IX Симфонија (Брукнер)

С Википедије, слободне енциклопедије

СИМФОНИЈА број 9. д – молл, WАБ 109, Антона Брукнера

Опште карактеристике[уреди | уреди извор]

Брукнер је своју последњу Девету Симфонију у д - молу, оставио делимично недовршену. Непосредно пред своју смрт, 11. октобра 1896. године, радио је на финалном ставу и није га довршио. Рад на њој трајао је између 1891. и 1896. године, до 1894. године била су довршена садшња три става. Тако је у својој коначној верзији, Брукнерова Девета обухватила речена три опсежна става, укупног трајања 1 сат и 3 минута, пошто се увидело да она својом структуром дају једну заокружену целину (слично Шубертовој Недовршеној Симфонији, која је заправо Шубертово завршено дело. Сам се композитор у њој определио само за два става, а од трећег, скерца је одустао). У поднаслову стоји: Драгом Богу посвећено (Дем лиебен Готт).

Анализа дела[уреди | уреди извор]

Први став, опсежних димензија, али строге класичне структуре, носи ознаку Феиерлицх (Свечано). На почетку наступа један дубоки, задржани, стравични оргелпункт, који се у Брукнеровом стилу претаче у сонатни облик изразито религијски по карактеру. Прва тема је свечани унисоно целог оркестра, друга је тема побожна и распевана и предводе је виолине, трећа тема је једна елегија. Овај материјал се затим разрађује, прелази у конвенционалну репризу (коју уводу почетни оргелпункт) и типично Брукнеровску, раскошну завршну коду.

Други је став као и у Осмој Симфонији, Сцхерзо (Скерцо), са упечатљивим демонским расположењем и немирним скоковима у оркестру. Атмосфера немира влада и у средишњем трију са ознаком Етwас рухигер (нешто мирније).

Веома је потресан трећи став, Адагио - Сехр бреит (веома широко), опет великих димензија, као и први став. Почињу га виолине, на које се надовезује лабудова песма труба и хорни. Јављају се и реминсценције на Седму и Осму Симфонију, а онда у спокојном дуру, према завршници, Девета достојансвено замире, претварајући се у религијски Амин.

Једна мајсторова замисао[уреди | уреди извор]

Брукнер је ипак предвидео да се, уместо финалног става, на концертима са Деветом Симфонијом, изводи његов Те деум што се усталило и у традиционалној концертној пракси.

Извођачи[уреди | уреди извор]