genome Res. 14 (10B): 2121—7. PMC 528928 . PMID 15489334. doi:10.1101/gr.2596504.
- Vermi W; Riboldi E; Wittamer V; et al. (2005). „Role of ChemR23 in directing the migration of myeloid and plasmacytoid dendritic cells to lymphoid organs and inflamed skin.”. J. Exp. Med. 201 (4): 509—15. PMID 15728234. doi:10.1084/jem.20041310.
- Wittamer V; Bondue B; Guillabert A; et al. (2005). „Neutrophil-mediated maturation of chemerin: a link between innate and adaptive immunity.”. J. Immunol. 175 (1): 487—93. PMID 15972683.