Когнитивне дисторзије
Когнитивне дисторзије или грешке у мишљењу су поремећаји у којима ум неке особе ставља „спин” на догађаје које види и приписује их необјективној интерпретацији онога што доживљава - или се догађа стално. Нарочито су честе код особа са депресијом и другим поремећајима расположења. Ове грешке у мишљењу (когнитивне дисторзије) сматрају се узроком емоционалних поремећаја (нпр депресија, анксиозни поремећај) или правцем којим се нека особа креће ка ирационалним уверењима која те поремећаје поткрепљу. Човек често ових грешака уопште није свестан и ако успе да их открије и схвати као погрешне, он може да их промени. А то се може постићи само ако доживљаје реалистички сагледамао како би чак иако нису пријатни били употребљени у нашу корсист, а не против нас. У том смислу један од корака, као откривању и превенцији конгнитивних досторзија је освешћивање грешака које у мишљењу правимо.[1]
Како когнитивне дисторзије могу бити компоненте когнитивне реструктурације, једне од најчешће употребљаваних техника у свим психотерапијским правцима, у којима психотерапеути иако настоје да направе и да потенцирају разлику међу правцима које примењују, ипак указују на чињеницу да психотерапијски правци имају много више заједничког и да су засновани на фундаменталним и универзалним принципима из којих произилазе разне технике когнитивне реструктурације.
Историја[уреди | уреди извор]
Психолог Аарон Т. Бецк је међу првима дошао до теорије когнитивних дисторзија шездесетих година 20. века,[2] и од тада многи терапеутипомажу пацијентима да живе више позитивним животом тако што су „ловили” своје когнитивне дисторзије и исправљали их. Јер када пацијент зна шта треба тражити, он лако уочава когнитивне дисторзије у другима. Можда је мало теже уочити своје, али је могуће. То обично доноси трајне позитивне промене у начину на који доживљавамо стресоре у нашем животу. Зато је когнитивна реструктурација (по бихевиорално-когнитивној терапији) постала савремена техника којом се преиспитују мисли које изазивају негативне емоције.[3]
Тако је настао један од принципа врло успешне и брзе психотерапије назване когнитивна терапија.[4]
Основне поставке[уреди | уреди извор]
Когнитивне дисторзије о којима је овде реч спадају у категорије аутоматског мишљења, и зато их многи од нас узимају здраво за готово. Често говоримо као да нас догађаји или други људи „чине" сретнима или тужнима или уплашеним или узбуђеним. Али то није сасвим тачно, јер догађаји који су изван нас изазивају да се осећамо на одређени начин; мисли у нама верују о оне спољне догађаје који „чине” да се осјећамо задовољно или тужно. Међутим морамо направити изузетак од овога у случају физичког осећаја. Ево примера:
Ако је све једнако, ако сам у болу, нећу бити сретан; ако уживам у добром оброку, искусићу задовољство. Ако узимам средства за смирење, осећат ћу се смирено. Међутим већина наших осећаја се не може узети у обзир у смислу нашег физичког окружења. Изненађујуће је то што се често наша осећања супротна од онага што бисмо очекивали проматрајући наше акције и околину.
Чак и када се чини да реагујемо директно на догађаје у нашој околини, ако погледамо детаљније можемо схватити да то није тако једноставно. Ми не реагујемо директно на догађај; реагујемо на нашу интерпретацију догађаја. Арон Т. Бецк, психијатар који је дуги низ година проучавао однос између мисли и осјећаја, о томе пише:
Особа која је обучена да прати своје мисли...више пута може да види да његова интерпретација ситуације претходи његовом емоционалном одговору на њу. На пример, он види аутомобил који иде према њему; онда, он мисли: „То ће ме погодити", и осећа се забринуто. Осим тога, када особа промени своју процену ситуације, његова емоционална реакција се мења. Млада жена је веровала да је пријатељица прошла поред ње, а да јој се није јавила. Помислила је: „Он ме игнорише" и осећа се тужно. После другог погледа, схватила је да та особа уопште није њена пријатељица и јој је осећај повређености нестао.[5]
На исти начин као што се не тако често осећамо „здраво за готово”, ми често и наше мисли узимамо „здраво за готово”. То је зато што већина мисли које нас тренутно окупирају нису закључци из резоновања о догађајима; већ аутоматске мисли, мишљења по навици, које нам долазе тако лако, и за која претпостављамо да долазе изван наших глава.
Неке од типичних конгнитивних дисторзија[уреди | уреди извор]
Скок на закључке[уреди | уреди извор]
Људи ово стално раде, јер уместо да из доказа изведу логичне закључке, они се усмеравају на закључак (често негативан), а затим траже доказе који би их подржали, игноришући реалне доказе.[6][7]
Примерза скок на закључке:Нису ме данас позвали на дружење у кафићу – никад нећу имати друштво! Мислиће да нисам нормална кад ме виде самог на утакмици.
„Скакачи” на закључке често могу постају зртва читања мисли других (јер вјерују да знају истинске намере других без разговора с њима) и проричу судбину (и предвиђајући како ће се ствари одвијати у будућности они верују да су та предвиђања истинита).
Фокусирање на негативно[уреди | уреди извор]
Претераном генерализацијом и занемаривање позитивног, појединци се фокусирају на негативно. Особе које на овај начин размишљају, оне пропуштајући своје мисли кроз некакав „ментални филтер” па уместо да примете бројне позитивне ствари које се дешавају око њих, оне се фокусирају на ону једну која је негативна.
Пример за фокусирање на негативно: могла би бити особа која цео дан врти по глави критику коју је добила на послу и последично се осећа лоше сматрајући се безвредном, док све оне похвале које је раније добила занемарује.
Претерана генерализација[уреди | уреди извор]
Слично менталном филтрирању и дисквалификацији позитивног, као облик когнитивна дисторзија подразумиева стављање јачег нагласка на негативне догађаје и умањење позитивних.
Пример претеране генерализације: може бити службеник у државној служби који код корисника његових услуга примећује само жалбе, али не и позитивне интеракције корисника према њему, које он несвесно минимизира.
Други облик ове дисторзије познат као катастрофалано мишљење, у коме особа умишља, а затим и очекује најгори могући сценарио, што код ње може довести до великог стреса.
Персонализација[уреди | уреди извор]
Персонализација је премештање свега што се дешава на пољу сопственог бића, на негативан начин. Они који персонализују своје стресоре имају тенденцију да себе или друге окривљују за ствари над којима немају контролу, стварајући стрес тамо где то не мора бити. Они који су склони персонализацији имају тенденцију да себе окривљују за поступке других или криве друге за своја осећања.
Пример за персонализацију: је ситуација када особа уђе у пуну просторију и с обзиром да су људи баш у том тренутку почели да се смеју одмах помишља да је сигурно она нешто забрљала па је зато предмет смеха баш она.
Етикетирање[уреди | уреди извор]
Етикетирање, које је само једна од форма претеране генерализације, карактерише се тиме што особа може „лепити етикету” на себе, друге или живот уопште.
Примери етикетирања: Ја сам губитник, Он је кретен!, Живот је бесмислен.
Мислећи на овај начин, и етикетирајући своје мисли, та особа блокира пут ка конструктивним решењима јер све што око себе уочава јесте та лоша етикета са којом идентификује читаво биће (или живот).
Дисквалификација позитивног[уреди | уреди извор]
Ова дисторзија често је у вези са претходном врстом грешке (али не мора бити). Особа изнова проналази разлоге зашто се све оне добре и позитивне ствари и догађаји не рачунају.
Пример дисквалификације позитивног: ако је неко похвали, особа са дисторзијом то приписује генералној љубазности друге особе, а не заслузи на основу својих квалитета и залагања.
Таква особа када успе у нечему сматра да је то била ствар тренутне среће и слично,а не њених способности,доводећи себе у размишљање да стања у коме се она осећа неадекватно, што код ње неретко ствара депресију.
Ментално филтрирање[уреди | уреди извор]
Они који теже менталном филтрирању претерана генерализују ствар и занемару позитивно, тиме „прикривају” позитивне догађаје а задржавају у памћењу негативне.
Пример менталног филтрирања: десет ствари могу се одвијати како треба, али особа која делује под утицајем менталног филтера може примиетити једанаесту ствар која се одвија погрешно, и на њу фокусира своје мисли.
Како открити когнитивне дисторзије?[уреди | уреди извор]
Први корак у проналажењу когнитивне дисторзије од стране пацијента је да устаноови да ли мисао има когнитивну дисторзију или више когнитивних дисторзија. Када пацијент преиспита ове мисли, он мора да утврди чињеницу да мисао, пошто му је пала на памет, и у њему изазива ужасан страх од лудила, губитка контроле... не значи аутоматски да је истинита (нпр. када изадјем на терасу, кврцнуће ми у глави и скочићу да деветог спрата”).
Интересантно је напоменути да неколико когнитивних дисторзија заправо може радити у пацијентову корист, и зато треба пацијента научити да знати када да их искористи у своју корсист.
Нека од питања за откривање конгнитивних дисторзија[уреди | уреди извор]
Како би нека особа испитала истинитост свог мишљења, попут овог...пошто ме пријатељи не зову, а викенд је, то значи да никоме није стало до мене, она може себи, наћи рационалан одговор на следећа постављена питања:
- Да ли су је пријатељи раније звали, излазили заједно с њом?
- Да ли се некад раније дешавало да се не чују телефоном, а да јој следећег дана (викенда) помогну око нечега, организују заједничко дружење?
Ако је одговори на наведена питања „Да!” та особа може доћи до позитивног закључка и нађе одређено оправдање и разлог да назове пријатеље и сазна зашто јој се не јављају. На тај начин особа која преиспитује своје мисли не би у себи аутоматски изазвала осећање очаја.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Сцотт, Елизабетх. „Цогнитиве Дистортионс анд Стресс”. Верywелл ситес: 12. 7. 2018. Архивирано из оригинала 04. 05. 2019. г. Приступљено 4. 5. 2019.
- ^ Бецк, Аарон Т. . Депрессион; Цаусес анд Треатмент. Пхиладелпхиа. . University of Pennsylvania Press. 1972. ISBN 978-0-8122-7652-7.
- ^ Хелмонд, Петра; Овербеек, Геертјан; Бругман, Даниел; Гиббс, Јохн C. (2015). "А Мета-Аналyсис он Цогнитиве Дистортионс анд Еxтернализинг Проблем Бехавиор". Цриминал Јустице анд Бехавиор. 42 (3): 245–262
- ^ Беидел, Деборах C. (1986). "А Цритиqуе оф тхе Тхеоретицал Басес оф Цогнитиве Бехавиорал Тхеориес анд Тхерапy". Цлиницал Псyцхологy Ревиеw. 6 (2): 177–97.
- ^ Бецк , Аарон Т. Когнитивна терапија и емоционални поремећаји. Неw Yорк: Меридиан, 1979.
- ^ „Дон'т Јумп То Цонцлусионс”. Абоут.цом. Архивирано из оригинала 11. 04. 2014. г. Приступљено 4. 5. 2018.
- ^ „Јумпинг То Цонцлусионс”. Дапхне.паломар.еду. Архивирано из оригинала 16. 1. 2013. г. Приступљено 4. 5. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Цхестертон, Г. К. Лунацy анд Леттерс. Неw Yорк: Схеед & Wард, 1958.
- Давис, Стан, анд Јим Боткин. Тхе Монстер Ундер тхе Бед: Хоw Бусинесс Ис Мастеринг тхе Оппортунитy оф Кноwледге фор Профит. Неw Yорк: Симон анд Сцхустер, 1994.
- Дwецк, Царол С. Селф-тхеориес: Тхеир Роле ин Мотиватион, Персоналитy, анд Девелопмент. Пхиладелпхиа: Псyцхологy Пресс, 2000.
- Лангер, Еллен Ј. Тхе Поwер оф Миндфул Леарнинг. Неw Yорк: Аддисон-Wеслеy, 1997.
- Норман, Доналд А. Тхингс Тхат Маке Ус Смарт: Дефендинг Хуман Аттрибутес ин тхе Аге оф тхе Мацхине. Неw Yорк: Аддисон-Wеслеy, 1993.
- Перкинс, Давид. Оутсмартинг ИQ: тхе Емергинг Сциенце оф Леарнабле Интеллигенце. Неw Yорк: Тхе Фрее Пресс, 1995.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
