ИСО 639-3
ISO 639-3:2007, или Кодови за представљање назива језика — 3. дио: алфа-3 код за свеобухватно покривање језика, међународни је стандард за језичке кодове у ISO 639 серији. Дефинише трословне кодове за индентификацију језика. Стандард је објавила Међународна организација за стандардизацију (ISO) 1. фебруара 2007. године.[1]
ISO 639-3 проширује ISO 639-2 кодове с циљем обухватања свих познатих природних језика. Проширена језичка покривеност заснивала се првенствено на језичким кодовима коришћеним у Ethnologue (издања 10—14) које је објавио SIL International, а који је сада регистрациони ауторитет за ISO 639-3 кодове.[2] Омогућава набрајање језика што је могуће потпуније, укључујући живе и мртве, старе и конструисане, веће и мање, писане и неписане.[1] Међутим, не укључује реконструисане језике као што је праиндоевропски.[3]
ISO 639-3 је намијењен за употребу као метаподатак кодова у широком спектру примјена. Широко се користи у рачунарским и информационим системима, као што је интернет, у којима је потребна подршка за многе језике. У архивама и другим складиштима информација, користи се у системима за каталогизацију, показујући на ком језику је извор или о ком се језику ради. Кодови се такође често користе у лингвистичкој литератури и другдје како би се надокнадила чињеница да називи језика могу бити нејасни или двосмислени.
| Пронађите језик |
|---|
| Унесите ISO 639-3 код да бисте пронашли чланак о језику. |
Језички кодови[уреди | уреди извор]
ISO 639-3 укључује све језике у ISO 639-1 и све појединачне језике у ISO 639-2. ISO 639-1 и ISO 639-2 су фокусирани на главне језике, најчешће заступљене у укупној свјетској литератури. Пошто ISO 639-2 укључује језике збирке које ISO 639-3 не садржи, ISO 639-3 није надскуп ISO 639-2. Гдје ISO 639-3 користи T и B кодове, ISO 639-3 користе T кодове.
| Језик | 639-1 | 639-2 (B/T) | 639-3 тип | 639-3 код |
|---|---|---|---|---|
| Енглески | en | eng | појединачан | eng |
| Њемачки | de | ger/deu | појединачан | deu |
| Арапски | ar | ara | макро | ara |
| Стандардни арапски | појединачан | arb | ||
| Египатски арапски | појединачан | arz | ||
| Кинески | zh | chi/zho[4][5] | макро | zho |
| Мандарински | појединачан | cmn | ||
| Кантонски | појединачан | yue | ||
| Јужномински | појединачан | nan |
Стандард од 18. фебруара 2021. садржи 7.893 уноса.[6] Бројно стање језика је засновано на бројним изворима, укључујући: појединачне језике садржане у 639-2, савремене језике из Ethnologue, историјске варијетете, древни језици и вјештачки језици са Linguist List, као и језици које препоручују у годишњем периоду за коментарисање јавности.[7]
Машински читљиве датотеке података пружа регистрациони ауторитет.[6] Мапирање из ISO 639-1 или ISO 639-2 у ISO 639-3 може се извршити помоћу ових датотека података.
ISO 639-3 за циљ има да претпостави разлике на основу критеријума који нису сасвим објективни. Није намијењен документовању или пружању идентификатора за дијалекте или друге подјезичке варијетете.[8] Ипак, предрасуде о разлика између језика могу бити субјективне, посебно у случају језички варијетета без утврђених књижевних традиција, употребе у образовању или медијима, или других фактора који доприносе канвенционализацији језика. Стога се стандард не би требао сматрати мјеродавном изјавом о томе који различити језици постоје у свијету (о чему у неким случајевима може доћи до значајног неслагања), већ једноставно један користан начин за прецизно идентификовање различитих језичких варијетета.
Кодни простор[уреди | уреди извор]
Пошто је код абецедни од три слова, једна горња граница за број језика који се могу представити је 26 × 26 × 26 = 17.576. Будући да ISO 639-2 дефинише посебне кодове (4), резервисани опсег (520) и само B-кодове (22), 546 кодова не могу се користити у 3. дијелу. Дакле, строжа горња граница је 17.576 − 546 = 17.030.
Горња граница постаје још строжа ако се одузму збирке језика дефинисане у 639-2 и оне које ће тек бити дефинисане у ISO 639-5.
Макројезици[уреди | уреди извор]
У ISO 639-2 постоји 58 језика који се, за сврхе стандарда, сматрају „макројезицима” у ISO 639-3.[9]
Неки од ових макројезика нису имали појединачни језик дефинисан у ISO 639-3 у скупу кодова ISO 639-2, нпр. ’ara’ (општи арапски). Други попут ’nor’ (норвешки) имали су већ своја два појединачна дијела (’nno’ (нинорск), ’nob’ (букмол)) у ISO 639-2.
То значи да неки језици (нпр. ’arb’ стандардни арапски) који су према ISO 639-2 сматрани дијалектима једног језика (’ara’), сада се у ISO 639-3 у одређеним контекстима сматрају појединачним језицима.
Ово је покушај да се позабаве варијететима који се језички могу разликовати, али их њихови говорници третирају као два облика истог језика, нпр. у случајевима диглосије.
На примјер:
- http://www-01.sil.org/iso639-3/documentation.asp?id=ara (општи арапски, 639-2)
- http://www-01.sil.org/iso639-3/documentation.asp?id=arb (стандардни арапски, 639-3)
За потпун списак погледајте „Macrolanguage Mappings”. sil.org.
Колективни језици[уреди | уреди извор]
„Елемент колективног језичког кода је идентификатор који представља групу појединачних језика који се не сматрају једним језиком у било коме контексту употребе”.[10] Ови кодове не представљају тачно одређени језик или макројезик.
Иако ISO 639-2 укључује трословне идентификаторе за колективне језике, ови кодови су искључени из ISO 639-3. Стога ISO 639-3 није наставак ISO 639-2.
ISO 639-5 дефинише трословне колективне кодове за језичке породице и групе, укључујући колективне језичке кодове из ISO 639-2.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „ISO 639-3:2007”. ISO (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „ISO – Maintenance agencies and registration authorities”. ISO (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Types of Languages – Ancient languages | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Ethnologue report for ISO 639 code: zho”. Ethnologue (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 9. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „zho | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org. Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ а б „Download Tables | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Scope of Denotation | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Scope of Denotation: Macrolanguages | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Scope of Denotation: Collections of languages | ISO 639-3”. iso639-3.sil.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
Литература[уреди | уреди извор]
- Aristar, Anthony (2006). „ISO standardized language codes and the Ethnologue” (PDF). SSILA Bulletin. 247. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 5. 2014. г.
- Dobrin, Lise M.; Good, Jeff (2009). „Practical language development: Whose mission?” (PDF). Language. 85 (3): 619—629. doi:10.1353/lan.0.0152.
- Epps, Patience (2006). „In opposition to adopting Ethnologue's language codes for ISO 639-3” (PDF). SSILA Bulletin. 246. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 5. 2014. г.
- Golla, Victor, ур. (2006). „SSILA statement on ISO 639-3 language codes” (PDF). SSILA Bulletin. 249. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 5. 2014. г.
- Good, Jeff; Cysouw, Michael (2013). „Languoid, doculect, and glossonym: formalizing the notion 'language'”. Language Documentation & Conservation. 7: 331—359. hdl:10125/4606.