Јеврејски симболи

Јеврејски симболи су видљиви и опипљивим религиозни знаци, симболи и објекти који имају важну улогу у јеврејском животу, јер чини важну везу између садашњости и дугогодишње историје јеврејског народа. Као и у свакој другој религији, већина симбола у јудаизму настала је из потребе за обављање традиционалних обреда.

Значења јеврејских симбола

Симбол	Слика симбола	Тумачење симбола или предмета
Давидова звезда		Давидова звезда (✡; хебрејски: מָגֵן דָּוִד‎) или Маген Давид је симбол јудаизма заједно са великим свећњаком (менора). Име је добила по јеврејском краљу Давиду. Звезда је служила као симбол разликовања у хришћанском свету. У Европи звезду је увела Римокатоличка црква 4. латеранским концилом 1215., да би спречила полне односе Јевреја и Хришћана. У исламском свету Јевреји су носили своју одору већ у 8. и 9. веку. Нацисти су од Давидове звезде направили знак срамоте и презира. Године 1934. издали су наредбу којом су натерали Јевреје да, ради идентификације, на оделу пришију Давидову звезду, знак јеврејског народа. Након Другог светског рата, Давидова звезда је за Јевреје постао симбол поноса и нове националне свести, освешен мукама и патњама. Након оснивања државе Израел, Давидова звездаје прихважен као симбол заставе државе Израел и, уз додатак мача и маслинове гранчице, као симбол „Цаала” (Цева агана лејисраел - одбрамбена војска Израела).
Мезуза		(Хебрејски מְזוּזָה) је свитак од пергамента са, хебрејским писмом исписана, два одломка из пете књиге Мојсијеве: „Шема Јусраел, Адонај елоену Адонај ехад!“ („Чуј, Израеле, Господ је наш Бог, Господ је један једини!") и „Веаеја ин шамоа тишмеу“ („Ако се будете придржавали мојих закона“). Одломци се исписују руком. На поздини је написана реч „Шадај“ („Свемогући“). Тиме се извршава налог: „И исписаћете их (речи Господње) на довратцима (мезузот) кућа својих и на врата своја“. („Закони поновљени, 6.9) Свитак се ставља у дрвену, металну или пластичну кутију ваљкастог облика и косо причвршћује за горњи део десног довратка и тиме видно означава јеврејска кућа. Такав положај је компромис два става: Рашија (Раби Шломо Јитсак, XI век) и Рабену Тама (Раби Јааков бен Меир из XII века). Први је сматрао да мезуза треба да стоји вертикално а други хоризонтално! Функција мезузе је да стално подсећа вернике на њихову привженост Богу и моралне обавезе Јевреја. Обичај је да се приликом изласка из куће и уласка у кућу мезуза дотакне прстима и прсти пољубе.
Кипа		Мала капа коју Јевреји носе за време молитве, учења Торе, изговарања благослова и генерално, унутар синагоге. Традиционалнији Јевреји носе кипа током читавог дана. Ношење кипа потиче из времена када су јеврејски свештеници у јерусалимском Храму били обавезни да покривају главу приликом религиозне службе. Данас је кипа симбол свести појединца о Божијој присутности у сваком тренутку, а представља и добро познати симбол јеврејске традиције у ширем смислу и често се може видети на фотографијама и у филмовима који се баве приказима јеврејског живота.
Менора		(Хебрејски: מנורה‎ — свећњак) седмокраки је свећњак који је био један од главних објеката у шатору током лутања Јевреја по пустињи, и касније, у Храму у Јерусалиму. Менора из Шатора састанка описана је на два места у Библији (Излазак 25, 31—40; 37, 17—24). Наговештено је (Излазак 25, 40) да је Бог Мојсију показао прототип меноре на Синају, када му је предао Тору. Из сталка се извијало највише шест грана, по три са сваке, чинећи седам грана укупно. Биле су сковане од једног комада злата. Оригинална менора и ове Соломонове су биле уништене 586. пре нове ере. Избеглице које су се вратиле из вавилонског ропства поново су сазидале храм 516. п. н. е. и поставили једну једину менору. Антиох IV Епифан, краљ из приче о Хануки, уклонио је менору 169. пре нове ере, а Јуда Макавеј ју је поново вратио пошто је очистио храм. Римљани су под Титом 70 године разориле храм, а менору су носили у тријумфалној поворци кроз Рим. Рељеф меноре се налази на триумфалној капији у Риму. Током средњег века су је користили да украсе рукописе. Кабалисти (јеврејски мистици) су у њој видели „сефирот” (еманацију Божју). Менора се појављује на Сагаловом витражу у Јерусалиму; на меморијалном споменику у Варшавском гету налазе се две велике меноре, а једна велика скулптура меноре вајара Бен Елкана налази се испред зграде Кенесета (израелског парламента) у Јерусалиму (поклон Велике Британије). Данас је менора грб модерне државе Израел.
Синагога		Синагога (од грч. συναγογε „скупштина, окупљање“ - хебр. Беит Кнессет (בית כנסת) „Кућа окупљања” или Беит Т`Пхила „Кућа молитве”) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму. Главна улога синагоге јесте заједничка молитва, мада је повезивана и с приватном или личном молитвом. Синагога се повезује и са учењем и у том својству назива се бет мидраш или „кућа учења“. Није јасно да ли је у старим временима кућа учења била део главног светилишта или се налазила одмах до њега, као данас. Сврха синагоге је такође да буде место окупљања, бет кнесет, место где се одржавају градски скупови и где се обављају послови. Од 1. века па до данас, синагога се градила тако да служи и као коначиште за путнике намернике, бет орхим. Када су у питању уметност и архитектура синагоге, Јевреји су се прилагођавали животу изван Храма, прихватајући доминантну естетику свог доба. То је својеврстан помак од колективне религије из најранијих времена према индивидуализованијој религији синагоге, која је могла бити пренета у све земље и све заједнице. Све до модерних времена, синагога је била седиште јеврејског искуства. С либералним тенденцијама које је донела мисао 18. и 19. века настале су разне иновације у синагогама реформистичких и конзервативних Јевреја.
Рабин		Рабин (јев/хеб; раби — „мој учитељ") значи научник или мудрац — рукоположени тумач Библије и Усменог наука. Израз је вероватно настао у Палестини почетком 1. века и примењиван је на сваку ону особу чије је познавање рабинске књижевности било довољно да јој омогући одлучивање о питањима јеврејског закона. Институција професионалног, плаћеног рабина настала је тек у позном средњем веку, када су рабини постављани за верске вође заједница и када се од њих очекивало да све своје време посвете активностима заједнице, што се углавном огледало у: одлучивању о свим питањима с подручја јеврејског закона, обављању судијске улоге у цивилним и кривичним случајевима, вођењу јешиве и надгледању разних верских установа, као што су ритуално клање, систем основне школе, ритуална купатила (Микве) итд.
Талит		Молитвени шал који је традиционално беле боје са плавим пругама. Јевреји носе талит приликом јутарње молитве, огрћући га преко своје гардеробе. Талит је направљен од платна, а са његових крајева висе ресе са чворићима које се зову цицит и које подсећају Јевреје на 613 заповести у јудаизму. Талит је често приказиван у филмовима, на сликама и на фотографијама које треба да симболизују јеврејски народ и културу.
Тора		Као централни текст јеврејске традиције Тора је, у ширем смислу, важан симбол јудаизма. У јеврејској традицији Тора је централни текст јеврејске традиције у коме су постављене основе јеврејске етике и кодекса поступања. По својој намени она је религијски и правни текст отворен тумачењу и примени на свакодневне животне услове и прилке. Текст Торе подељен је у пет књига (познатих још и под именом Мојсијеве књиге). Написана је на дугачком, посебно припремљеном пергаменту који је уролан, намотан на дрвене притке и прекривен свечаном тканином када се не чита. У синагоги Тора стоји у посебном делу – у ормарићу који се назива Арон ХаКодеш.
Тфилин		Чини пар црних кожних кутија са каишевима унутар којих се налазе пергаменти са исписаним речима из Торе. Тфилин се носе током јутарње молитве, и то тако што се један тфилин везује за руку (ставља се на надлактицу и учвршћује каишевима), а други за главу (ставља се изнад чела). Тфилин служи подсећању на речи Торе, као и повећању концентрације на речи изговаране приликом молитве.
Хамса		Представљена је као предмет у облику отворене шаке са пет прстију у чијој је средини често орнамент, око (плави камен) или симбол – Давидова звезда или хаи, на пример. Њен назив потиче од хебрејске речи хамеш, што значи пет. Хамса је симбол заштите и симбол који се често носи за срећу, у виду накита или привезака. Хамса може бити угравирана и на другим предметима.
Хаи		Хаи је симбол који заправо представља реч – хаи, што на хебрејском језику значи живот. Сам живот има велику вредност у јеврејској традицији и чува се изнад свега. Хаи као симбол често се носи у виду накита (рецимо, привеска на огрлици) или је изрезбарен или угравиран на неким другим предметима.
Ханукија		За разлику од меноре, ханукија је осмокраки свећњак чије се свеће пале током осмодневног празника Хануке, и симболизује светлост и чудо које се десило Јеврејима у датом тренутку у историји Може бити направљена од различитих материјала – метал, стакло, дрво и слично. Ханука представља празник светлости и сећа на чудо приликом кога је светлост свећа у јерусалимском Храму горела осам пута дуже него што је то било могуће онда када је то било најпотребније. За време Хануке, која најчешће пада током децембра, у то име сваке вечери се пали по једна свећа више – првог дана празника једна, а последњег свих осам свећа. Средња свећа (девети, централни крак) се користи само као помоћна свећа за паљење преосталих осам.
Чаша за кидуш		Кидуш је религиозна пракса изговарања благослова над вином. Сама реч кидуш долази од хебрејске и арамејске речи која значи посвећивање. Вино у јеврејској традицији има изузетно велики значај приликом обележавања Шабата и других празника, те се тако чаша за кидуш, у коју се вино сипа, посебно израђује и украшава. Чаша за кидуш може бити израђена од сребра или других металних легура и често је украшена различитим симболима важним за јеврејску традицију. Као симбол, сама чаша за кидуш представља асоцијацију на празничне и важне тренутке у јеврејском животу.
Јад		Јад је традиционални предмет који као симбол асоцира на срж јеврејске традиције – Тору. Најчешће је направљен од различитих легура метала или племенитих метала, који представља декоративни показивач на чијем крају се налази фигурица руке са испруженим кажипрстом. Назив овог предмета потиче од речи „јад” која на хебрејском језику значи рука. Овим предметом, као помоћним средстваом које помаже приликом читања, слући се онај ко чита из Тор, јер се сам пергамент на коме је исписан текст Торе не сме дотицати рукама.
Шофар		То је нека врста трубе израђене од овнујског рога. Приликом обележавања празника Рош Ашанајегов и по завршетку Јом Кипура, звук шофара чује се у свим синагогама широм света. Звук који производи шофар треба да подсети Јевреје на потребу за дубоким промишљањем о личним поступцима и делима, те да доведе до покајања и намере успостављања бољих релација човека са својом материјалном и духовном околином.

Литература

• Треболле Баррера, Јулио. Ла Библиа јудíа y ла Библиа цристиана. Интродуцциóн а ла хисториа де ла Библиа. 1998. ISBN 978-84-8164-200-1
• Михаловици, Ионел. Фиестас y прáцтицас јудíас ен ел Талмуд y ен ла традициóн. Едит. Риопиедрас. 2002. ISBN 978-84-7213-152-1.