Пређи на садржај

Јен Фу

С Википедије, слободне енциклопедије

Јен Фу
Yан Фу
Јен Фу
Име по рођењуYан Фу
Датум рођења8 јануар 1854(1854-01-08)
Место рођењаХоугуан округ (сад Минхоу), Фуђен
 Ћинг Кина
Датум смрти27. октобар 1921.(1921-10-27) (67 год.)
Место смртиГуанханг, Фуџуланг, Фузхоу, Фуђен
 Републиканска Кина
ПребивалиштеКина
Држављанствокинеско
УниверзитетКраљевски морнарички колеџ, Гринич
Занимањенаучник и преводилац
ОрганизацијаКуоминтанг
РадовиГунг Ђиноу

Јен Фу (упрошћени кинески: 严复; традиционални кинески: 嚴復; пињин: Yáн Фù; Вејд-Џајлс: Yен² Фу⁴, ИПА: [јɛ̌н.фû]; кинеско стилско име: Ђи Дао, 幾道; 8. јануарy 1854 — 27. октобар 1921) био је кинсеки учењак и преводилац, који је најпознатији по увођењу западних идеја,[1][2][3][4][5] укључујући Дарвинову[6][7][8][9] „природну селекцију”,[10][11] у Кину у касном 19. веку.

Живот[уреди | уреди извор]

Јен Фу је рођен 8. јануара 1854. године у месту које је данас Фуџоу, Фуђен провинција у угледној научно-племичкој[12][13] породици која се бавила трговином кинеским медикаментима.[14][15][16][17] У његовим раним годинама, Јан Фуов отац је свесрдно охрабривао Јан Фуа да стекне високо образовање и да се припреми за царски испит.[18][19][20] Међутим, смрт његовог оца 1866. године проузроковала је нагле промене у тим плановима. Годину дана касније, Јан Фу се уписао на Фуђен арсенал академију (福州船政學堂) у Фуџоу, западњачкој школи где је проучавао различите предмете укључујући енглески, аритметику, геометрију, алгебру, тригонометрију, физику, хемију, астрологију и навигацију. То је била прекретница у животу младог Јан Фуа, јер је могао директно да искуси контакт са западном науком,[21][22][23][24][25] што је инспирисало ентузијазам који га је водио кроз остатак каријере.

Након дипломирања са високим просеком 1871, Јан Фу је провео наредних пет година на мору. Прво је служио на броду за обуку Ђенвеј (建威), а касније на бојном крузеру Јангву (陽武). Током 1877–79 је студирао на Краљевском поморском колеџу у Гриничу у Енглеској. Током његових година тамо, упознао се с првим кинеским амбасадором Гуом Сунгтаом и упркос разлике у годинама и статусу, развили су чврсто пријатељство. Бенџамин Шварц у његовој биографији спомиње да су они „често проводили читаве дане и ноћи разговарајући о разликама и сличностима у кинеској и западњачкој мисли и политичким институцијама”.[26]

Његов повратак у Кину, међутим, није му донео тренутни успех коме се надао. Иако није могао да положи испит за царску државну службу, био је у стању да стекне учитељску позицију на академији у Фуђен арсеналу, а потом у Школи за морнаричке официре Бејанг (北洋水師學堂) у Тјенцину. Током тог време, Јан Фу подлегао је зависности од опијума која се раширила Кином.[27]

Тек након кинеског пораза у Првом кинеско-јапанском рату (1894–95, борби за контролу над Корејом), Иан Фу је постао познат. Он је стекао славу због његових превода, укључујући Еволуцију и етику Томаса Хаклија, Богатство народа Адама Смита, О слободи Џона Стујарта Мила и Студија социологије Херберта Спенцера.[28] Јан је критиковао идеје Дарвина и других, нудећи сопствене интерпретације. Идеје „природне селекције” и „опстанка најспособнијих” представљене су кинеским читаоцима кроз Хакслијев рад. Претходну идеју је Јан Фу на кинески начин чувено изразио као tiānzé (天擇).

Јан Фу је био уредник листа Гуовен Бао.[29] Он је постао је политички активан, и 1895. године био је укључен у покрет Гунгче Шангшу, који се супротставио Споразуму Шимоносекија о окончању Првог кинеско-јапанског рата. Године 1909, он је добио почасно Ђинши звање.[30] Године 1912, он је постао први управник Националног пекиншког универзитета (данас Пекиншки универзитет). У данашње време универзитет одржава годишњу академску конференцију у његову част.[31]

Он је постао ројалиста и конзервативац који је подржавао Јуен Шикај (袁世凱) и Џанг Сјуен (張勛) да се у каснијем животу прогласе за цара. Такође је учествовао у оснивању Чоуанхуеј (籌安會), организације која је подржавала обнову монархије. Смејао се „револуционарима нове књижевности”, као што је Ху Ших (胡適).

Дана 27. октобра 1921. године, након што се годину дана раније вратио својој кући у Фуџоу, како би се опоравио од своје понављајуће астме, Јан Фу је умро у 67. години живота.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Перрy, Марвин; Цхасе, Мyрна; Јацоб, Јамес; Јацоб, Маргарет; Вон Лауе, Тхеодоре Х. (1. 1. 2012). Wестерн Цивилизатион: Синце 1400. Ценгаге Леарнинг. стр. XXIX. ИСБН 978-1-111-83169-1. 
  2. ^ Руссо, Луцио (2004). Тхе Форготтен Револутион: Хоw Сциенце Wас Борн ин 300 БЦ анд Wхy Ит Хад То Бе Реборн. Берлин: Спрингер. ИСБН 3-540-20396-6. 
  3. ^ „Хелленистиц Аге”. Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Енцyцлопæдиа Британница, Инц. Приступљено 8. 9. 2012. 
  4. ^ Греен, П (2008). Алеxандер Тхе Греат анд тхе Хелленистиц Аге. стр. xиии. ИСБН 978-0-7538-2413-9. 
  5. ^ Јонатхан Далy (19. 12. 2013). Тхе Рисе оф Wестерн Поwер: А Цомпаративе Хисторy оф Wестерн Цивилизатион. А&C Блацк. стр. 7—9. ИСБН 978-1-4411-1851-6. 
  6. ^ ван Wyхе, Јохн; Цхуа, Цхристине. Цхарлес Дарwин: Јустице оф тхе Пеаце: Тхе Цомплете Рецордс (1857–1882) (ПДФ). 
  7. ^ "Дарwин" Архивирано 18 јул 2014 на сајту Wayback Machine entry in Collins English Dictionary.
  8. ^ Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Viking. стр. 8–11. ISBN 978-0-670-02053-9. 
  9. ^ „Special feature: Darwin 200”. New Scientist. Архивирано из оригинала 11. 2. 2011. г. Приступљено 2. 4. 2011. 
  10. ^ Darwin, Charles (5. 7. 1866). „Darwin, C. R. to Wallace, A. R.”. Darwin Correspondence Project. Cambridge, UK: Cambridge University Library. Letter 5145. Приступљено 2010-01-12. 
  11. ^ Stucke, Maurice E. (лето 2008). „Better Competition Advocacy”. St. John's Law Review. Jamaica, NY. 82 (3): 951—1036. 
  12. ^ Brian Hook, ed., The Cambridge Encyclopedia of China (Cambridge University Press, 2nd ed. 1991), p. 200 ISBN 052135594X
  13. ^ Chang Chung-li [Zhongli Zhang], The Chinese Gentry: Studies on Their Role in Nineteenth-Century Chinese Society (Seattle: University of Washington Press, 1955).
  14. ^ Eigenschink, Michael; Dearing, Lukas; Dablander, Tom E.; Maier, Julian; Sitte, Harald H. (мај 2020). „A critical examination of the main premises of Traditional Chinese Medicine”. Wiener klinische Wochenschrift. 132 (9–10): 260—273. doi:10.1007/s00508-020-01625-w. 
  15. ^ „As China pushes traditional medicine globally, illegal wildlife trade flourishes”. Reuters (на језику: енглески). 2019-03-28. Приступљено 2021-10-20. 
  16. ^ Leslie, Charles. „Medicine”. Ур.: Embry, Ainslee. Encyclopedia of Asian History. 2. стр. 521—522. 
  17. ^ Leung AY (2006). „Traditional toxicity documentation of Chinese Materia Medica--an overview”. Toxicologic Pathology. 34 (4): 319—26. PMID 16787890. S2CID 8301501. doi:10.1080/01926230600773958. 
  18. ^ „Who Invented Exams? Standardized Testing Creator” (на језику: енглески). 2022-03-05. Приступљено 2022-03-11. 
  19. ^ Creel, Herrlee G. (март 1974). „Shen Pu-Hai: A Secular Philosopher of Administration”. Journal of Chinese Philosophy. 1 (2): 119—136. doi:10.1111/j.1540-6253.1974.tb00644.x. 
  20. ^ Wang, Rui (2013). The Chinese Imperial Examination System: An Annotated Bibliography. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 18. ISBN 9780810887022. Приступљено 5. 1. 2022. 
  21. ^ „Thomas S. Kuhn”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 2015-04-17. г. „Instead, he argued that the paradigm determines the kinds of experiments scientists perform, the types of questions they ask, and the problems they consider important.” 
  22. ^ Thornton, Stephen (2006). „Karl Popper”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала 2007-06-27. г. Приступљено 2007-12-01. 
  23. ^ „Science and Pseudo-science”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 2008. Архивирано из оригинала 2015-09-05. г. 
  24. ^ Laudan, Larry (1983). „The Demise of the Demarcation Problem”. Ур.: Grünbaum, Adolf; Cohen, Robert Sonné; Laudan, Larry. Physics, Philosophy, and Psychoanalysis: Essays in Honor of Adolf Grünbaum. Springer. ISBN 978-90-277-1533-3. 
  25. ^ Gordin, Michael D. (2012). The Pseudoscience Wars: Immanuel Velikovsky and the Birth of the Modern Fringe. University of Chicago Press. стр. 12—13. ISBN 978-0-226-30442-7. 
  26. ^ Benjamin I. Schwartz (1964). In Search of Wealth and Power: Yen Fu and the West. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. Pg 29
  27. ^ Benjamin I. Schwartz (1964). In Search of Wealth and Power: Yen Fu and the West. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. Pg 32
  28. ^ Yan Fu. Britannica.com.
  29. ^ Hegel, Robert E. "The Chinese Novel at the Turn of the Century" (book review). Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR), ISSN 0161-9705, 07/1983, Volume 5, Issue 1/2, pp. 188–191 - Cited p. 189.
  30. ^ Lin, Xiaoqing Diana. Peking University: Chinese Scholarship and Intellectuals, 1898-1937. стр. 41. 
  31. ^ First Yan FU Academic Forum held at PKU Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јун 2016). Пекинг Университy.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бењамин I. Сцхwартз (1964). Ин Сеарцх оф Wеалтх анд Поwер: Yен Фу анд тхе Wест. Цамбридге: Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс.
  • Схен Суру 沈蘇儒 (1998). Лун Xин Да Yа: Yан Фу Фанyи Лилун Yањиу (論信達雅：嚴復翻譯理論硏究 "Он фаитхфулнесс, ундерстандабилитy анд елеганце: а студy оф Yан Фу'с транслатион тхеорy"). Беијинг: Цоммерциал Пресс.
  • Wанг, Фредериц (2009). “Тхе Релатионсхип бетwеен Цхинесе Леарнинг анд Wестерн Леарнинг аццординг то Yан Фу (1845-1921).” Кноwледге анд Социетy Тодаy (Мултипле Модернитy Пројецт) Лyон, Франце.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Yан Фу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jen_Fu&oldid=27676931”