Хајнрих Хајне

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хајнрих Хајне
Heinrich-heine 1.jpg
Немачки књижевник
Датум рођења (1797-12-13)13. децембар 1797.
Место рођења Диселдорф
Немачка
Датум смрти 17. фебруар 1856.(1856-02-17) (58 год.)
Место смрти Париз
Француска
Најважнија дела

Кристијан Јохан Хајнрих Хајне (нем. Christian Johann Heinrich Heine; Диселдорф, 13. децембар 1797Париз, 17. фебруар 1856) је био немачки песник у периоду прелаза од романтизма ка реализму.

Биографија[уреди]

Рођен је у богатој породици јеврејског банкара и трговца. Покушао је да се посвети, мада нерадо, обичној грађанској каријери, али не успева. У Диселдорфу, Хајнеовом родном граду, био је снажан утицај Француза тако да је он посећивао француску гимназију. Исто тако, то је у њему пробудило изразиту антипатију према Пруској.[1]

  • 1817. пише прве љубавне песме, које су објављене у једном немачком часопису. У Бону започиње студије права, филозофије и књижевности.
  • 1821. године се пребацује на Универзитет у Берлину, па има прилику да слуша Хегела и многе друге угледне професоре.

Прве песме и путовања

  • 1822. године објављује прве песме, које се одмах издвајају својим оригиналним стилом балате и ироничном одбијању сваких илузија. У њима се осећа велики утицај писаца које је нарочито ценио, Бајрона и Фукеа.
  • 1825. године прелази у протестантску веру и добија име Хајнрих, уместо оригиналног Хари. Исте године дипломира на Универзитету у Гетингену.
  • 1826. постаје познат, након објављивања Слика с путовања, где у замишљеном дневнику са пута говори о фантастичним и моралним темама, угледајући се на Стерна и Жан Пола.
  • 1826. иде на краткотрајни пут у Енглеску, где су се јавили његови интереси за актуелна политичка дешавања, али и где уједињује све своје песме у једну Књигу песама.
  • 1827. излази дефинитивна редакција Књиге песама.
  • 1828. године путује у Италију, а сећања са овог пута објављује 1836. у књизи Фирентинске ноћи.

Француски период[уреди]

Због кризе у својој земљи, Хајне одлучује да се пресели у много слободнију Француску, где је започео да се виђа и да посећује, како немачке емигранте (Хумболт, Вагнер), тако и многе француске интелектуалце, међу којима и Балзака и Виктора Игоа. Године 1835. објављује важну студију о историји филозофије и религије у Немачкој, а исте године студија бива и забрањена. У тим годинама, у којима је боравио у Француској, сарађивао је са различитим немачким часописима, а истовремено је и писао извештаје на француском, о ситуацији у Немачкој. Осим споменутих дела, Хајне је објавио и многе сатиричке списе, као и две сатиричне епске песме Ата Трол (1843) и Немачка, зимска бајка (1844). Немачка, зимска бајка постаје једна од најважнијих књига у немачкој књижевности. Има политички карактер и у њој Хајне отворено признаје утицај Карла Маркса, са којим је био у пријатељким односима. Збирку поезије Романесеро објављује 1851, где са дубоком филозофском и етичком озбиљношћу описује патње које је подносио због болести (атрофија мишића) и због које је лежао у кревету осам дугих година.

Дело Разни списи из 1854, садржи расправе о јеврејској и хришћанској вери, либерализму и комунизму. Ово дело означава крај његове политичке и књижевне активности. Умире у Паризу 17. фебруара 1856 после дуготрајне борбе са парализом и атрофијом мишића.

Поетика[уреди]

Хајне је користио немачки језик за састављање стихова и био је један од ретких који су то умели да раде, па је тиме стекао изузетну славу, као најуспелији у свој генерацији после Гетеа. У стиховима је постигао највећу популарност преузимањем пучког певљивог тона немачке народне песме. Хајнеове песме су толико мелодичне да су их често компоновали многи композитори. Психолошку стварност коју је створио у делима подстакнута је носталгичним сећањем на две велике несрећне љубави (према рођакама Амали и Терези), али и на другим темама (природи, политичким идејама, животу, савременом друштву), па је на тај начин успео да у својој поезији досегне изузетно значајне висине.

Умео је да се поиграва са стилистичким способностима, дајући својим стиховима објективан тон, чак и када је изражавао лична осећања.

Оригиналност Хајнеове поезије огледа се у томе што је настојао да негира сваки сентиментализам, што му је дозвољавало да користи предмете романтизма са иронијом и реализмом.

Преводи на српском језику[уреди]

Прве Хајнеове песме су објављене на српском језику после песникове смрти. Тако, 1861. године, у часопису „Даница“, две песме из „Лирског интермеца“ и једну из циклуса „Млађане патње“ превео је Дамјан Павловић (1840-1866). Отада почиње Хајнеов утицај на српску књижевност. Прву књигу Хајнеових стихова („Лирски интермецо“) издао је Алекса Шантић у Мостару, у издању књижарнице Пахера и Кисића, 1897. године. (Велики број српских преводилаца бавило се превођењем Хајнеових стихова: Дамјан Павловић, Стојан Новаковић, Алекса Шантић, Јован Јовановић-Змај, Јеремија Живановић, Јован Грчић, Милорад Шапчанин, Риста Одавић, Мита Ракић, Милан Димовић, Бошко Петровић, Велимир Живојиновић итд.[2]

Спољашње везе[уреди]

Референце[уреди]

  1. Miodrag Maksimović, „Pogovor“, во: Hajnrih Hajne, Pesme. Beograd: Rad, 1964, стр. 97-102.
  2. Miodrag Maksimović, „Pogovor“, во: Hajnrih Hajne, Pesme. Beograd: Rad, 1964, стр. 101-102.