Холден Колфилд

С Википедије, слободне енциклопедије

Холден Колфилд је књижевни лик из романа Ловац у житу Џ. D. Селинџера, из 1951. године. Од објављивања књиге, Холден је постао икона тинејџерског бунта и нелагодности, а сада стоји раме уз раме са најпопуларнијим ликовима америчке књижевности 20. века. Име Холден Колфилд коришћено је у необјављеној краткој причи написаној 1942. године, а први пут се појавило у објављеном делу 1945. године. Иако се претпостављало да је Селинџер инспирацију за име Холден Колфилд добио када је видео постер за филм Драга Рут из 1947. са Вилијамом Холденом и Џоан Колфилд у главним улогама,[1] Селинџерова прва прича о Холдену Колфилду, „Ја сам луд“, појавила се у часопису Колијерс, 22. децембра 1945, годину и по дана пре премијере овог филма.

Објашњење тинејџерског наратива[уреди | уреди извор]

Холден је истовремено наиван и огорчен на свет одраслих.[2] Једна од Холденових најупечатљивијих и суштинских особина јесте његова снажна одбојност према ,,фолирантским“ особинама, што представља свеобухватни термин за оно што Холден схвата као лицемерје и што га иритира. Тај цинизам је допринео да се он дистанцира од других људи, упркос томе што подједнако жели и да са њима успостави везу. Холден је у великој мери оличење контрадикторности; са седамнаест година, он је висок 189 центиметара и већ има покоју седу – иако он сам признаје да се понекад више понаша као тринаестогодишњак, него одрасла особа. Већ је више пута понављао разред.

У Ловцу у житу[уреди | уреди извор]

Холден Колфилд је наратор и главни лик романа Ловац у житу. Роман говори о седмици коју Холден проводи у Њујорку за време божићног распуста после избацивања из гимназије Пенси, у Пенсилванији, инспирисаној војном школом Вели Форџ коју је Селинџер похађао. Из једне болнице у Калифорнији, са изненађујућом искреношћу, Холден Колфилд циничним и мрзовољним језиком говори своју причу.

У другим делима[уреди | уреди извор]

Као Холден Мориси Колфилд, овај лик се појављује у Селинџеревој приповеци „Мала побуна у близини Медисона“ објављеној 21. децембра 1946. у Њујоркеру. Ранија верзија ове приче, под називом „Да ли удараш главом у зид?“ прихваћена је за објављивање у Њујоркеру у октобру 1941. године, али није објављена јер су уредници сматрали да је тон превише мрачан за њихове читаоце. Прерађена верзија ове кратке приче је касније постала основа за неколико поглавља у средишњем делу Ловца житу у коме се Колфилд састаје са Сали Хејз и признаје да жели да побегне са њом, излази са Карлом Лусом на пиће, и пијан телефоном зове Хејзове. За разлику од сличног следа догађаја у роману, Колфилд је на божићном распусту, и у приповеци је састанак са Сали одвојен у два догађаја. Такође, сусрет са Карлом Лусом је знатно краћи у причи него у роману.

Колфилд се такође појављује као лик у приповеци „Ја сам луд“, објављеној у часопису Колијерс (22. децембар 1945. године), а остали чланови породице Колфилд су приказани у приповеци „Последњи дан последњег одсуства“ (Ласт Даy оф тхе Ласт Фурлоугх), објављеној у часопису Сатурдеј ивнинг пост (15. јула 1944. године) и у необјављеним приповеткама „Последњи и најбољи Петар Пан“ (Тхе Ласт анд Бест оф тхе Петер Панс) (око 1942. године) и „Океан пун кугли за куглање“ (Тхе Оцеан Фулл оф Боwлинг Баллс) (око 1945. године). Приповетка „Ја сам луд“ је уско повезана са првим поглављем Ловца у житу. Почиње са Колфилдом који стоји на брду код гимназије Пенси гледајући фудбалску утакмицу испод, и развија се у току Холденове посете његовог наставника историје, господина Спенсера, ради разговора о његовом искључењу из школе и о његовој будућности. Неколико других детаља се слаже са детаљима који се могу пронаћи у првом поглављу Ловца, укључујући алузију на мајку једног од Колфилдових школских пријатеља и на његову мајку која му на поклон шаље клизаљке, само што се прича завршава када се он враћа кући уместо да бежи из школе. Када стигне кући, не бива приказан како се суочава са родитељима, који, према навођењу слушкиње, играју бриџ. Уместо тога, он одлази да прича са Фиби. Њихов дијалог је сличан ономе који се појављује у каснијим поглављима Ловца у житу. Следећи значајан део приче је онај у коме његова сестра Виола добија своју прву, и једину, алузију у Колфилдовој саги.

,,У овом сендвичу нема мајонеза'' (Есqуире, 1945) спомиње Холдена који нестаје у борби током рата.

Породица Колфилд у другим делима[уреди | уреди извор]

Ласт Даy оф тхе Ласт Фурлоугх говори о последњем дану Бејба Гледволера пре него што одлази да се бори у Другом светском рату. Гладволер проводи део дана са својом млађом сестром пре него што Винсент Колфилд (касније преименован у D. Б. у роману) долази. Винсент објављује да је пријављен нестанак његовог брата Холдена. Гладволеров однос са његовом млађом сестром се може посматрати као еквивалент Колфилдовом односу са Фиби.

Тхе Ласт анд Бест оф тхе Петер Панс прича причу о Винсентовом (D. Б.) концепту анкете који бива сакривен од његове мајке. Догађаји се збивају одмах након Кенетове смрти (касније именован Али) и откривају забринутост Мери Моријарти, глумице и Колфилдове мајке. Прича је важна због појаве Фибиних и Винсентових извештаја о детету које је одпузало низ литицу. У Тхе Оцеан Фулл оф Боwлинг Баллс, Винсент (D.Б.) се присећа дана када је његов брат Кенет (Али) умро. Прича је смештена у Колфилдов летњиковац на Кејп Коду. Неколико детаља доспева из ове приче у Ловца, укључујући и осликавање Алија; Алијева поезијом исписана лева рукавица за бејзбол; Винсентова девојка, Хелен, која држи све краљеве у последњем реду (као Џејн Галагер); и Колфилдов критички поглед на остале. Иако је разлог смрти у Ловцу леукемија, овде се дешава због неутврђеног срчаног стања. Пред крај приче, Кенет и Винсент се налазе на плажи. Кенет одлучује да оде да плива и онесвешћује га талас. Холден, који се управо вратио кући из кампа, чека на веранди са својим коферима док се Винсент враћа са Кенетовим онесвешћеним телом. Кенет умире касније те исте ноћи. Прича је наводно била продата часопису, само да би је Селинџер повукао пре објављивања.

Још једна кратка прича која је повезана са Колфилдом је Тхе Боy ин тхе Пеопле Схоотинг Хат, која је била предана Неw Yоркер-у некада између 1948. и 1949. године али никада није била објављена. Фокусира се на свађу између два лика по имену Боби и Страдлејтер због Бобијевих осећања према Џејн Галагер. Делује као да ова прича прави основу за неколико кључних сцена у неколико првих поглавља Ловца у житу.

У делу „Симор: увод“ Кертис Колфилд је ноншалантно споменут као “изузетно интелигентан и симпатичан дечак“ који се појавио у истој радио емисији на којој су били и Сејмор и остала деца породице Глас. Наводно је “убијен приликом једног од слетања у Пацифик.“[3]

Културни утицај[уреди | уреди извор]

Холден Колфилд је један од најдуготрајнијих ликова америчке белетристике 20. века. Указивано је да је Селинџер сам веома блиско повезан са Холденом и да је због тога штитио лика. Ово је био разлог због чега није био рад да дозволи снимање књиге или коришћење лика од стране других писаца.[4] Ловац у житу је обавезно штиво у многим средњошколским курсевима енглеског, иако су је забраниле у неким школским библиотекама групе родитеља и предавача који су се противили његовом коришћењу богохуљења и приметном слављењу бунтовништва.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сатурдаy Евенинг Пост, Јулy 15, 1944
  2. ^ Цлиффс Нотес: Тхе Цатцхер ин тхе Рyе - Цхарацтер Аналyсис: Холден Цаулфиелд. Аццессед 15 Фебруарy 2013 Архивирано 17 фебруар 2013 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Салингер, Ј.D. (2001). Раисе Хигх тхе Рооф Беам, Царпентерс; анд Сеyмоур : ан интродуцтион (1ст Бацк Баy пбк. изд.). Бостон: Бацк Баy боокс. стр. 225. ИСБН 0-316-76694-1. 
  4. ^ „"Холден Цаулфиелд, Ит'с Тиме Wе Лет Го", Атлантиц Wире, Оцтобер 16, 2012. Аццессед 15 Фебруарy 2013”. Архивирано из оригинала 06. 06. 2013. г. Приступљено 20. 05. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Holden_Kolfild&oldid=26747653”