Кублај Кан (песма)

Кублај Кан; или, Приказа у сну: Одломак је песма коју је написао Семјуел Тејлор Колриџ, завршена 1797. и објављена 1816. године. Према Колриџовом предговору „Кублај Кану“, песма је написана једне ноћи након што је искусио сан изазван опијумом након читања о Зенадуу, летњој палати монголског владара и цара Кине, Кублај Кана. Кад се пробудио, почео је да пише стихове који су му дошли у сну док га није прекинула једна особа из Порлока. Песма није могла бити завршена према његовом изворном плану да има 200-300 стихова, јер је због прекида заборавио стихове. Оставио ју је необјављену и држао ју је у приватној збирци, доступну за читање својим пријатељима до 1816. кад  је на подстицај Лорда Бајрона објављена.

Неки од Колриџових савременика су осуђивали песму и доводили у питање његову причу о њеном настанку. Прошло је доста година док критичари нису почели да се отворено диве песми. Већина савремених критичара сада види песму „Кублај Кан“ као једну од Колриџове три велике песме, заједно са песмама „Балада о старом морнару“ и „Кристабел“. Ова песма се сматра једним од најважнијих примера романтизма у енглеској поезији, и једна је од најчешћих песама у збиркама на енглеском језику. Копија овог рукописа је део сталне поставке у Библиотеци Британије у Лондону.

Позадина

Писање

У септембру 1797. Колриџ је живео у Недер Стауију на југозападу Енглеске и проводио је много времена шетајући по оближњим брдима Квонток са својим колегом песником Вилијамом Вордсвортом и Вордсвортовом сестром Дороти; (његова маршрута је данас овековечена као „Колриџов пут“.) Током целе јесени је радио на многим песмама, укључујући „Поток“  и трагедију „Осорио“. Некад између 9. и 14. октобра 1797. када је Колриџ рекао да је завршио ту трагедију, напустио је Стауи и отишао у Линтон. При повратку се разболео и остао да се опорави на фарми Еш, која се налази код цркве у Калбоуну и једно је од малобројних места на којима је тражио уточиште на свом путу.

Колриџ је описао како је написао песму у предговору за збирку песама, „Кристабел“, „Кублај Кан“ и „Тегобе сна“, које су објављене 1816. године: 

У лето 1797. године, Аутор, тада слабог здравља, повукао се у усамљену фармерску кућу између Порлока и Линтона, на граници између округа Сомерсет и Девоншир у Ексмуру . Услед благе нелагодности, преписан му је лек за смирење, од чијег ће дејства заспати у својој столици када буде читао следећу реченицу, или речи исте суштине, у делу „Пурчасови ходочасници“ : „Овде је Кублај Кан наредио да се изгради палата, и усто раскошни врт: и тако је десет миља плодне земље оивичено зидом.“  

Аутор је остао још три сата у дубоком сну, његова спољна чула, ако ништа друго, током чега има веома јасну смелост, да не може да напише мање од две или три стотине стихова; ако то заиста може да се назове писањем кад све слике искоче пред њим као ствари, са упоредним стварањем одговарајућих израза, без икаквог осећаја или свести о труду. При буђењу му је изгледало да се јасно сећа целе песме, и узимајући своје перо, мастило и папир, истог трена и нестрпљиво је записао стихове који су овде сачувани. У том тренутку га је, нажалост, позвала једна особа која дошла из Порлока пословно, и задржала га више од сата, и док се враћао у своју собу, схватио је, на своје не тако мало изненађење и разочарање, да иако му је и даље остало магловито и пригушено сећање на општу садржину сновиђења, ипак, са изузетком неких осам до десет разбацаних стихова и слика, све остало је нестало као слике на површини потока у који је бачен камен, али, авај! без касније обнове оног што следи: 

  Онда је сва драж
Разбијена – сав тај опсени свет тако нежно
Ишчезава, а хиљаду кружића се шири,
I сваки изобличује остале. Остани зачас,
Јадна младости! која се једва усуди да подигне поглед-
Поток ће ускоро повратити глаткоћу, ускоро
Сновиђење ће се вратити! I гле! он остаде,
I убрзо мутни делићи љупких облика
Се дрхтаво враћају, сједињени, и сада још једном
Базен постаје огледало.

Ипак, из преживелих сећања у својој глави, Аутор је недавно наумио да сам заврши оно што му је испрва, такорећи, било дато. Али „сутра“ тек треба да дође. Као супротност овом сновиђењу, додао сам одломак веома другачијих одлика, описујући са подједнаком оданоћу сан бола и болештина.

Извори – Пурчас и Марко Поло 

Књига коју је Колриџ читао пре него што је заспао је била „Пурчас, његови ходочасници, или Односи у свету и религије посматране у свим добима и местима откривеним, од стварања до данас“ од енглеског духовника и географа Семјуела Пурчаса, објављена 1613. године. Књига је садржала кратак опис Зенадуа, летње престонице монголског владара Кублај Кана. Текст о Зенадуу у књизи „Пурчас, његови ходочасници“, за коју је Колриџ признао да је се сећа у потпуности, гласио је:

У Зендуу је Кублај Кан изградио велелепну палату, која ограђује шеснаест миља равног тла зидом, у којој су плодне ливаде, пријатни извори, заносни потоци, и разне врсте дивљачи, а у средини свега, раскошна кућа задовољства, која се може померати са места на место. 

Овај цитат је заснован на писању Млетачког истраживача Марка Пола, за кога се нашироко веровало да је посетио Зенаду око 1275. године. Отприлике 1298-1299. године, издиктирао је опис Зенадуа, између осталог и ове редове:

А на три дана јахања од последњег града који сам поменуо (Камбалу, или данашњи Пекинг), између североистока и севера, доћи ћете до града по имену Чанду, који је саградио Кан који тренутно влада. На том месту се налази веома лепа мермерна палата, чије су све собе позлаћене и осликане фигурама људи и звери и птица, и са спектром дрвећа и цвећа, и све је урађено тако уметнички изврсно да се према њима односите са усхићењем и одушевљењем.

Око ове палате је изграђен зид, који окружује обим од 16 ми (26 км), а унутар парка се налазе врêла и реке и потоци, и дивне ливаде, са разним врстама дивљих животиња (искључујући оне које су по природи свирепе), које је Цар добавио и сместио ту да пруже извор хране за његове соколове и јастребове, које чува у кавезу.

Марко Поло је такође поменуо велику преносиву палату направљену од позлаћене и излакиране трске или бамбуса која је могла брзо да се растави и помера са места на место. Описао ју је овако:

Даље на месту у парку где је красна шума, има још једну палату од трске, коју морам да вам опишем. Цела је позлаћена, и веома детаљно урађена изнутра. Њу држе позлаћени и лакирани стубови, од којих сваки има позлаћеног змаја на себи, чији су репови прикачени за стубове, док главе придржавају носећу греду, а и канџе су тако распоређене лево и десно да подупиру греду. Кров, као и остатак, је направљен од трске, прекривен тако јаким лаком да не може да пропадне колико год кише да падне. Ове трске су добрих 12 прстију дебљине и између 10 и 15 корака дужине. Пресечено су преко сваког прегиба, и онда су делови одвојени тако да су од сваке направљене по две шупље летве, и оне прекривају кров; само свака од ових летви мора бити прикуцана да их ветар не би однео. Укратко, цела палата је направљена од ових трски, које (могу да поменем) такође служе у разне друге корисне сврхе. Структура палате је тако направљена да се расклопи и поново склопи великом брзином; и она се може раставити на делиће и преселити где год да Цар нареди. Када је подигнута, причвршћена је са више од 200 свилених ужади да је ветар не би оштетио.

Господар живи у овом свом парку, обитавајући понекад у мермерној палати а некад у тршчаној палати три месеца годишње, то јест, током јуна, јула и августа; више воли ово боравиште, јер у њему није уопште топло; заправо, то је веома хладно место. Када 28. дан месеца августа стигне, он одлази, и тршчана палата се раставља на делове.

Ово је била „раскошна кућа задовољства“ коју је поменуо Пурчас, а коју је Колриџ преименовао у „велелепну палату задовољства“.

Кру рукопис

Године 1934,, примерак песме који је написао лично Колриџ некад пре објављивања 1816. пронађен је у једној приватној библиотеци. Такозвани Кру рукопис је Колриџ послао госпођи Саути, која га је касније поклонила или продала неком колекционару аутограма. Био је изложен на аукцији 1859. године и купио га је неки други колекционар аутограма по цени од једне фунте и 15 пенија. Стигао је до Маркиза од Круа, који га је донирао Музеју Британије, где је сада изложен.

Порука коју је Колриџ написао на полеђини Кру рукописа је давала краћи и мало другачији опис настанка песме него што је то случај са верзијом објављеном 1816. Колриџ је настанак песме приписао једном од боравака на фарми Еш, можда оном који се збио октобра 1797. године: „Овај одломак са још доста тога, ненадокнадивог, написан у некој врсти сањарије коју су изазвала два зрна опијума који су узети да би зауставили дизентерију, у фармерској кући између Порлока и Линтона, четврт миље од цркве у Калбоуну, у јесен 1797. године“.

Кру рукопис има неких малих измена и три значајне разлике у односу на коначну верзију објављену 1816. На пример, Колриџ је променио величину и опис врта (у препеву Ранке Куић се ово не уочава, јер је препев слободан):

Со тwице сиx милес оф фертиле гроунд (Два пута по шест миља плодне земље)
Wитх Wаллс анд Тоwерс wере цомпасс'д роунд. (Окружени зидовима и кулама)(Кру рукопис)

у поређењу са:

Со тwице фиве милес оф фертиле гроунд (Два пута по пет миља плодне земље)
Wитх wаллс анд тоwерс wере гирдлед роунд. (Опасани зидовима и кулама) (текст из 1816.године)

Колриџ је такође променио опис понора (цхасм):

На даље кроз тај понор, кључајућ' све више, (Фром фортх тхис Цхасм wитх хидеоус Турмоил сеетхинг) (Кру рукопис)

је промењено у:

А кроз тај понор, кључајућ’ све више, (Анд фром тхис цхасм, wитх цеаселесс турмоил сеетхинг,) (објављено 1816. године)

Најбитнија промена је настала у стиховима:

Уз цимбал једна девојка
дође ми на сан:
у Абисинији јој дом,
на инструменту свира том,
о Амар-гори пева.
(Ит wас ан Абyссиниан Маид,
Анд он хер Дулцимер схе плаy'д
Сингинг оф Моунт Амара.)(Кру рукопис)

Који су у објављеној верзији постали:

Уз цимбал једна девојка
дође ми на сан:
у Абисинији јој дом,
на инструменту свира том,
о Абор-гори пева.
(Ит wас ан Абyссиниан Маид,
Анд он хер Дулцимер схе плаy'д
Сингинг оф Моунт Абора.) (1816. објављен текст)

Ово је значајно, јер у Кру рукопису „девојка из Абисиније“ пева о брду Амара, коју помиње Џон Милтон у „Изгубљеном Рају“:

...Ни место где цари абисински пород штите свој,
Брдо Амара, мада то место неки држе
Рајем правим, под Линијом етиопском, (Изгубљени рај, четврто певање, стихови 280-282) 

Док је у коначној објављеној верзији, брдо Абора чиста фикција, очигледно изабрано због тога што лепо звучи.

Објава

За разлику од Колриџовог уобичајеног приступа својој поезији, ову песму није помињао у писмима која је слао пријатељима. Први запис ове песме забележен је у дневнику Дороти Вордсворт,у октобру 1798. Могуће је да је песму у то време рецитовао својим пријатељима и да је била намењена за приватне сврхе уместо за објављивање. У сваком случају, тачан датум настанка песме није познат, јер је Колриџ углавном писао датуме на својим песмама, али то није био случај са песмом „Кублај Кан“. Колриџ јесте писао Џону Телволу, четрнаестог октобра 1797. године, да опише своја осећања која су у вези са онима описаним у песми:

Много бих желео, као индијски Вишна, да плутам унаоколо по бесконачном океану, упакован у лотосов цвет, и да се будим једном у милион година на неколико минута – само да бих знао да ћу опет да заспим на још милион година... Могу с времена на време да снажно осетим лепоте, које описујеш, онакве какве јесу – али чешће све ствари постају мале – сво знање, које се може стећи, дечја игра – сам универзум – шта је са огромном гомилом малих ствари? ... Осећам као да мој ум боли колико жели да види и сазна нешто велико – нешто јединствено и недељиво – и то уверен да ће ми камење и водопади, планине или пећине дати осећај узвишености или величанствености!

Мисли изражене у Колриџовом писму смештају песму „Кублај Кан“ у октобар 1797. али две друге могућности су представљене од стране Колриџових биографа: мај 1798. и октобар 1799. Оба пута је био у том крају, а, до 1799, Колриџ је могао да прочита „Талаба уништитељ“ од Роберта Саутија, дело које се такође позива на Пурчасову књигу. Могуће је да је само уређивао песму током ових периода, а и нема доказа који би наговестили да је Колриџ лагао за искуство условљено опијумом које је имао на фарми Еш.

• 
  Насловна страна "Кристабел, Кублај Кан и Тегобе сна" (1816)

Дело је стављено са стране до 1815. кад је Колриџ сакупио рукописе својих песама за збирку под називом „Сибилско лишће“ (Сибyллине Леавес). Песма је остала у тами до 10. априла 1816. и састанка између Колриџа и Лорда Бајрона, који је убедио Колриџа да објави песме „Кристабел“ и „Кублај Кан“ као одломке. Ли Хант, песник и есејиста, је био сведок овом догађају и написао је, „Рецитовао је свог ,Кублај Кана’ Лорду Бајрону једног јутра, у лордовој кући у Пикадилију, док сам се ја затекао у суседној соби. Сећам се како су остали одлазили од њега, дубоко дирнути његовом песмом, говорећи како је дивно говорио. Ово је био утисак свих који су га чули.“ Бајрон је организовао да Џон Мари објави песму са песмама „Кристабел“ и „Тегобе сна“ заједно са предговорима за ова дела. Уговор је потписан 12. априла 1816. за 80 фунти. Чарлс Лем, песник и Колриџов пријатељ, сведочио је стваралаштву Колриџа пре објављивања песме и писао је Вордсворту: „Колриџ штампа „Кристабел“ по препоруци Лорда Бајрона Марију, заједно са оним што он назива визија Кублај Кана – визија коју тако очаравајуће понавља да  обасјава и доноси Рај и Јелисејски хлад у моје одаје кад је рецитује или пева“. Колриџ је остао у Лондону да ради на песми и такође да покуша да победи зависност од опијума. Међутим, идеја да се песма објави није баш све чинила срећним, јер је Колриџова супруга, која није била с њим, написала Томасу Пулу, „Ох! Кад ће више престати да својим пријатељима пружа само бол? Уопште није било мудро од њега да објави своје одломке из песама ,Кристабел’ и ,Кублај Кан’ ... Сви смо били веома узнемирени кад смо прочитали најаву овога.“

Ова збирка песама је објављена 25. маја 1816, а Колриџ је убацио и „Одломак“ као поднаслов верзије песме од 54 стиха да се одбрани од критике што је песма незавршена. Оригинална објављена верзија дела је подељена на две строфе, при чему се прва завршавала са стихом број 30. Са песмом „Кубла Кан“ штампан је и предговор који је тврдио да је сан изазван опијумом Колриџу донео стихове. Песма је штампана четири пута за Колриџовог живота, са последњом штампом његових „Поетских дела“ 1834. У последњем делу, Колриџ је додао продужени поднаслов „Или, Сновиђење. Одломак“. У неким каснијим антологијама Колриџове поезије, предговор је изостављен заједно са поднасловом који казује зашто је у питању одломак и објашњава везу са сном. Понекад, предговор је укључен у новија издања, али без првог и последњег пасуса.

Стил

Ова песма има другачији стил и структуру од осталих песама које је написао Колриџ. Иако је непотпуна и има поднаслов „одломак“, њен језик је веома стилизован са јаким наглашавањем звучних средстава која се мењају између две првобитне строфе. Прва строфа песме описује Канову палату задовољства која је изграђена уз свету реку коју снабдева моћно врêло. Друга строфа песме је одговор приповедача на моћ и дејство песме абисинске девојке, која га одушевљава, али га онемогућава да је искористи као инспирацију, осим ако не би могао да је чује још једном. Заједно, они чине поређење стваралачке моћи које не функционише с природом и стваралачке моћи која је у складу са природом.

Песма је, према Колриџовим наводима, одломак онога што је требало да буде, сведена на оно што је успео да прибележи из сећања: 54 стиха. На почетку, његов сан је садржао између 200 и 300 стихова, али успео је да састави само првих 30 пре него што су га прекинули.  Друга строфа можда и није део изворног сна и односи се према сну у прошлом времену. Ритам песме, као и њене теме и слике, другачији су од осталих песама које је Колриџ написао и структура јој је слична одама из осамнаестог века. Песма се ослања на многе технике засноване на звуку, укључујући сродне варијације и инверзију. Посебно, песма наглашава употребу гласа „æ“  и сличне измене стандардног гласа „а“ које служе да песма звучи више Азијатски. Шаблон риме у првих седам стихова се понавља и у првих седам стихова друге строфе. Много се користи асонанца, понављање истих самогласника, и ослања се на алитерацију, понављање првог гласа у речи, што се односи и на први стих: "Ин Xанаду дид Кубла Кхан". Наглашени гласови, "Xан", "ду", "Ку", "Кхан", садрже асонанцу користећи гласове а-у-у-а, имају два слога која се римују „Xан“ и „Кхан“, и имају алитерацију у имену "Кубла Кхан" и поновно коришћење гласа „д“ у "Xанаду" и "дид". Да уобличи стих, глас „и“ у „Ин“ се понавља у „дид“. Каснији стихови не садрже исту количину симетрије али се ослањају на асонанцу и римују се до краја. Једина реч која није у правој вези са неком другом речи је "доме" осим што се тиче употребе гласа „д“. Иако си стихови међусобно повезани, шаблон риме и дужине стихова су неправилни.

Први стихови песме прате јампски тетраметар са првом строфом која се ослања на јака наглашавања. Стихови друге строфе садрже блажа наглашавања како би убрзали стопу да их одвоје претходних стихова који су у ритму чекића. Такође постоји снажна пауза након стиха 36 која је битна за другу строфу, и постоји прелаз у приповедању са трећег лица и приче о Кублај Кану на песниково излагање о својој улози песника. Без предговора, две строфе чине две различите песме које су у некаквој вези, али им недостаје јединство. Ово не значи да би оне биле две различите песме, пошто је техника одвојених делова који одговарају један другом коришћена у жанру одалних химни, коришћена у песмама других романтичарских песника укључујући Џона Китса или Персија Шелија. Међутим, одална химна коју користе други има снажније јединство међу својим деловима, а Колриџ је веровао у писање поезије која је целовито уједињена. Могуће је да је Колриџ био незадовољан недостаком јединства у песми и да је додао белешку предговору о структури која објашњава његове мисли. У смислу жанра, песма је о сну и повезана је са делима која описују визије, што је уобичајено за роматичарске песнике. „Кублај Кан“ је такође у вези са жанром одломачне поезије, са унутрашњим сликама које ојачавају идеју дељења на одломке која се налази у форми ове песме. Самопрокламована одломачна природа песме у комбинацији са Колриџовим упозорењем о песми у предговору претвара песму „Кублај Кан“ у „анти-песму“, дело којем недостаје структура, ред, и која збуњује читаоца уместо да га просветли. Међутим, ова песма нема много везе са осталим песмама из одломака које је Колриџ написао.

Теорије о предговору и писању

Предговор „Кублај Кану“ почиње са објашњењем да је штампан „на захтев песника који је веома и заслужено славан, и што се тиче ауторовог личног мишљења, више као психолошка занимљивост, него на основу неких песникових заслуга“. Предговор је даље дао одговор и на порекло песме и зашто је то само мањи део дела које је замишљено да буде веће. Након што је читао Пурчасову књигу, „Аутор је остао још три сата у дубоком сну, његова спољна чула, ако ништа друго, током чега има веома јасно поуздање, да не може да напише мање од две или три стотине стихова... При буђењу му је изгледало да се јасно сећа целе песме, и узимајући своје перо, мастило и папир, истог трена и нестрпљиво је записао стихове који су овде сачувани.“ Слика коју Колриџ пружа о себи је слика сањара који чита научне књиге а не зависника од опијума. Уместо тога, утицај опијума, као што је описано, треба да представи да он није навикао на његово дејство.

• 
  Предговор "Кублај Кана" (1816)

Постоји неколико проблема са Колриџовим наводима, посебно тврдња да поседује примерак Пурчасове књиге. То је била ретка књига, за коју је мало вероватно да је могла да буде на „усамљеној фарми“, нити би је ико носио на путовање; корице су биле тешке и имала је скоро 1000 страна. Могуће је да је Колриџ само запамтио Пурчасове речи и да је опис читања дела баш пред спавање говори да му је та тема дошла случајно.

Пасус се наставља са чувеним помињањем прекидања: „У том тренутку га је, нажалост, позвала једна особа која дошла из Порлока пословно, и задржала га више од сата, и док се враћао у своју собу, схватио је, на своје не тако мало изненађење и разочарање, да иако му је и даље остало магловито и пригушено сећање на општу садржину сновиђења, ипак, са изузетком неких осам до десет разбацаних стихова и слика, све остало је нестало као слике на површини потока у који је бачен камен, али, авај! без касније обнове оног што следи!“ Особа из Порлока која га је прекинула може бити било ко, укључујући Вордсворта, Џозефа Котла, Џона Телвола, Колриџову супругу, или је само књижевно средство. Као симбол предговора, ова особа представља обавезе у стварном свету које урушавају стваралачки свет или друге чиниоце који су спречили Колриџа да заврши своје дело. Тврдња стварања поезије после сањања исте је постала популарна након објављивања „Кублај Кана“. Особа из Порлока је касније постала реч која описује прекинутог генија, а књижевни критичар Волтер Џексон Бејт је испричао да док је Џон Ливингстон Лоус подучавао ову песму, рекао је студентима: „Ако постоји било који човек у историји књижевности кога треба обесити, удавити, и исећи на четири дела, то је човек који је дошао пословно из Порлока.“ Књижевни критичар D. Ф. Робер је тврдио да је човек био „потребан да се створи илузија скраћивања уместо прекидања“. Ово би омогућило Колриџу да намерно напише песму као одломак. 

Предговор песми указује на то песма није требало да буде објављена, да је то одломак који није успео да заврши, и да је само дело њему дошло невољном инспирацијом. Кад се предговор изостави, делује да песма пореди чин поезије са моћи Кубла Кана уместо са губитком инспирације који утиче на то да дело има сложенији опис песничке моћи. Гледано заједно, предговор би могао да се повеже са првим делом песме да укаже на то да је песма писана из угла приповедача који сања, или може да се повеже  са другим делом песме да покаже читаоцу како да тумачи стихове повезујући се с овом особом на негативан начин. Предговор и песма се разликују по локацији, јер предговор говори о Колриџовој Енглеској док песма говори о древној Кини, али оба говоре о улози песника и његовим способностима. Песник из предговора је сањар који мора да пише а песник из песме је звучна особа, али обојица су песници који губе инспирацију. Само што песник из песме осећа да може да поврати визију, а предговор, као и Колриџова песма „Слика“ која је поменута у њему, говори да су визије неповратне.

Песма

Песма почиње маштовитим описом Кублај Канове престонице Зенадуа, коју Колриџ смешта у близину реке Алф, која протиче кроз пећине док не стигне до тамног или мртвог мора. Иако је то подручје једно од „задовољстава“ направљених људском руком, ту је и природна, „света“ река која протиче поред. Стихови који описују реку имају упадљиво другачији ритам од остатка строфе:

У Зенадуу Кублај-кан 
сазида диван двор за пир
где свети поток, Алфа зван,
кроз шпиља свод још ником знан,
у морски хрли вир. (стихови 1-5)

Земља је представљена као идилични врт, али као Рај после пада Човека, Зенаду је изолован зидовима. Ограничени поседи унутар зидина Зенадуа су у контрасту са неограниченим пространствима природних пећина кроз које река протиче.

А пољем докле сеже вид
од кула кружи дуги зид.
Ту многом врту поток пружа сјај,
ту цвате тамјан који даје кад;
а многи сунцем обасјани гај
ту грле шуме где је вечни хлад. (6—11)

Постоје неке ситне варијације у различитим верзијама овог текста. Верзија објављена 1816. гласи:

Анд тхере wере гарденс бригхт wитх синуоус риллс,

Док примерак који је Колриџ писао руком (Кру рукопис) гласи:

Анд хере wере гарденс бригхт wитх синуоус риллс,

Песма се проширује готским алузијама у првој строфи док приповедач истражује мрачни понор у средишту врта у Зенадуу, и описује околно подручје као и „дивље“ и „свето“. Јарлот објашњава овај понор као песникову симболичку борбу са декаденцијом која запоставља природу. Такође може да представља мрачну страну душе, утицај моћи и власти на губитак човечности. 

Ал’ гле тај понор дубок који пада
низ брег што зелен спушта се до кедра!
К’о крај је дивљи где блед месец влада;
Сред њега хучи к’о кад посред хада
за мртвим драгим жена буса недра! (12—16)

Из мрачног понора врêло насилно избацује воду, и онда ствара кривудајућу реку Алф, која тече до мора што је описано у првој строфи. Врêла су често симбол зачетка живота, а у овом случају могу да представљају снагу стваралаштва. Пошто се ово врêло завршава смрћу, може и једноставно да представља људски животни век, од насилног рођења до понирућег краја. 

А кроз тај понор, кључајућ’ све више,
баш к’о да земља ужурбано дише,
млаз воде силан проби себи пут;
а ту и тамо дах му секу љут
све парчад крупна што скачу к’о град,
к’о жито кад га врше вранац млад:
и ту где игра тих громада сплет,
у трен шикну онај поток свет.
Пет миља затим луташе кроз горе,
па поста реком поток Алфа зван;
кроз шпиља свод, што ником није знан,
он с буком стиже у то мртво море: (17—28)

Кублај Кан чује гласове мртвих, и помиње магловит „рат“ који се изгледа не опмиње нигде другде у песми. Јарлот предлаже да рат представља казну за тражење задовољства, или једноставно сукоб садашњости и прошлости:

ту Кублај зачу, у свој буци тој,
где глас предака прориче му бој. (29—30)

Иако је спољашност Зенадуа представљена сликама таме, и у контексту мртвог мора, подсећа нас на „чудо“ и „задовољство“ Кублај Канове креације. Визије ових места, укључујући палату, пећину и врêло, сличне су апокалиптичној визији. Заједно, природне и оне грађевине које је створио човек чине чудо природе док представљају мешавину супротности, што је суштина стваралаштва:

Пола сенке тога двора
лебди тамо где је вал,
где се чује одјек хора
бучне воде, где је жал.
То чудо још не виде људски створ:
на ледној шпиљи сав у сунцу двор (31—36)

Приповедач постаје пророк, представљајући визију непознате „абисинске девојке“ која пева о „брду Абора“. Харолд Блум претпоставља да овај пасус открива жељу приповедача да се супротстави Кановој способности да ствара. Ова жена такође може представљати Мнемосину, грчку персонификацију сећања и мајку свих муза, што се директно односи на Колриџову тврдњу да се мучио да састави песму према сећању из сна.

Уз цимбал једна девојка
дође ми на сан:
у Абисинији јој дом,
на инструменту свира том,
о Абор-гори пева.
Да могу да поновим сад
ту свирку и тај пој,
очара’о би ме његов склад,
па дуг и гласан напев мој 
сазид’о би тај двор где влада лед! (37—47)

Следећи пасус се односи на неименоване сведоке који би такође могли да чују ово, и притом поделе са приповедачем визију дуплираног, небеског, Зенадуа. Харолд Блум сматра да моћ песничке маште, која је јача од природе или уметности, испуњава приповедача и даје му могућност да подели ову визију са другима кроз своју поезију. Приповедач би тако био добио невероватан, готово легендаран статус, као неко ко је искусио рајски врт доступан само онима који су на сличан начин овладали овим стваралачким моћима: 

I тад би рекла душа свака:
еј, тог се чувај вилењака,
јер жар му око, коса лака!
Око њег бајај трострук ред,
нек вид ти застре свети страх,
јер он је пио росе дах,
и рајског млека јео мед. (48—54)

Теорије о значењу

Према једној теорији, „Кублај Кан“ говори о поезији и два дела излажу две врсте песама. Моћ маште је важан део ове теме. Песма уздиже стваралаштво и идеју да је песник способан да искукси везу са универзумом кроз инспирацију. Као песник, Колриџ себе ставља у несигурну позицију господара својих стваралачких моћи или њиховог роба. Величанствени град представља машту а друга строфа представља везу између песника и остатка друштва. Песник је одвојен од остатка човечанства након што му је дата моћ да створи и што је у прилици да посведочи истините визије. Ово одвајање изазива борбени однос између песника и публике, јер песник жели да држи слушаоце под контролом помоћу хипнотишуће технике. Наглашавање маште у овој песми, насупрот рајској поставци, и њено представљање улоге песника кога је машта или благословила или проклела, утицало је на многа дела, укључујући „Палата уметности“ од Алфреда Тенисона и песама Вилијама Батлера Јејтса о Византу. Такође постоји јака веза између идеје повлачења у машту које има у Китсовој песми „Ламија“ и у Тенисоновој „Палати уметности“. Предговор, након што је додат песми, повезује идеју раја као маште са Порлоком, и ту машту, мада је бесконачна, прекинуће „особа која је дошла пословно“. Предговор затим дозвољава Колриџу да остави песму као одломак, што представља немогућност маште да пружи целе слике или да истински представи стварност.  Песма не говори о чину стварања већ открива само делове тога како чин функионише: како песник користи језик и како се сам односи према томе.

Употребом маште, песма може да говори о тиранији, рату и контрасту који постоји унутар раја. Део мотива рата може бити метафора за песникову борбу да наметне своје идеје и визије читаоцима. Један део идеје маште у овој песми је стваралачки процес који описује свет саздан од маште и други који је од разумевања. Песник, каквог Колриџ замишља, је способан да се креће из света разумевања, где људи иначе живе, и улази у свет маште кроз поезију. Када приповедач описује „где глас предака прориче му бој“, идеја је део света разумевања, стварног света. У целини, песма је у вези са Колриџовом вером у секундарну машту која песника може одвести у свет маште, а песма је и опис тог света и опис песниковог уласка у тај свет. Машта, како је представљена у многим Колриџовим и Вордсвортовим делима, укључујући „Кублај Кана“, представљена је кроз метафору воде, и употреба реке у „Кублај Кану“ повезана је са употребом потока у Вордсвортовој „Увертири“.  Слика воде је такође у вези са божанским и са природом, и песник има способност да искористи свој додир с природом док Кублај Кан не може своју моћ.

Пред крај 1797. године, Колриџ је био фасциниран идејом реке и користио ју је у многим песмама укључујући „Кублај Кана“ и „Поток“. У свом делу Биографија литерарија  (1817), објаснио је, „Тражио сам предмет радње, којем могу да пружим једнак простор и слободу описа, случајности и страсти које се огледају у људима, природи, и друштву, а опет да послужи као природна веза измежу делова и јединства у целини. Такав предмет сам нашао у потоку, од свог извора у брдима међу жуто-црвеном маховином и купастим сноповима пољског цвећа, до првог завијутка или понора, где његове капи почињу да се чују, и почиње да ствара канал." Могуће је да је сликовит опис из биографије настао након обраде рукописа „Кублај Кан“ за време прављења књиге. Приказ воде прожима многе његове песме, а обала коју је видео на свом путовању у Линтон се помиње у „Осорију“. Усто, многе слике су повезане са широком употребом фарме Еш и Квонтока у Колриџовој поезији, а мистична поставка и „Осориа “ и „Кублај Кана“ је заснована на његовој идеализацији тог региона. „Кублај Кан“ је написан исте године као и „Ова колиба од липиног дрвета, мој затвор“ и обе песме садрже слике које је описао у писму Телволу, 14. октобра 1797. Межутим, стил се веома разликује, јер један има снажну структуру и римује се, а други покушава да имитира говорни језик. Имају заједничко то да користе пејзаж заснован на истом месту, укључујући сталну употребу долина, камења, папрати и водопада којих има у Сомерсету. Предговор користи воду као слику која објашњава шта се догоди кад се визије изгубе што је цитат из његове песме „Слика“. Када се узме у обзир цела „Слика“, а не само одломак, Колриџ описује како је инспирација слична потоку и како ако нешто бацимо у њега, визија је прекинута. 

Татари и рај

Татари којима је владао Кублај Кан су по предању из ког је Колриџ радио виђени као насилни, варварски народ и описани су на тај начин када их је Колриџ поредио са другима. Виђени су као обожаваоци сунца, али нецивилизовани и повезани са отпадницима налик или на Каина или на Хама. Међутим, Колриџ описује Кана као мирног и као генија. Покушава да покаже његову моћ, али то ради градећи своју верзију раја. Опис и предање пружају контраст између демона и генија у песми, а Кан је владар који није успео да поново створи Рај. Такође има поређења између Кана и Катарине Велике или Наполеона и са њиховим грађењем и уништавањем народа. Мада је силка можда мрачна, нема моралне дилеме да су идеје помешане са стваралачком енергијом. У другој строфи, Кан је успео да успостави некакав ред у свету природе, али не може да заустави силе природе које упорно покушавају да униште оно што је направио. Природа, у овој песми, није сила искупљења, већ уништења, а помињање раја наглашава оно што Кан не успева да постигне.

Иако су Татари варвари из Кине, они су повезани са идејом у јудео-хришћанском предању, укључујући идеју прародитељског греха и Раја. Помињање Кублај Кана у Пурчасовом делу, каже Колриџ у свом предговору, повезује идеју раја са луксузом и чулним задовољством. Место је описано на негативан начин и виђено као лошија верзија раја, а Колриџов морални систем није повезивао задовољство са радошћу или са божанским. Што се тиче конкретних аспеката поставке, слике реке и пећине се користе да опишу како стваралаштво функционише у стварности после Раја. Река, Алф, представља замену за ону из Раја која је пружала бесмртност и нестајала у мрачном мору у ком нема живота. Слика је даље повезана са Библијским, пост-рајским причама, као што је она митска која говори да су Хамова деца постала Татари, а да је Тартар, изведено од места, постао синоним за пакао. Колриџ је веровао да су татари насилни, и да је њихова култура супротна од цивилизоване Кине. Татари су такође били у супротности са концептом Јована Презвитера, који је можда био Чан Презвитер и, према Лудолфу, протеран из Азије од стране Татара и који је, према путописима Џона Херберта, био Абисинац. 

Предео је сличан лажном рају на брду Амара у „Изгубљеном рају“, нарочито песма абисинске девојке о брду Абора, која успева да опчини песника. У првом примерку песме, место је названо и Амора и Амара, а оба су на истом месту. Има више веза са „Изгубљеним Рајем“, укључујући то како Милтон повезује татарског владара са пост-рајским светом у Адамовој визији татарског краљевства. У наводима после Милтона, краљевство је повезано са обожавањем сунца, и његово име је једна од ствари које приказују Кана као свештеника. Ово је још јаче изражено везом између реке Алф са Алфеусом, реком која је у Грчкој била повезана са обожавањем сунца. Као обожаваоци сунца, Татари су повезани са предањем које описује Каина као оснивача града обожаваоца сунца и описује како су народи Азије правили вртове у знак сећања на изгубљени Рај.

По предању на које се Колриџ ослања, предмет обожавања за Татаре је сунце, јер их подсећа на рај, а они стварају вртове зато што желе да поново направе рај. Кублај Кан је потомак Каина и палог анђела, али он жели да то превазиђе и да поново открије рај тако што ће направити ограђени врт. Купола, према опису Томаса Мориса у делу "Историја Хиндустана", представља везу са обожавањем природе, јер је њен облик исти као облик универзума. Колриџ је, када је писао песму, веровао у везу између природе и божанског, али је веровао да једина купола која треба да послужи као кров храма јесте небо. По његовом мишљењу, купола је била покушај да се избегне идеализација и да се врт користи у приватне сврхе. а купола Кублај Кана је оно што га спречава да се заиста повеже са природом. Морисова "Историја Хиндустана" такође описује делове Кашмира које је Колриџ преписао када је припремао химне које је планирао да напише.Ово дело, као и друга која су писана по узору на њега, описују храм са куполом. Пурчас у свом делу не помиње куполу већ "кућу задовољства". Употреба куполе уместо куће или палате може да представља творевину која је највише вештачка и да ојача убеђење да градитељ није повезан с природом. Међутим, Колриџ је веровао да купола може имати позитивно значење уколико је повезана са религијом, али да је Канова купола била место неморалног задовољства и живота без сврхе којим владају сензуалност и задовољство.

Референце