Kognitivne distorzije

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Kognitivne distorzije, su greške u mišljenju slične vidnom doživlaju izvrnutih slika u ogledalu

Kognitivne distorzije ili greške u mišljenju su poremećaji u kojima um neke osobe stavlja „spin” na događaje koje vidi i pripisuje ih neobjektivnoj interpretaciji onoga što doživljava - ili se događa stalno. Naročito su česte kod osoba sa depresijom i drugim poremećajima raspoloženja. Ove greške u mišljenju (kognitivne distorzije) smatraju se uzrokom emocionalnih poremećaja (npr depresija, anksiozni poremećaj) ili pravcem kojim se neka osoba kreće ka iracionalnim uverenjima koja te poremećaje potkreplju. Čovek često ovih grešaka uopšte nije svestan i ako uspe da ih otkrije i shvati kao pogrešne, on može da ih promeni. A to se može postići samo ako doživljaje realistički sagledamao kako bi čak iako nisu prijatni bili upotrebljeni u našu korsist, a ne protiv nas. U tom smislu jedan od koraka, kao otkrivanju i prevenciji kongnitivnih dostorzija je osvešćivanje grešaka koje u mišljenju pravimo.[1]

Kako kognitivne distorzije mogu biti komponente kognitivne restrukturacije, jedne od najčešće upotrebljavanih tehnika u svim psihoterapijskim pravcima, u kojima psihoterapeuti iako nastoje da naprave i da potenciraju razliku među pravcima koje primenjuju, ipak ukazuju na činjenicu da psihoterapijski pravci imaju mnogo više zajedničkog i da su zasnovani na fundamentalnim i univerzalnim principima iz kojih proizilaze razne tehnike kognitivne restrukturacije.

Istorija[уреди]

Psiholog Aaron T. Beck je među prvima došao do teorije kognitivnih distorzija šezdesetih godina 20. veka,[2] i od tada mnogi terapeutipomažu pacijentima da žive više pozitivnim životom tako što su „lovili” svoje kognitivne distorzije i ispravljali ih. Jer kada pacijent zna šta treba tražiti, on lako uočava kognitivne distorzije u drugima. Možda je malo teže uočiti svoje, ali je moguće. To obično donosi trajne pozitivne promene u načinu na koji doživljavamo stresore u našem životu. Zato je kognitivna restrukturacija (po bihevioralno-kognitivnoj terapiji) postala savremena tehnika kojom se preispituju misli koje izazivaju negativne emocije.[3]

Tako je nastao jedan od principa vrlo uspešne i brze psihoterapije nazvane kognitivna terapija.[4]

Osnovne postavke[уреди]

Kognitivne distorzije o kojima je ovde reč spadaju u kategorije automatskog mišljenja, i zato ih mnogi od nas uzimaju zdravo za gotovo. Često govorimo kao da nas događaji ili drugi ljudi „čine" sretnima ili tužnima ili uplašenim ili uzbuđenim. Ali to nije sasvim tačno, jer događaji koji su izvan nas izazivaju da se osećamo na određeni način; misli u nama veruju o one spoljne događaje koji „čine” da se osjećamo zadovoljno ili tužno. Međutim moramo napraviti izuzetak od ovoga u slučaju fizičkog osećaja. Evo primera:

Ako je sve jednako, ako sam u bolu, neću biti sretan; ako uživam u dobrom obroku, iskusiću zadovoljstvo. Ako uzimam sredstva za smirenje, osećat ću se smireno. Međutim većina naših osećaja se ne može uzeti u obzir u smislu našeg fizičkog okruženja. Iznenađujuće je to što se često naša osećanja suprotna od onaga što bismo očekivali promatrajući naše akcije i okolinu.”

Čak i kada se čini da reagujemo direktno na događaje u našoj okolini, ako pogledamo detaljnije možemo shvatiti da to nije tako jednostavno. Mi ne reagujemo direktno na događaj; reagujemo na našu interpretaciju događaja. Aron T. Beck, psihijatar koji je dugi niz godina proučavao odnos između misli i osjećaja, o tome piše:

Osoba koja je obučena da prati svoje misli...više puta može da vidi da njegova interpretacija situacije prethodi njegovom emocionalnom odgovoru na nju. Na primer, on vidi automobil koji ide prema njemu; onda, on misli: „To će me pogoditi", i oseća se zabrinuto. Osim toga, kada osoba promeni svoju procenu situacije, njegova emocionalna reakcija se menja. Mlada žena je verovala da je prijateljica prošla pored nje, a da joj se nije javila. Pomislila je: „On me ignoriše" i oseća se tužno. Posle drugog pogleda, shvatila je da ta osoba uopšte nije njena prijateljica i joj je osećaj povređenosti nestao.[5]

Na isti način kao što se ne tako često osećamo „zdravo za gotovo”, mi često i naše misli uzimamo „zdravo za gotovo”. To je zato što većina misli koje nas trenutno okupiraju nisu zaključci iz rezonovanja o događajima; već automatske misli, mišljenja po navici, koje nam dolaze tako lako, i za koja pretpostavljamo da dolaze izvan naših glava.

Neke od tipičnih kongnitivnih distorzija[уреди]

Primeri nekih uobičajenih kognitivnih poremećaja kod depresivnih i anksioznih pojedinaca. Ljudi se mogu naučiti kako da identifikuju i promene ove distorzije uz pomoć kognitivne bihejvioralne terapije

Skok na zaključke[уреди]

Ljudi ovo stalno rade, jer umesto da iz dokaza izvedu logične zaključke, oni se usmeravaju na zaključak (često negativan), a zatim traže dokaze koji bi ih podržali, ignorišući realne dokaze.[6][7]

Primerza skok na zaključke:Nisu me danas pozvali na druženje u kafiću – nikad neću imati društvo! Misliće da nisam normalna kad me vide samog na utakmici.

„Skakači” na zaključke često mogu postaju zrtva čitanja misli drugih (jer vjeruju da znaju istinske namere drugih bez razgovora s njima) i proriču sudbinu (i predviđajući kako će se stvari odvijati u budućnosti oni veruju da su ta predviđanja istinita).

Fokusiranje na negativno[уреди]

Preteranom generalizacijom i zanemarivanje pozitivnog, pojedinci se fokusiraju na negativno. Osobe koje na ovaj način razmišljaju, one propuštajući svoje misli kroz nekakav „mentalni filter” pa umesto da primete brojne pozitivne stvari koje se dešavaju oko njih, one se fokusiraju na onu jednu koja je negativna.

Primer za fokusiranje na negativno: mogla bi biti osoba koja ceo dan vrti po glavi kritiku koju je dobila na poslu i posledično se oseća loše smatrajući se bezvrednom, dok sve one pohvale koje je ranije dobila zanemaruje.

Preterana generalizacija[уреди]

Slično mentalnom filtriranju i diskvalifikaciji pozitivnog, kao oblik kognitivna distorzija podrazumieva stavljanje jačeg naglaska na negativne događaje i umanjenje pozitivnih.

Primer preterane generalizacije: može biti službenik u državnoj službi koji kod korisnika njegovih usluga primećuje samo žalbe, ali ne i pozitivne interakcije korisnika prema njemu, koje on nesvesno minimizira.

Drugi oblik ove distorzije poznat kao katastrofalano mišljenje, u kome osoba umišlja, a zatim i očekuje najgori mogući scenario, što kod nje može dovesti do velikog stresa.

Personalizacija[уреди]

Personalizacija je premeštanje svega što se dešava na polju sopstvenog bića, na negativan način. Oni koji personalizuju svoje stresore imaju tendenciju da sebe ili druge okrivljuju za stvari nad kojima nemaju kontrolu, stvarajući stres tamo gde to ne mora biti. Oni koji su skloni personalizaciji imaju tendenciju da sebe okrivljuju za postupke drugih ili krive druge za svoja osećanja.

Primer za personalizaciju: je situacija kada osoba uđe u punu prostoriju i s obzirom da su ljudi baš u tom trenutku počeli da se smeju odmah pomišlja da je sigurno ona nešto zabrljala pa je zato predmet smeha baš ona.

Etiketiranje[уреди]

Etiketiranje, koje je samo jedna od forma preterane generalizacije, karakteriše se time što osoba može „lepiti etiketu” na sebe, druge ili život uopšte.

Primeri etiketiranja: Ja sam gubitnik, On je kreten!, Život je besmislen.

Misleći na ovaj način, i etiketirajući svoje misli, ta osoba blokira put ka konstruktivnim rešenjima jer sve što oko sebe uočava jeste ta loša etiketa sa kojom identifikuje čitavo biće (ili život).

Diskvalifikacija pozitivnog[уреди]

Ova distorzija često je u vezi sa prethodnom vrstom greške (ali ne mora biti). Osoba iznova pronalazi razloge zašto se sve one dobre i pozitivne stvari i događaji ne računaju.

Primer diskvalifikacije pozitivnog: ako je neko pohvali, osoba sa distorzijom to pripisuje generalnoj ljubaznosti druge osobe, a ne zasluzi na osnovu svojih kvaliteta i zalaganja.

Takva osoba kada uspe u nečemu smatra da je to bila stvar trenutne sreće i slično,a ne njenih sposobnosti,dovodeći sebe u razmišljanje da stanja u kome se ona oseća neadekvatno, što kod nje neretko stvara depresiju.

Mentalno filtriranje[уреди]

Oni koji teže mentalnom filtriranju preterana generalizuju stvar i zanemaru pozitivno, time „prikrivaju” pozitivne događaje a zadržavaju u pamćenju negativne.

Primer mentalnog filtriranja: deset stvari mogu se odvijati kako treba, ali osoba koja deluje pod uticajem mentalnog filtera može primietiti jedanaestu stvar koja se odvija pogrešno, i na nju fokusira svoje misli.

Kako otkriti kognitivne distorzije?[уреди]

Prvi korak u pronalaženju kognitivne distorzije od strane pacijenta je da ustanoovi da li misao ima kognitivnu distorziju ili više kognitivnih distorzija. Kada pacijent preispita ove misli, on mora da utvrdi činjenicu da misao, pošto mu je pala na pamet, i u njemu izaziva užasan strah od ludila, gubitka kontrole... ne znači automatski da je istinita (npr. kada izadjem na terasu, kvrcnuće mi u glavi i skočiću da devetog sprata”).

Interesantno je napomenuti da nekoliko kognitivnih distorzija zapravo može raditi u pacijentovu korist, i zato treba pacijenta naučiti da znati kada da ih iskoristi u svoju korsist.

Neka od pitanja za otkrivanje kongnitivnih distorzija[уреди]

Kako bi neka osoba ispitala istinitost svog mišljenja, poput ovog...pošto me prijatelji ne zovu, a vikend je, to znači da nikome nije stalo do mene, ona može sebi, naći racionalan odgovor na sledeća postavljena pitanja:

  • Da li su je prijatelji ranije zvali, izlazili zajedno s njom?
  • Da li se nekad ranije dešavalo da se ne čuju telefonom, a da joj sledećeg dana (vikenda) pomognu oko nečega, organizuju zajedničko druženje?

Ako je odgovori na navedena pitanja „Da!” ta osoba može doći do pozitivnog zaključka i nađe određeno opravdanje i razlog da nazove prijatelje i sazna zašto joj se ne javljaju. Na taj način osoba koja preispituje svoje misli ne bi u sebi automatski izazvala osećanje očaja.

Izvori[уреди]

  1. ^ Scott, Elizabeth. „Cognitive Distortions and Stress”. Verywell sites: 12. 7. 2018. Приступљено 4. 5. 2019. 
  2. ^ Beck, Aaron T. . Depression; Causes and Treatment. Philadelphia. University of Pennsylvania Press.1972. ISBN 978-0-8122-7652-7.
  3. ^ Helmond, Petra; Overbeek, Geertjan; Brugman, Daniel; Gibbs, John C. (2015). "A Meta-Analysis on Cognitive Distortions and Externalizing Problem Behavior". Criminal Justice and Behavior. 42 (3): 245–262
  4. ^ Beidel, Deborah C. (1986). "A Critique of the Theoretical Bases of Cognitive Behavioral Theories and Therapy". Clinical Psychology Review. 6 (2): 177–97.
  5. ^ Beck , Aaron T. Kognitivna terapija i emocionalni poremećaji. New York: Meridian, 1979.
  6. ^ „Don't Jump To Conclusions”. About.com. Приступљено 4. 5. 2018. 
  7. ^ „Jumping To Conclusions”. Daphne.palomar.edu. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2013. Приступљено 4. 5. 2018. 

Literatura[уреди]

  • Chesterton, G. K. Lunacy and Letters. New York: Sheed & Ward, 1958.
  • Davis, Stan, and Jim Botkin. The Monster Under the Bed: How Business Is Mastering the Opportunity of Knowledge for Profit. New York: Simon and Schuster, 1994.
  • Dweck, Carol S. Self-theories: Their Role in Motivation, Personality, and Development. Philadelphia: Psychology Press, 2000.
  • Langer, Ellen J. The Power of Mindful Learning. New York: Addison-Wesley, 1997.
  • Norman, Donald A. Things That Make Us Smart: Defending Human Attributes in the Age of the Machine. New York: Addison-Wesley, 1993.
  • Perkins, David. Outsmarting IQ: the Emerging Science of Learnable Intelligence. New York: The Free Press, 1995.

Spoljašnje veze[уреди]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).