Книгоцид у Украјини 2020-тих
..jpg) спаљена књига | |
| Српско име | Књигоцид у Украјини |
|---|---|
| Трајање | 2022. и даље |
| Локација | Украјина |
| Тема |
|
| Узрок | Украјински национализам, Русофобија |
| Исход | 100 милиона уништених књига |
Книгоцид у Украјини 2020-тих јесте културни геноцид настао у заоштреним конфликтима у време у време ратних сукоба између Русије и Украјине започетих фебруара 2022. године. У том смислу, овај феномен, који се паралелно одвијао са уништењем споменичке баштине, указује на политичку, идеолошку и економску димензију социјалног преврата и украјинског национализма (који у себи носи трагедију за све оно што је друго и другачије), који се интензивирао у другој деценији 21. века, а и данас се одвија, на простору Украјине.
Уништавање књига, као посебан феномен исказан је не само кроз деструктивни облик чињења „књигоцида”, већ и кроз реакције и ставове надлежних украјински државних и стручних тела, кроз судске процесе и ставове државног апарата, што указује на испољавање посебног аспекта патологије украјинског друштва, у коме је дубоко усађена русофобија.
Књиге нису уништаване само у јавним библиотекама, већ и у школским и специјалним библиотекама, у предузећима, установама војске, друшвено-политичким организацијама, али и у приватним библиотекама.
Има и података да су сличне масовне појаве уништавања књига забележене у другим деловима света, према делимично познатим чињеницама уништавања књижне грађе одвијало се у ограниченом обиму и у свим земљама колективног запада, који иако није осудио овај чин украјинских власти.
Историја књигоцида у свету и Украјини[уреди | уреди извор]
Уништавање књига почело је паљењем Александријске библиотеке почев од Хришћана 391. године када је на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљена Александријска библиотека. Потом је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант је упитао халифу Омара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор:
„Оне или су у супротности са Кураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне."
Тада су књиге грејале шест месеци сва александријска купатила. Након овог књигоцида по предању Диогена Лаетрија зна се да је тада само 5% од дела грчких филозофа сачувано.
Исто се поновило и током средњег века, када је црква спаљивала све вредне књиге, а наставило се у многим националним револуцијама и ратовима.
Немачки песника Хајнрих Хајне 1844. године у свом спеву "Немачка мрачна зима" предвидео је један од највећих књигоцида одиграо се средином 20. века када су Нацисти спаљивали књиге у великој кампањи Нацистичке Немачке чији је циљ био да се церемонијално спале све књиге које су биле у супротности са нацистичком идеологијом. Кампања је покренута 1933, убрзо након што су нацисти преузели власт у Немачкој. На мети су се нашле књиге јеврејских, марксистичких и пацифистичких писаца, а све у склопу „акције против ненемачког духа“.[1] будућност: "Ко спаљује књиге - спаљиваће и људе". То је бил уверитира пред "Кристалну ноћ", када су Немци, конкретно помамљени студенти, 10. маја у главној берлинској улици спалили 25.000 наслова, међу којима и дела Томаса Мана.
У периоду радикалних транзиција које су настале након распада Југославије и настанка нове економске структуре друштва које је прелазило у капиталистичко, вршено је свеопште прилагођавање политичког и правног система у свим сада бившим републикама, што је било попраћено не само идеолошком већ и екстремно националистичком искључивошћу,[2] која је резултовала и...
...драстичним, најчешће злочиначким уништавањем свега што се сматрало неподобним, непријатељским или на било који други начин неприхватљивим. Реч је, дакле, о друштвеним приликама унутар којих уништавање књига теба схватити као неминовност догађања, које се одвијало, континуирано, као рефлекс друштвених прилика насталих превратом 1990-их.[3]
У првој фази књигоцида која се одвијала до краја 2022. повучене су књиге објављене у време када је Украјина била део Совјетског Савеза, као руску књижевност наводно антиукрајинског садржаја.
Други круг повлачењакњига имао за циљ да обухвати све књиге објављене у Русији од распада Совјетског Савеза, и оне ће вероватно били различитих жанрова, укључујући књиге за децу, љубавне романе и детективске приче.
У јулу 2022. године Државни савет Кијева саопштио је да су у престоници Украјине забрањене све манифестације на руском језику, укључујући "књиге, представе и концерте."
Потом је донет план да се у Украјини из библиотечких фондова избаци и уништи око 100 милиона књига, укључујући књиге аутора као што су Достојевски или Пушкин, које су преко ноћи постале "идеолошки штетна литература" и "пропагандне књиге". У плану за уништавање су и "све књиге објављене у Русији од распада Совјетског Савеза", па чак и књиге за децу.
Уништавању књига придружили су се и поједини писци у Украјини, међу којима је најгласнији био украјински писац Ростислав Земкив, који је затражио потпуну забрану руске књижевности.
Како су својевремено писале београдске "Вечерње новости",[4]...уколико Александри Коваловој, директорки Украјинског института за књигу, и Александру Ткаченку, министру културе из Кијева, пође за руком да из библиотека у делу Украјине, који је под контролом режима Зеленског, униште 100 милиона књига, или отприлике половину књижног фонда ове земље, то ће бити "апсолутни светски рекорд етничког културног чишћења."[1]
Епилог[уреди | уреди извор]
Овај потпуно сулуд потез у држави у којој 35-40 % грађана има руски као материњи језик, а скоро сви остали грађани такођер говоре руски други језик, уназадио је културни, научни и идентитетски потенцијал становништва мутиетничке државе каква је Украјина.[5]
Паралелно, са књгоцидом забрањен је и увоз и дистрибуција књига и других штампаних дела из Русије (почев од 2016. године), Белорусије и подручја које је окупирала Русија.[5]
Из књигоцида су изузета само дела оних аутора који су јавно осудили руску инвазију на Украјину, па су тајна служба СБУ израдиле посебну листу изузетака.[5]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Ноћ у којој је ватра прогутала књиге "ненемачког духа"”. РТ Балкан (на језику: српски). 2023-05-10. Приступљено 2023-09-25.
- ^ Комарчевић, Душан. „Књигоцид у Хрватској: Хроника срамног времена”. Радио Слободна Европа (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-09-25.
- ^ Анте Лешаја Књигоцод уништавање књига у Хрватској 1990-их, Профи л књига д.о.о., Каптол 25, Загреб, Српско народно вијеће, Илица 16, Загреб, Загреб, српањ 2012
- ^ „У УКРАЈИНИ НА ДЕЛУ И КЊИГОЦИД: Из националне библиотеке биће уништено 100 милиона књига јер су - руске!”. НОВОСТИ (на језику: српски). Приступљено 2023-09-25.
- ^ а б в „Украјина забрањује руске књиге и музику – слиједи ли ускоро спаљивање књига? – Вијести – Логично”. Вијести - Логично (на језику: хрватски). 2022-06-20. Приступљено 2023-09-25.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Књига као кривац: уништавање књига кроз три повијесна примјера (језик: хрватски)