Религија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Најбројније религије света.

Религија представља скуп културних система, система веровања, и погледа на свет који се односе на човека и његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.

Праксе различитих религија могу садржати: проповеди, богослужење, приношење жртви, различите обреде, празнике, иницијације, начине сахрањивања покојника, склапања брака, медитације, музику, уметност, плес и друге аспекте људске културе. Међутим, постоје примери религија за које у неки или многи од ових аспеката веровања или пракси одсутни.

Појам религија настао је од латинског глагола лат. religiere - повезати. Овај термин први пут је употребио Лактанције, хришћански филозоф, IV век, говорећи о вези човека са природом, другим бићима и Богом.

Постоје три основна приступа по којима се може посматрати религија као феномен. То су: субјективни, објективни и субјективно-објективни приступ. Са становишта објективног приступа, религија се не може испитивати као свака друга појава. Субјективни приступ захтева другачији приступ религији него осталим стварима. По трећем ставу, сматра се да се не може порећи субјективно, ни објективно код религије, јер је она синтеза објективног и субјективног. У зависности од друштвено-политичке ситуације и идеологије, постоји више тумачења религије.

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом.

Већина религија подразумева учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, религија подразумева и одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).

Порекло религије[уреди]

Разни религијски симболи

Постоје три основне групе теорија религије: Према првој теорији, религија је изум једне (обично владајуће односно привилеговане) групе људи као средство заштите привилегија исте те групе људи - свештенства или владарске породице. Облици религије према овим теоријама јављају се у првобитној људској заједници као последица човековог увиђања да се многе ствари у природи дешавју и без његове воље и да он на те појаве не може да утиче нити да их контролише ма колико се трудио. Такве појаве су на пример суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је, према овој теорији, човек дошао на идеју о постојању виших сила. Тако су у човековом уму настали први облици “богова” који су симболизовали јединствене моћи које суверено владају човековим постојањем. Човек је настојао да ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем, што је карактеристика природних религија: преанимизам, фетишизам, тотемизам, браманизам, будизам, конфучијанизам и мухамеданство.

Према другој групи теорија, религија је трајна егзистенцијална карактеристика људског бића. Према овој теорији човек је у комуникацији са Богом од свога постанка, коју је током историје привремено изгубио падајући у паганство и коју поново успоставља Божјим откровењем (откривањем), односно јављањем у свету. Откривеним религијама се сматрају јудаизам и хришћанство.

Према трећој групи теорија, религија је само људска склоност ка сујеверју произашла из недовољног познавања праве природе ствари.

Подела религије[уреди]

Постоје две врсте религија, политеистичке религије и монотеистичке религије. За политеистичке религије (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично је веровање у више богова, различита божанства која владају различитим секторима природе и људског деловања. Политеизам је карактеристичан за старе, природне, паганске религије. Политеистичке религије су више ритуалне, обредне него теоријске. Политеистичке религије углавном не теже ширењу за разлику од монотеистичких. Најзначајније старе религије су биле политеистичке: египатска, старогрчка, римска, одинизам... Готово сви народи на тлу Европе су пре примања хришћанства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религије. Данас су оне готово ишчезле, изузетак су хиндуизам и племенске религије на тлу Африке.

За монотеистичке религије (грчки: monos - један и theos - Бог) је карактеристично обожавање једног Бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије. Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких религија је у томе што су политеистичке религије махом националне религије, док су монотеистичке религије наднационалне и универзалне (изузетак је јеврејска религија) и у начелу се не ограничавају на један клан, племе, народ или државу.

У свим монотеистичким религијама могу се наћи извесне заједничке карактеристике. Прва заједничка карактеристика је већ споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религије су откривене, а то значи да су их основали и утемељили пророци - религијски и морални реформатори којима се, сваком понаособ, открио, у духу приказао Бог. Трећа заједничка карактеристика - све монотеистичке религије су сотериолошке (грчки: soter - спасилац) што значи да је пророк у исто време и спасилац, избавитељ народа. Четврта заједничка карактеристика је противчулно, аскетско и асексуално становиште које заузимају све монотеистичке религије, стављајући духовно изнад материјалног и телесног, неке чак проглашавајући нагоне и страсти за зло. Управо ову страну религије оштро су критиковали многи атеистички филозофи и научници, међу којима су најпознатији Зигмунд Фројд и Фридрих Ниче. Најзад, све монотеистичке религије су есхатолошке (грчки eshaton - оно крајње) што значи да према овим религијама постоји крај света.

Монотеистичке религије су хришћанство, јудаизам, ислам, a дуалистичка религија је зороастризам.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :