Јудаизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јудаика (у смеру казаљке на сату, од горе): шабатни свећњаци, посуда за прање руку, чумаш и танак, тора показивач, шофар и етрог

Јудаизам' (од лат. Iudaismus, изведено из грчког грч. Ἰουδαϊσμός, оригинално од Хебрејског хебр. יהודה, Yehudah, "Јудеја";[1][2] у Хебрејском: хебр. יהדות, Yahadut, препознатљиве карактеристике Јудејског народа)[3] је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа.[4] Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела.[5] Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света,[6] Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе.[7] Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода;[8] као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке.[9] У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела.[10] Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје.[11][12] Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно.[13] Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.[14]

Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година.[15] Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из Бронзаног доба.[16] Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија.[17][18] Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“.[19] Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру.[20][21] Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.[22]

Јевреји су етнорелигиозна група[23] која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације.[24] Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.[24]

Дефинишуће карактеристике и принципи вере[уреди]

Јудаизам проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног Бога, оца свих људи.[3] Овај Бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог Бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 46 књига, канонизован у Јавнеу (Јамнији) око 90. године нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа. Стари завет дели се на три основне групе:

(1) Закон (садржи тзв. Петокњижје - Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон),

(2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и

(3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила).

Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека.

Састоји се из два дела:

  • Мишна (текст учења) и
  • Гемара (објашњење учења).

Постоје два Талмуда:

  • Јерусалимски талмуд (приређен око 650. године нове ере) и
  • Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски: Моше, око 1225. п. н. е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице - законе који су постали основ јеврејске религије. Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија, пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну Бога (Јахве) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Јеврејски празници[уреди]

  • Шабат - свети дан мировања - најважнији благдан,
  • Рош Хашана - Нова година - годишњица стварања света,
  • Јом Кипур - дан помирења и покајања,
  • Сукот - благдан колиба,
  • Ш'мини Ацерет и Симхат Тора - обнављање круга читања Торе,
  • Ханука - благдан светлости,
  • Ту би-ш-ват - нова година дрвећа,
  • Пурим - благдан избављења,
  • Песах - благдан ослобођења,
  • Јом ха-Шоа - дан сећања на жртве холокауста,
  • Јом ха-Ацмаут - дан државе Израел,
  • Јом Јерушалајим - дан града Јерусалима,
  • Шавуот - благдан примања Торе.

Распрострањеност[уреди]

Данас на свету има између 15 и 18 милиона припадника ове религије.[6] Велики део њих живи у САД-у, око пет милиона живи у Израелу, а остатак у свим земљама света (нарочито Француској и Русији). Њихови обичаји, њихов начин живота, чак и изговор хебрејског језика могу се разликовати, али Жидови су један народ уједињен заједничким прецима; патријасима Абрахамом, Изаком (Yitzhak) и Јаковом (Jaakov).

Антијудаизам[уреди]

Верска нетрпељивост према јудаизму као религији назива се антијудаизам или антисемитизам. Антисемитизам је настао током Средњег века, у облику прогона, погрома, насилне конверзије, социјалних ограничења и гетоизације.

То се квалитативно разликовало он репресије Јевреја у древним временима. Древна репресија је била политички мотивисана и Јевреји су били третирани на исти начин као било која друга етничка група. Са успоном цркве, напади на Јевреје су постали мотивисани теолошким разматрањима која су проистицала из хришћанских ставова о Јеврејима и јудаизму.[25] Током Средњег века, Јеврејски народ је под муслиманском влашћу углавном доживљавао толеранцију и интеграцију,[26] мада је било повремених епизода насиља, као што су Алмохадски прогони.[27]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Bible and Interpretation”. 
  2. „Oxford Dictionaries – Dictionary, Thesaurus, & Grammar”. 
  3. 3,0 3,1 Shaye J.D. Cohen 1999 The Beginnings of Jewishness: Boundaries, Varieties, Uncertainties, Berkeley: University of California Press; pp. 7.
  4. Jacobs, Louis (2007). „Judaism”. Ур.: Fred Skolnik. Encyclopaedia Judaica. 11 (2d изд.). Farmington Hills, Mich.: Thomson Gale. стр. 511. ISBN 978-0-02-865928-2. »Judaism, the religion, philosophy, and way of life of the Jews.« 
  5. „Knowledge Resources: Judaism”. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Приступљено 2011-11-22. 
  6. 6,0 6,1 14.3 million (core Jewish population) to 17.4 million (including non-Jews who have a Jewish parent), according to: 14–14.5 million according to:
  7. „What is the oral Torah?”. Torah.org. Приступљено 2010-08-22. 
  8. „Karaite Jewish University”. Kjuonline.com. Приступљено 2010-08-22. 
  9. „Society for Humanistic Judaism”. Shj.org. Приступљено 2010-08-22. 
  10. „Jewish Denominations”. ReligionFacts. Приступљено 2010-08-22. 
  11. „Reform Judaism”. ReligionFacts. Приступљено 2010-08-22. 
  12. „What is Reform Judaism?”. Reformjudaism.org. Приступљено 2010-08-22. 
  13. Britannica, Encyclopædia. „Britannica Online Encyclopedia: Bet Din”. Britannica.com. Приступљено 2010-08-22. 
  14. „Judaism 101: Rabbis, Priests and Other Religious Functionaries”. Jewfaq.org. Приступљено 2010-08-22. 
  15. David P Mindell (2009). The Evolving World. Harvard University Press. стр. 224. ISBN 978-0-674-04108-0. 
  16. „History of Judaism until 164 BCE”. History of Judaism. BBC. 
  17. „Religion & Ethics – Judaism”. BBC. Приступљено 2010-08-22. 
  18. Religion: Three Religions, One God PBS
  19. Settings of silver: an introduction to Judaism pp. 59 by Stephen M. Wylen, Paulist Press, 2000
  20. Busse, Heribert (1998). Islam, Judaism, and Christianity: Theological and Historical Affiliations. Markus Wiener Publishers. стр. 63—112. ISBN 978-1-55876-144-5. 
  21. Zeitlin, Irving M. (2007). The Historical Muhammad. Polity. стр. 92—93. ISBN 978-0-7456-3999-4. 
  22. Jewish Contributions to Civilization: An Estimate (book)
  23. See, for example, Deborah Dash Moore, American Jewish Identity Politics, University of Michigan Press, (2008). стр. 303; Ewa Morawska, Insecure Prosperity: Small-Town Jews in Industrial America, 1890–1940, Princeton University Press, (1999). стр. 217; Peter Y. Medding, Values, interests and identity: Jews and politics in a changing world, Volume 11 of Studies in contemporary Jewry, Oxford University Press, (1995). стр. 64; Ezra Mendelsohn, People of the city: Jews and the urban challenge, Volume 15 of Studies in contemporary Jewry, Oxford University Press, (1999). стр. 55; Louis Sandy Maisel, Ira N. Forman, Donald Altschiller, Charles Walker Bassett, Jews in American politics: essays, Rowman & Littlefield, (2004). стр. 158; Seymour Martin Lipset, American Exceptionalism: A Double-Edged Sword, W. W. Norton & Company, (1997). стр. 169.
  24. 24,0 24,1 „World Jewish Population 2015”. Приступљено 8. 8. 2016. 
  25. Langmuir, Gavin (1993). History, religion, and antisemitism. University of California Press. ISBN 0-520-07728-8. 
  26. Cohen, Mark R. "The Neo-Lachrymose Conception of Jewish-Arab History." Tikkun 6.3 (1991)
  27. Amira K. Bennison and María Ángeles Gallego. "Jewish Trading in Fes On The Eve of the Almohad Conquest." MEAH, sección Hebreo 56 (2007), 33–51

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]